PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Pohvala zbog ćirilice

U "Ilustrovanoj Politici" broj 2232, naša novinarka Snežana Milošević pisala je o radu Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica". Posle tog teksta, ovom Udruženju se javio veliki broj naših čitalaca. Mnogi od njih su se i učlanili u "Ćirilicu". Zato je na predlog Izvršnog odbora Skupština Udruženja krajem januara odlučila da našoj novinarki dodeli Pohvalu za doprinos u ispravnom obaveštavanju o izumiranju srpskog pisma.

Priznanje joj je uručeno na redovnoj godišnjoj Skupštini, na Sretenje Gospodnje - 15. februara 2002. godine, u Matici srpskoj u Novom Sadu.

Prelistajte stare "Ilustrovane"

Poštovani urednici,

Redovni smo čitaoci naše "Ilustrovane Politike". Mnoge stvari nam se ne dopadaju, ali tako je to danas. Inflacija pameti i ideja je u trendu. Držite se starog stila (kriminal, tračarenja i slično), koga to interesuje kad svi o tome pišu i govore. Oguglali smo na Trboseke, Drakule...

Dajte nešto optimističko, zabavno, vrcavo, praskavo. Nećete valjda čekati da vas Nemci uče kako se to radi da bi vam skočio tiraž.

Prelistajte stare brojeve "Ilustrovane". Ima tu mnogo lepog, kao i fotografija. Vratite se životnim pričama! U nekoliko brojeva nas je oduševila rubrika "Humor i satira", ali ga u poslednjim pokvariste brdom karikatura i što je najgore "vicevima" koje još neguju demodirani "Ošišani jež" i ukrštenice, tek da popune prazne margine. (Najbolji su usmeni vicevi!). Dajte aforizme, humoreske, epigrame... Idite napred, a ne nazad.

Mira, Jole i Branko,
Beograd

Molba poslanicima

Prvo sam u novinama video fotografiju i na njoj narodne poslanike Skupštine Srbije kako, u pratnji policajca, pretrčavaju Ulicu srpskih vladara van pešačkog prelaza.

Sutradan sam video fotografiju na kojoj poslanici Narodne skupštine prelaze ulicu na pešačkom prelazu koji je preko noći iscrtan baš naspram glavnog ulaza u skupštinsko zdanje.

Moglo bi se reći ili da su narodni poslanici svojim protestom lobirali za pešački prelaz, ili da je reč o plemenitom gestu radnika "Beograd-puta", javnog preduzeća koje se bavi ucrtavanjem takozvane horizontalne signalizacije u saobraćaju.

Bez obzira na to o čemu je reč, molim narodne poslanike da, kad za to nađu vremena, pretrče jednom i Trgovačku ulicu u Žarkovu, negde oko broja 3, jer bi nama, žiteljima okolnih zgrada, zebra na tom mestu i te kako odgovarala, kako ne bismo klipsali sto metara uzbrdo ili dvesta nizbrdo, do prelaza sa semaforom.

Unapred zahvalan,
Dušan Lazić,
žitelj Žarkova

Katolička zvona

Sve je više onih koji primećuju da su zvona nedavno podignuta na vračarski hram, u stvari katolička. Jedan sveštenik tim povodom priznaje da se ovakav zvuk nikada ranije nije čuo u Srbiji, niti se oglašavao sa srpskih crkava uopšte. Naravno, jer sama tehnika pravljenja ovih zvona daje zvuk karakterističan za katoličke crkve. Ali, on dalje kaže da su u istoj zvonolivnici izlivena zvona i za neke ruske crkve. Da, ali nije rekao da je to slučaj sa jednom ili dve crkve, dok su sve ostale, njih nekoliko hiljada koliko ih je sagrađeno poslednje godine, snabdevene zvonima iz ruskih zvonolivnica.

Šta je falilo da naše livnice izliju ova zvona? One su to već uradile za, ako se ne varam, 300-400 novosagrađenih crkava u Srbiji. Ta zvona će trajati ko zna koliko sledećih stotina godina. No ako su već mislili da ovde nema najboljih tehničkih uslova, zar nisu mogli da ih naruče u Grčkoj, gde prave odlična zvona, ili u Rusiji gde imaju dugu tradiciju u tom poslu. Za našu najvažniju crkvu naručena su zvona iz jedne u stvari katoličke radionice. U tim istim kalupima i po istoj proceduri, pravljena su i prave se zvona za jezuitske i franjevačke crkve.

Znamo da su naše crkvene vlasti svojevremeno bile protiv toga da freske i ikonostas za svetosavski hram rade neki drugi majstori već srpski. Čak su mislili da taj posao ne treba poveriti umetnicima drugih pravoslavnih zemalja nego baš srpskim. Ali zašto su u ovom slučaju toliko odstupili?

Austrija je inače zemlja koja nam je donela mnogo nesreće u istoriji. Znamo koliko je bezočno tokom vekova koristila Srbe u ratovima koje je vodila i koliko im je otežavala život i prevodila u katoličku veru. Da ne govorimo o Prvom svetskom ratu ili o njenoj ulozi u događajima iz prethodne decenije. Uništavala je srpsku kulturu, spaljivala i pljačkala umetničke zbirke, arhive, knjige. Na stotine zvona je 1915. godine skinula sa srpskih crkava, pretopila ih u granate i puščana zrna i njima ubijala Srbe. A sva ta zvona su imala umetničku i istorijsku vrednost. Sve je to trebalo imati na umu.

Miloš Petrović,
Beograd

"Oprosti im, sine"

Nedavno sam u vašoj zanimljivoj i raznovrsnoj rubrici "Gde su, šta rade..". pročitao da je Dragoslav Marjanović Cile, fotograf iz Ljiga, upravo objavio knjigu "Oprosti im, sine". U njoj on opisuje kako je, nevin, proveo dvanaest godina na robiji u Zabeli, na koju ga je posle Drugog svetskog rata, osudio Okružni sud u Valjevu na osnovu izjava svedoka koje je ljiška Udba prisilila da lažno svedoče da je kao pripadnik Ravnogorskog pokreta jedne noći 1941. godine ubio u Ljigu dva partizana.

Međutim, iznenadilo me je što u tom napisu niste rekli da je 1997. godine "Ilustrovana Politika" o tome prva objavila feljton pod naslovom "Četiri hiljade dana nevin na robiji" iz pera vašeg novinara Bogosava Boce Marjanovića, inače Ciletovog zemljaka. Objavljivanje toga štiva u to vreme nije bilo baš uputno zbog prokomunističke uređivačke politike vaše kuće koju je vodio čuveni Hadži Dragan Antić Struja.

Čuo sam da su i neki članovi porodice Dragoslava Marjanovića, pa i on sam, u to vreme premišljali da li da se o tome piše plašeći se posledica jer je Cile bio u četnicima. Ali, izgleda da je baš taj feljton u "Ilustrovanoj", okuražio Dragoslava Marjanovića da, eto, pod starost objavi veoma zanimljivu i dokumentovanu knjigu: "Oprosti im, sine". Naslov je dao po rečima svoje pokojne majke koja ga je, kad je izašao iz zatvora, zavetovala da udbašima i lažnim svedocima oprosti kad istina bude izašla na videlo. I to se zaista dogodilo.

Dejan Lazić,
Beograd

Sve neki dobri "babini unuci"

Izađem u prošli četvrtak od lekara iz Kliničkog centra u Beogradu. Pred ulazom taksi stanica. Pošto me boli noga, priđem prvom taksisti koji na krovu nosi firmu "Beotaksi" broj 3488 i zatražim da me poveze do "Londona".

- Ne vozim - obrecnu se taksista na mene. - Čekam babu.

Vidim da me laže, ne ide mu se zbog kratke relacije. Priđem onda drugom, takođe iz "Beotaksija" broj 3476 i on, ne pogledavši me, odbrusi:

- Čekam babu.

Kažem obojici da treba da se stide što lažu, jer baš oni, iz "Beotaksija", traže da se među taksistima uvede red, da se zabrani rad neregistrovanim, a ovamo odbijaju da građanima pruže uslugu kad im vožnja ne odgovara. A i ruku na srce, razdaljina do "Londona" nije baš tako kratka. Obojica počeše da viču na mene, maltene hoće da me tuku.

Tada je iz Kliničkog centra izašla mlada žena. Prišla je onom prvom taksisti i zamolila da je odveze do Novog Beograda. Ovaj je to prihvatio bez pogovora. I onaj drugi je povezao čoveka koji je išao do Novog Beograda.

Da u "Beotaksiju", međutim, nisu svi isti govori sledeći primer. U međuvremenu je na stanicu stigao novi taksista. Primio me je ljubazno i povezao prema "Londonu". Usput sam mu ispričao šta mi se dogodilo. A one mi reče:

- E, moj prijatelju, sve su vam to "divljaci", samo su se odnekud na volšeban način dočepali firme "Beotaksija" i službenog broja.

Ne znam samo šta na sve ovo kažu kontrolori "Beotaksija" i saobraćajni inspektori.

Milorad Nedić,
Beograd

IN MEMORIAM

Zbogom, Ruška

Umrla je naša koleginica Ružica Maksimović. Svi smo je u redakciji do penzije zvali Ruška. Ona se na to smejala i trudila da naročito mladim kolegama olakša prve novinarske korake.

Bila je veliki čovek i dobar novinar. Ceo svoj radni vek je posvetila "Ilustrovanoj". Njene sportske tekstove i danas pamte stariji čitaoci.

Ruška više neće dolaziti tiho, kao što je to poslednjih godina činila, da uzme i prelista "Ilustrovanu". Da pohvali, ali i da pokudi ono što ne valja.

Otišla je iznenada, čak i bez ikakve najave da je tako nešto moguće.

U redakciji će ostati njene fotografije, i uspomena na osmeh i oči koje su se uvek osmehivale.

I njen primerak "Ilustrovane", po koji više neće doći.

Zbogom, Ruška. "Ilustrovana" žali za tobom.

Redakcija

"Ilustrovana" vam poklanja "eko top"

Maiga Hamadahamane, valjda najpoznatiji veterinar u Beogradu radi u "Eko sanu". Koliko je dugo sa njima najbolji je znak da ovom preduzeću donosi sreću, a sreću je doneo i sledećim našim čitaocima.

Darinka Džuver iz Podgorice, Dušica Nešić iz Užica, Milan Dolić iz Zrenjanina, Natalija Mihajlović iz Požege, Ljiljana Krnjajić iz Novog Sada, Branislava Jovanović i Nađa Popović iz Zemuna, te Dobrinka Ninković, Jelena Jocić i Dragica Stefanović iz Beograda postali su srećni dobitnici paketa proizvoda "Eko san".

Čestitamo.