Filip-Fića Tomović, sedamnaestogodišnji mladić s Karaburme, đak trećeg razreda beogradske gimnazije "Sveti Sava", lepuškasti dugajlija od 197 santimetara, košarkaš "Radničkog Jugopetrola", tog dana, u nedelju 10. februara saznao je da je primljen u jednu kanadsku gimnaziju, u Torontu gde je trebalo da maturira. Ostalo mu je jedino da položi takozvani tofl-test engleskog jezika i da krene u susret slatkim izazovima belog sveta. Ali, već sutradan, najstariji od troje dece Tomovića nestao je iz roditeljske kuće, a u sredu, oko 15 časova pronađen je mrtav u šipražju Ade Huje, udaljenom sto pedeset metara od zgrade fabrike "Kartonka Avala", gde se, prema prvim pretpostavkama istrage, ubio pucnjem iz očevog pištolja.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Filipova majka dr Mirjana Tomović, neuropsihijatar na VMA, drži znak crne ruže na beloj maramici

Andrea Jevtić, takođe sedamnaestogodišnja učenica trećeg razreda gimnazije "Sveti Sava", po mišljenju mnogih najbolji đak te škole, devojka upadljive lepote, vesela i komunikativna, spremala se, kao i Filip, da maturira na severnoameričkom kontinentu, u SAD, gde ju je čekao mladić Dimitris kojeg je upoznala na Kipru i s kojim se svakodnevno dopisivala putem elektronske pošte. Međutim, istog dana kad će nestati Filip Tomović, u ponedeljak oko 2 časa i 40 minuta ujutru, skočila je sa osmog sprata zgrade iz roditeljskog stana, u Resavskoj ulici gde se nalazi i pomenuta gimnazija. Stravičnu scenu samoubistva je ugledao njen mlađi, šesnaestogodišnji brat Milan Jevtić.

Zašto je ovo dvoje mladih, zgodnih, uspešnih ljudi kojima se lepota života bacala pred noge, odlučilo da za sobom zatvori sva vrata, zauvek?! To je pitanje kojim se poslednjih nedelju dana bave svi mediji, javnost, ministarstva i nadležne ustanove. Naravno, i policija. Mladi inspektor beogradskog SUP-a, operativac Odeljenja za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata, izdiktirao nam je činjenice iz policijskog uviđaja, ali na pitanje o motivima i okolnostima dveju tragedija koje su potresle Beograd i zemlju, on odgovara nemušto, konstatujući da ne može da nam saopšti nijedan detalj iz dosadašnje istrage. Razumljivo. On samo kaže da je u slučaju Filipa Tomovića "najverovatnije" u pitanju samoubistvo, a da se Andrea Jevtić odlučila za smrt "najverovatnije" u trenucima nervnog rastrojstva.

Dragan Jevtić, utučeni otac nesrećne Andree

Da li su ove dve drame na bilo koji način povezane, da li je tačno da je još jedna učenica gimnazije "Sveti Sava" pokušala samoubistvo rezanjem vena, odnosno koliko ima istine u brojnim informacijama po kojima su u čitav slučaj debelo umešane neke verske sekte? "Ni na jedno od vaših pitanja ne mogu da vam dam nikakav odgovor", rekao nam je inspektor Milovanović, napominjući da čak nekoliko odeljenja beogradskog SUP-a radi na rasvetljavanju motiva i utvrđivanju eventualnih krivičnih dela vezanih za ovu nezapamćenu tragediju.

Ni porodica Tomović, koju smo posetili u njihovoj porodičnoj kući, ni roditelji Andree Jevtić, s kojima smo, takođe, razgovarali u njihovom domu, ne umeju da navedu nijedan racionalni razlog niti konkretan motiv zbog kojeg bi njihova deca digla ruku na sebe. Unesrećene porodice su međusobno komunicirale i utvrdile da se Filip i Andrea znaju površno i da su, jedino, imali zajedničku prijateljicu.

Međutim, brojne indicije ukazuju da se oba slučaja moraju staviti u isti kontekst, odnosno da između dve nesreće postoji evidentna, ali zasad zvanično neutvrđena veza. Spisak tih indicija je podugačak: oboje su bili osećajni i omiljeni u društvu, ona lepa, a on zgodan, oboje uspešni, ona briljantan đak, a on talentovan sportista, oboje su intenzivno učili engleski jezik i spremali se da maturiraju u inostranstvu, nju je u Americi čekao mladić kojeg je volela, a njega stričeva porodica u Kanadi, oboje su u školi zatražili "pokaznicu" (neku vrstu registra položenih predmeta koja je uslov za upis u prekomorske gimnazije), oboje potiču iz intelektualnih i materijalno dobrostojećih familija i, na kraju, ono što bi moglo biti najvažnije, oboje su bili đaci trećeg razreda gimnazije "Sveti Sava" u kojoj se, po mnogim pokazateljima, dešavaju, najblaže rečeno, čudne stvari!

Filip Tomović

I Tomovići i Jevtići otvoreno su nam se žalili na krajnje zabrinjavajuće stanje u ovoj školi. Od pretrpanih odeljenja trećih razreda (u Filipovom ima čak pedeset učenika) preko "belog štrajka", odnosno neodgovornosti mnogih profesora koji često izostaju sa časova, toliko da su Filip i Andrea na polugodištu ostali neocenjeni iz nekih predmeta, pa do "neodgovornih" profesora koji se ponašaju protivno elementarnim pedagoškim standardima. I Filip i Andrea žalili su se roditeljima da ih stanje u školi demotiviše i da im ponestaje volje za učenjem. Filip, koji je imao školske ocene u rasponu od jedinica do petica, prema rečima majke Mirjane i oca Jovana, u poslednje vreme popustio je u učenju. Isto tako, Andreina majka Milena kaže da se njena ćerka otvoreno žalila na školsku atmosferu i da je kod Andree bio vidljiv "prazan hod", odnosno njeno sve slabije interesovanje za napredak u učenju.

Naš pokušaj da iskamčimo izjavu od Ljiljane Đokić, direktorke gimnazije "Sveti Sava", nije uspeo. Ona se, u telefonskom razgovoru, jedino požalila na novinarski "senzacionalizam", napominjući da napisi u štampi strašno iritiraju učenike. Koliko se đaci zaista opterećuju razumljivom medijskom pažnjom, a koliko se to kao izgovor koristi u obračunu sa reporterima uverili smo se prilikom posete školi. Jedna novinarska ekipa, po rečima mladića iz školskog obezbeđenja, jedva je izbegla batine od navodno razjarenih đaka samo zahvaljujući intervenciji sigurnosne službe. Za sve zvanične reakcije, pa čak i za najobičnije izjave, direktorijum škole je nedostupan pa su u takvoj atmosferi u opticaju misteriozne priče o školi i njenom bližem okruženju (obližnjim kafanama i ustanovama) kao o kriminogenom miljeu. Tačnije, kao o leglu narkomanije, korupcije, intenzivnog vršljanja verskih sekti, odnosno kao o žarištu samoubilačke pošasti! Policija će, valjda, dati precizan odgovor na ove glasine ili, možda, činjenice.

Majka Milena Jevtić u Andreinoj sobi pored kobnog prozora

Žalost u kući Tomovića nastoje da ublaže prijatelji, rođaci i đački drugovi nastradalog Filipa. Otac Jovan, mašinski inženjer, i majka Mirjana, neuropsihijatar sa VMA, pokušavaju, koliko to mogu u svom bolu, da nam objasne okolnosti njihove porodične nesreće. U ponedeljak, oko podneva, Filip je otišao iz kuće, a tog dana, posle škole, od osam do deset časova uveče trebalo je da bude na kursu za kompjutere.

- Po našem Filipu mi smo navijali časovnike - kaže Filipova majka Mirjana. - Nije ga bilo do 11 naveče i već tad sam se zabrinula. U pola jedan noću digli smo uzbunu. Zvali smo ga na mobilni telefon, ali on je zazvonio u Filipovoj sobi. Alarmirali smo rodbinu, njegove školske drugove, ali bez ikakvog uspeha. Naša zebnja se pojačavala... Sutradan ujutru prijavili smo nestanak policiji. Krenuli smo u potragu... Obilazili šume, ćoškove, šljunkare, šikare... Osećala sam, majčinskim instinktom, da je Filip u agoniji, da se opire nekoj zloj instrukciji, nekoj mori i crnoj sugestiji i da se mučno bori protiv nje. Posle svega, i dan-danas, krajičcima svog intelekta ubeđena sam da je bio pred strašnim izborom i da je od dva zla odabrao manje, da je žrtvovao sebe...

Andrea Jevtić, lepotica i briljantna učenica

Filip je bio dete okruženo ljubavlju porodice. Mi, roditelji, izgradili smo s njim prijateljski odnos. Nismo tražili od njega da se pošto- poto dokazuje u školi ili van nje. Otvoreno smo s njim razgovarali o izazovima života. Niti je on bio sklon porocima, niti smo mi od toga pravili dramu ili tabue. Jednom kad se napio na nekom rođendanu šalili smo se s njim danima u vezi s tim, kao veselom epizodom.

Svoju slutnju da se Filip nije ubio, dr Mirjana Tomović nekoliko dana posle nesreće osnažila je ubeđenjem da iza smrti njenog sina stoje kradljivci tuđih duša. I imenuje ih:

- Svakodnevno posle sahrane odlazimo na Filipov grob da palimo sveću. Drugog dana pronašli smo belu maramicu u koju je bilo umotano pet žutih sveća, različite veličine. Nismo tome pridavali naročitu pažnju. Čak smo, naivno, prokomentarisali kako je takvo pakovanje neobično, ali lepo i praktično. A, onda su nam prijatelji skrenuli pažnju na znamenje otisnuto na maramici, na crtež crne ruže! Da, ubeđena sam da iza svega stoji zlokobna sekta koja se naziva Crna ruža!!! Jer, svoj demonski običaj da "obeleže" odrađeni posao potvrdili su i na mestu gde je pronađen Filip. Tamo je naš rođak zatekao kamenje raspoređeno u vidu obrnutog, kamufliranog krsta, u stvari u obliku mača!

U prilog svojoj sumnji da nije reč o samoubistvu Mirjana navodi i činjenicu da je Filip prema nalazu istrage pucao desnom rukom iako je bio levoruk. U tom smislu ona napominje i nalaz lekara po kojem je Filipova smrt nastupila desetak časova pre pronalaska njegovog tela: "Ako je Filip ležao na tom mestu deset sati kako to da ga nismo primetili iako smo samo dva časa ranije tuda prošli? Kako to da na njemu nije bilo tragova ujeda pasa lutalica koji krstare tim područjem ako je njegovo telo toliko dugo ležalo na tom mestu?!" I, na kraju, Mirjana navodi još jedan detalj koji bi mogao pomoći u istrazi. Naime, u ponedeljak naveče, na dan kad je nestao iz kuće, Filipa je na ulici, blizu njegove kuće video jedan mladić iz komšiluka.

Milena Jevtić, Andreina majka, nabrajajući osobine svoje ćerke, nije mogla da pronađe nijednu naznaku tragičnog epiloga:

Šikara na Adi Huji gde je pronađeno telo Filipa Tomovića

- Bila je đak generacije u osnovnoj školi, učesnica mnogih takmičenja, vukovac... Puna životne energije...

Andrea je volela svoje drugove i drugarice, rešavala kontrolne zadatke celom razredu... Bavila se sportom, jogom, aktivno učestvovala u kampanji protiv pušenja. Čak i mene, strasnog pušača, odvikla je od cigareta. Čitala je i znala sve o sektama, narkomaniji, "gej" pitanjima... Bila je trezvena i u sve upućena. Ja prosto ne mogu da je povežem sa sektama, odnosno sa uticajem mračnih sila na njenu dušu.

Ni po čemu se nije moglo naslutiti da će se desiti ono što se desilo. Tog dana, u nedelju, otišla je u stari kraj, kod škole "Vojislav Ilić", tamo se našla sa starim društvom. Došla je kući, vesela i raspoložena. Planirala je da te večeri izađe u bioskop, da gleda film "Gospodar prstenova", ali je odustala zbog dužine filma. Njen drug s kojim je planirala izlazak došao je kući, bili su tu u našem stanu. Kasnije su izašli vani, a ona se vratila kući u pola jedan noću. Otac Dragan joj je otvorio vrata, bili smo budni, otišla je u svoju sobu... Kasnije, čula sam je da telefonira, a ja sam se vratila u spavaću sobu. Međutim, njen drug Branko telefonirao je mom sinu Milanu da pogleda šta se dešava sa Andreom jer mu se učinilo da njen glas čudno zvuči. Milan je ušao u Andreinu sobu i video otvoren prozor... Kad je shvatio šta se desilo utrčao je u našu, roditeljsku spavaću sobu.

Moja mala Andrea ležala je netaknuta, cela i lepa. Privila sam je na grudi i ljubila znajući da hitna pomoć koja je brzo stigla ne može više da joj pomogne... Molim vas, ovako i napišite, da ne povredite moju bolnu uspomenu na moje lepo dete.

Crna priča kao što je ova, priča o Filipu i Andrei, teško može da ima zaključak, rezime ili pouku. Završimo je rečima jednog od đaka gimnazije "Sveti Sava": "Ako se to desilo Filipu Tomoviću i Andrei Jevtić, šta bi se tek moglo desiti onima koji su u ’bedaku’, tuzi i depresiji?"