Iako je akcija SFOR-a bila supertajna i očigledno dugo planirana, sve je ukazivalo da se sprema nešto krupno na području Srbinja, negdašnje Foče. U varošici na jugoistoku Republike Srpske danima je bilo primetno povećano prisustvo pripadnika međunarodnih snaga. Napetost je visila u vazduhu i zbog čestih izjava glavnog tužioca Haškog tribunala i portparola ove međunarodne institucije da je pitanje dana, ako ne i sata, kada će se Slobodanu Miloševiću na optuženičkoj klupi pridružiti i Radovan Karadžić.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Uspon i pad: dodela visokog ordena Republike Srpske dr Radovanu Karadžiću na Palama, 24. avgusta 1993.

Prethodne javno iznesene tvrdnje, za koje će se tek u četvrtak, 28. februara, ispostaviti da su samo nagađanja, kako se Karadžić skriva "negde u graničnom pojasu između Bosne i Hercegovine i Crne Gore", čak su i najneupućenijima ukazivale šta se sprema.

Akcija SFOR-a je počela oko osam ujutru i bila usmerena ka selu Čelebići, na teritoriji opštine Srbinje. U njoj je, prema različitim izvorima, učestvovalo četrdeset pripadnika britanskih, nemačkih i francuskih snaga, uz borbenu i logističku podršku četiri helikoptera.

Prepad na selo je bio oprezan, ali i vojnički brutalan. Čule su se detonacije i pucnjava, tako da se sticao utisak kako se tamo vode ogorčene borbe. Prema izveštaju nekih agencija, u tim borbama je bilo više povređenih, mahom među pripadnicima Karadžićevog ličnog obezbeđenja.

Međutim, prema podacima koje je glavnokomandujući SFOR-a Džon Silvester preneo premijeru Republike Srpske Mladenu Ivaniću, nikakvih borbi nije bilo. Izvršen je pretres svih četrdeset kuća u selu i tom prilikom u osamnaest slučajeva korišćen eksploziv (?). Prema njegovim tvrdnjama, niko nije uhapšen niti povređen.

Povređenih, ipak, ima. Jer, pripadnici SFOR-a su, prilikom akcije, ušli i u lokalnu osnovnu školu u kojoj su zadržali učenike i nastavnike, mada se ne zna u kom svojstvu. Tom prilikom jedna desetogodišnja učenica se onesvestila. Pretresli su bezobzirno zadružni dom, čak i pravoslavnu crkvu, na kojoj su obijena vrata, povredivši time ponos i osećanja žitelja sela. Ni njihov ponos nije prošao bez rana. Jer, dugo planirana akcija se neslavno završila uprkos angažovanju znatnih snaga.

Sama akcija je okončana oko podne, kada su se pripadnici međunarodnih snaga povukli iz ovog kraja.

U međuvremenu, domaća i svetska javnost je već bila "izbombardovana" vestima da je hapšenje Karadžića u toku, ili čak i da je uhapšen i već na putu za Den Hag. Bile su to, objektivno, vrlo opasne dezinformacije, žiška koja je mogla da izazove neslućeni i nekontrolisani požar. I ne samo na teritoriji Republike Srpske.

Kao lice s poternice u muslimansko-hrvatskom entitetu 24. januara 2002. godine

Premijer Mladen Ivanić je, obraćajući se poslanicima u parlamentu RS, rekao da je uložio oštar protest komandi međunarodnih snaga u BiH zbog ove i ovako vođene akcije, naglašavajući da saradnja sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu podrazumeva dvostrani odnos. Nepojmljivo je, naglasio je premijer, da se takve akcije preduzimaju bez prethodnog obaveštavanja predstavnika vlasti, istih onih koji su izrazili i pokazali spremnost za saradnju. Ovim je takođe, rekao je Mladen Ivanić poslanicima, potvrđena tvrdnja predstavnika vlasti RS da ne znaju gde se skriva bivši ratni komandant, ratni predsednik Republike Srpske.

Dakle, zbog takve akcije SFOR-a, čak je i premijer morao na izvestan način da se pravda parlamentu, što nikako ne ide u prilog budućoj saradnji sa ovom vlašću.

Tokom trajanja akcije, selo Čelebići je i bukvalno bilo odsečeno od sveta, od civilizacije. Isključena je struja, prekinute sve telefonske veze, čak i one preko mobilne telefonije, što je stvorilo još veću konfuziju u izveštajima sa lica mesta. Mada, mora se priznati da je novinarima bio zabranjen pristup zoni operacija, izuzev nepotpisanoj televizijskoj ekipi koja je radila najverovatnije upravo za potrebe SFOR-a i Međunarodnog suda u Hagu.

Iz sedišta NATO-a u Briselu stigla je interesantna informacija. Naime, portparol Severnoatlantske alijanse je, priznajući neuspeh, izjavio da je ova akcija "pokazala odlučnost" da se svi sa poternice za ratne zločine privedu pravdi. Zbog ove izjave zaista čudno zvuče reči Florans Artman, portparola Karle del Ponte, koja je rekla da ona ništa ne zna o hapšenju Karadžića.

Iza ovog izveštaja pisanog po agencijskim vestima, moglo bi da se napiše i ono poznato - nastaviće se.

M. L.

Sve dosadašnje potrage za Radovanom Karadžićem

Akcija u praškom restoranu

Priče o hapšenju Radovana Karadžića mogle bi da počnu izjavom Hansa Šumahera, zamenika visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, koji je krajem 1997. godine izjavio da naredna 1998. godina mora da bude godina hapšenja Radovana Karadžića.

Već početkom naredne godine počele su spekulacije o tome ko će, kada i kako da uhapsi bivšeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića. Priče su bile takve da će ga ubiti njegov telohranitelj, da će ga uhapsiti snage SFOR-a, ali i da će se Karadžić sam predati što je on uvek demantovao.

Tomana Brković iz Čelebića kraj svojih ulaznih vrata koja su razvalili pripadnici Sfora tokom svoje akcije

Početkom aprila te godine SFOR je po drugi put za kratko vreme pokušao da uđe u trag Karadžiću, ali nije uspeo. Odmah iza toga, međunarodna zajednica daje mu rok od trideset dana da se preda, u protivnom, kako su rekli, biće uhapšen. Usledile su vežbe SFOR-a na Palama, kao paravan za hapšenje Karadžića, ali plan je propao. Krajem juna jurile su ga američke "Foke", posle mesec dana nije uspela ni američka operacija "Ambel star". Propao je sredinom avgusta i američko-francuski lov na Karadžića poznat kao operacija "Ćilibarska zvezda".

Podsmeh svetske javnosti izmamio je brzopleti pokušaj čeških specijalaca da u čuvenoj praškoj kafani uhapse Radovana Karadžića, jer im je bilo dojavljeno da on tu sa sarajevskim Srbima ispija kafu. Na zaprepašćenje gostiju, specijalci su uleteli, ali se ispostavilo da su za stolom sedeli savetnik naše ambasade i grupa jugoslovenskih biznismena. Brojna pitanja ostala su bez odgovora kada je u julu 1999. godine propao pokušaj da pod šifrom "Kerber" bude uhapšen Karadžić. Nije demantovana, a ni potvrđena vest da je te godine na Vidovdan propala otmica Karadžića, a da je tom prilikom poginulo deset specijalaca SFOR-a. Bilo je to u selu Zavait na pola puta Srbinje - Čelebići.

Novinske stupce punile su priče o navodnim pokušajima hapšenja lidera bosanskih Srba, pa je tako ostalo zabeleženo i da je sredinom septembra 2000. godine propala specijalna operacija poljskih jedinica "Grom" koje su, kako je tada pisalo, bile za petama Karadžiću. Neposredno posle dočeka nove 2002. godine u operaciji "Kerber" SFOR-ovi helikopteri nadletali su istočnu i severnu Hercegovinu posle dojave da je na tom prostoru viđen Radovan Karadžić.

Krajem januara 2002. i strana i domaća štampa objavile su vest da su u Bosnu stigle specijalne američke jedinice, rendžeri u potrazi za Karadžićem. Sredinom februara iz Stejt departmenta je saopšteno da su angažovane sve raspoložive snage i da se kreće u hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Objavljeno je krajem istog meseca i da su Amerikanci saopštili premijeru Republike Srpske Mladenu Ivaniću gde se krije Radovan Karadžić, locirali njegovo skrovište i formirali prsten oko njega. A samo nekoliko dana posle toga portparol Haškog tribunala Florans Artman saopštila je da su britanske snage stegle obruč oko Karadžića i da se uskoro očekuje njegovo hapšenje, što je potvrdio i šef britanskog tima SFOR-a Bob Stjuart. Kao odgovor na to objavljena je izjava Radovanovog brata Luke Karadžića da Radovana niko neće uhapsiti lako, jer je srpski narod stao u njegovu odbranu.

U poslednjih nekoliko meseci, gotovo iz dana u dan, mediji su javljali o kretanju i mogućem hapšenju Radovana Karadžića. Ispričala je to i Radovanova majka Jovanka i objasnila da svašta pišu razni "lovci" na njenog Radovana, čak i to da ga jure plaćenici iz Nikšića. Njega čuvaju sve ikone koje nosi sa sobom, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Arhangela Mihaila, kao i srpski narod, govori ovih dana Jovanka Karadžić.

O. Radulović

Bez komentara

Neposredno posle bezuspešne akcije britanskih jedinica iz sastava Sfora hapšenja Radovana Karadžića u okolini Čelebića, Vojska Jugoslavije nije imala nikakav zvaničan komentar ovog događaja.

Uz napomenu da se to, ipak, događalo na teritoriji druge države, u Informativnoj službi VJ su nam spomenuli podatak da su se za komentar ovog događaja javili i novinari banjalučkog lista "Patriot", i to lično načelniku Generalštaba generalu Nebojši Pavkoviću. Njihova pitanja su bila do te mere politički obojena, čak i tendenciozna, da će im bilo kakav odgovor na njih najverovatnije biti uskraćen.

Iščekivanje

Čuveni buntovnik i "otporaš" Bogoljub Arsenijević Maki već nekoliko meseci boravi u Trebinju, gde radi na živopisanju jedne crkve. Za "Ilustrovanu Politiku" kaže:

- Tokom akcije hapšenja Karadžića celo Trebinje je bilo pred televizijskim aparatima. Nema napetosti, ali je događaj zaista izazvao ogromno interesovanje. Imam utisak da su vesti o propaloj akciji Sfora i ovde izazvale veliko olakšanje kod većine ljudi. Eto, to je raspoloženje javnosti.

Otkako su ih Ujedinjene nacije proglasile ratnim zločincima, a na zahtev tadašnje američke administracije na čelu sa Bilom Klintonom i Medlin Olbrajt, general Ratko Mladić i Radovan Karadžić su na meti lovaca na glave. Malo, malo pa se proglasi neka akcija, bilo da se sprema kao završna u njihovom hvatanju, bilo da se iz "pouzdanih izvora saznaje" kako je generalu i predsedniku spremljen definitivni kraj. Istina je da se češće u tom kontekstu pominje dr Radovan Karadžić.

Desilo se, koliko juče, 15. novembra 2001. godine, da je i predsednik Vlade Republike Srpske dr Mladen Ivanić saopštio da će se i vlasti ove najmlađe srpske države pridružiti hajci protiv njenog prvog predsednika i prvog komandanta oružanih snaga!

Kao opomena i odgovor na razne izmišljotine, poluistine, ali i istinite poduhvate hvatanja dr Radovana Karadžića bivaju mnoge narodne pesme, uz gusle ili harmoniku. Inspiracija su i pesnicima, ali i prozaistima. Autor jedne od najneobičnijih knjiga, koja se graniči sa romanima iz domena fantastike, jeste izvesni Džon Kenon, a zove se "Agenti smrti - zamke za Radovana Karadžića".

"Kud nestade?"

U prologu ove knjige, između ostalog, stoji:

"U lovu na ucenjenu glavu Progonjenog (pet miliona dolara) uz potrošenih pedeset miliona dolara, ogledali su se, pored NATO snaga, i najelitnije formacije američkih marinaca, njihove jedinice za specijalna dejstva: čuvene "foke", zatim odredi "Delta", "Viktor Torn", "Segalov tim", pa engleski sasovci kao i stotine drugih, francuskih i nemačkih komandosa, ujedinjenih u supertajnu operaciju, pod kodnim nazivima: "Ambar star", "Grizli", "Kraljev gambit", "Zmaj", "Pesnica", "Nokaut"... uz svesrdnu pomoć stotina obaveštajaca, predvođenih engleskom tajnom službom MI 6, koji su, poput talasa pustinjskih skakavaca, oglodali svaki kutak, svaku stazu i bogazu Pala i Romanije..".

Svetom je počela da se prenosi priča, piše autor, da "ovom Pravedniku zemaljske sile ne mogu ništa". Ovome su zamajac dale ispovesti pripadnika raznih specijalnih, vojnih američkih, britanskih, francuskih jedinica. Na primer, kazivanje francuskog kapetana Žoaela Arnoa da je, "dok se nebo nad Palama orilo od silnih metalnih ptičurina, a zemlja raspadala od treska teških mašina, koje su topile asfalt, upao u predsednikovu kuću. Za velikim radnim stolom, razbarušene kose, širokog dobroćudnog osmeha i blagog pogleda plemenitih očiju, sedeo je predsednik Radovan Karadžić. Kapetan mu je salutirao i prišao s francuskom učitvošću, ali vojnički oštro, rekao: ’Žao mi je, gospodine predsedniče, ali od ovog časa se smatrajte uhapšenim’! Spustio je ruku na predsednikovo široko rame i ... kad je sledećeg trenutka bacio pogled na zarobljenika, stolica je bila prazna i u sobi nije bilo nikoga... Posle ove priče sredovečnog i u svakom pogledu poštovanog francuskog oficira, legenda o ’Neuhvatljivom’ dobila je krila, brzinom svetlosti proširila se među vojnicima NATO-a.."..

U američkim mozgovima, prema Džonu Kenonu, rodila se ideja o programu "Humane smrti" za Radovana Karadžića: zrnca belog praha trebalo je da ga dotaknu i u roku od 48 sati usmrte. Autor opisuje razne neuspele pokušaje. Uvek sa zaključkom: "Gospod čuva Radovana".

Bilo je već prošlo tačno 48 sati od rukovanja Viktora Aleksandroviča Tukina sa predsednikom Karadžićem na Palama, a paljansko uvo Vašingtona, rezident SAD i lični poznanik Bredija Džo Zamaglica, američki građanin srpskog porekla, dobrovoljac otadžbinskog rata u Republici Srpskoj, blizak najužim krugovima visoke vlasti na Palama, još nije dizao telefonsku slušalicu. Izgubivši strpljenje, Džekob Bredi u Vašingtonu je okrenuo paljanski broj svog rezidenta. Džo Zamaglica je začuđeno odgovorio: "Da, pre dva dana sam bio korak udaljen od gospodina Tukina i predsednika Karadžića... Naravno da sam video kako ste se srdačno rukovali... Ne, ne... Dr Karadžić je čeličnog zdravlja. Baš maločas sam ga video u restoranu Predsedništva, davio se kačamakom sa slatkim mlekom... To je nacionalni specijalitet, obožavaju ga naročito gorštaci..".

Magla kao spas

Posle tog razgovora zvaničnici SAD i Magda Frajt, lično, hitno su potražili Viktora Aleksandroviča Tukina. Miran i sabran, on je sugestivno odgovorio: "Postupio sam tačno po instrukcijama. Tri minuta pre rukovanja, propisno sam stavio celuloidni prsten s nanosom ’humane smrti’ na desni kažiprst i kako pravila nalažu srdačno se rukovao sa predsednikom Karadžićem. I sad jasno vidim mesto ispod zglavka predsednikove desnice, čisto, bez ijedne dlačice na inače njegovoj maljavoj ruci. Ne, ja ne znam šta se moglo desiti. Sve sam učinio kako mi je rečeno".

Kad su, ko zna po koji put, preslušavali snimak tog telefonskog razgovora, svima je izgledalo da Tukin iskreno govori, i skoro su mu poverovali, da iz Moskve nije stigla neočekivana vest kako je tašta Viktora Aleksandroviča Tukina gospođa Rašel Davidovna Ickovič naprasno preminula od srčanog udara.

Posle kraćeg većanja okupljeni moćnici tajnih službi Amerike bili su već spremni da donesu pogubnu odluku za Viktora A. Tukina, kad neko reče: "Da ne grešimo? Vidite da se vremena, vreme smrti gospođe Rašel i čas rukovanja na Palama ne slažu". U tom je stigao i kodirani telegram Džoa Zamaglice sa Pala. Preveden na svakodnevni jezik, telegram je glasio: "Jutros je tajni odred ’Delta’, u sadejstvu sa velikom helikopterskom jedinicom francuskih snaga mira, bio započeo akciju lova na predsednika Karadžića, kad se, uobičajeno za ovo doba godine i za dan koji je potpuno vedar, gotovo u jednom minutu, na Pale i okolinu spustila tako gusta magla da se nije video prst pred okom. Teška magluština se nije dizala ceo dan, što je zaustavilo akciju hvatanja, a u sumrak, kao da si je rukom skinuo, nestala je u času. Ovde ide priča o božjem čudu!"

Odabrani članovi tajnih službi bili su nemi. Neko od prisutnih reče tiho, a u pola glasa s prizvukom strahopoštovanja u glasu: "Nećemo nikada uhvatiti predsednika Karadžića. Tog pravednika čuva Bog!"

Na to će osorno Magda Frajt: "Gluposti, ulovićemo ga!", poćutala je neko vreme gledajući zmijski Džekoba Bredija: "Sredstvo za neutralisanje ’humane smrti’ postoji?"

"Apsolutno ne postoji", odvrati odlučno Džekob Bredi. "Postoje samo dve mogućnosti: ili Tukin nije aplicirao HD na Karadžićevu šaku ili..".

"Ili?", upita gospođa Frajt nestrpljivo.

"Ili Gospod zbilja ne dozvoljava da se ukloni predsednik Karadžić", reče kategorično Džekob Bredi.

U tišini koja je nastala, čulo se kako gospođa Frajt nezadovoljno frkće. "Videćemo!", promrsila je.

Pripremila Ljiljana BULATOVIĆ

Reagovanja na vest o pokušaju hapšenja Radovana Karadžića

Književnik Radomir Smiljanić je upravo slušao Radio "Dojče Vele" u trenutku kad smo ga pozvali telefonom. Znao je mnoge detalje u vezi sa pokušajem SFOR-a da uhapsi dr Radovana Karadžića koji se, navodno, krije u okolini Srbinja.

- Nisam srećan što jure istaknutog pesnika - rekao nam je. - Gospoda sa Zapada zaboravljaju da mira u Dejtonu ne bi bilo da se dr Radovan Karadžić, pesnik, dobrovoljno nije povukao sa mesta predsednika Republike Srpske i prestao aktivno da se bavi politikom. Bio je to uslov da pregovore nastavi Milošević i stavi svoj potpis na Dejtonski sporazum. Gospoda za Zapada, takođe zaboravljaju, da rata u Bosni ne bi bilo da Alija Izetbegović nije povukao svoj potpis sa Lisabonskog sporazuma. A taj sporazum je upravo za srpsku stranu bio nepovoljan. Radovan Karadžić je, naime, prihvatio da u zajedničkoj državi BiH, formiranoj na bazi kantona, Srbi dobiju 42 ili 43 odsto ispresecane teritorije. Sadašnja teritorija Republike Srpske zauzima gotovo pedeset odsto teritorije koja je kompaktna, ako se izuzme distrikt Brčkog. Sad pitam gospodu sa Zapada: kakav je to ratni zločinac koga su povlačenjem Izetbegovićevog potpisa naterali u odbrambeni rat. Mnogo posle tih pregovora u Lisabonu, ostalo je nejasno u vezi sa zločinom u Srebrenici. Pominju se cifre od 2.500 do 8.000 žrtava. Međutim, tačno se zna da su mnoga imena, označena kao žrtve, izlazila na izbore i glasala za "agresora" Aliju Izetbegovića i njegove mudžahedine, iste one koji su specijalnim sabljama zarobljenim Srbima sekli glave i držeći ih za kosu slavodobitno se slikali. I vaš list je, koliko znam, objavio te slike.

Na kraju razgovora, Radomir Smiljanić je otkrio da piše dokumentarni roman "Važno zaveštanje" o propasti Jugoslavije.

- Jedni su Jugoslaviju razbijali, a drugi pokušavali da to spreče - veli Smiljanić. - Radovan Karadžić je bio među ovim drugima.

Naš proslavljeni glumac i poslanik SPS u Skupštini Srbije, Velimir Bata Živojinović se odmarao kod kuće posle višednevnog zasedanja republičkog parlamenta. Nije bio čuo za najnoviji pokušaj hvatanja dr Radovana Karadžića.

- To je već opšte mesto: oni ga jure i ne mogu da ga uhvate -- prokomentarisao je. - I ne bih voleo da ga uhvate. To je divljačko proganjanje Srba. Izgleda da nam je suđeno da nas stalno neko juri i okrivljuje, čak i za ono za šta nismo krivi. Mislim da za sada primenjuju odličnu taktiku: sami se hapsimo, sami predajemo, sami optužujemo...

- Ja sedim u montaži i montiram "Fazone i fore" - rekao nam je Ljubivoje Ršumović. - Nisam danas slušao vesti i ne znam šta se dešava u istočnoj Bosni. Radovana Karadžića odlično znam. On je moj prijatelj, kolega - pesnik, pisac za decu. Licemerno je takvog čoveka optuživati za ono za šta ga, što čujem, optužuju. To je čista budalaština. Vremena su takva da ljude optužuju ni za šta, hapse ni za šta, ubijaju ni za šta...

Momo Kapor je pažljivo pratio vesti o još jednom, ko zna kom po redu, propalom pokušaju hapšenja Radovana Karadžića od strane SFOR-a.

- Mislim da snage SFOR-a i Zapada rade jedan potpuno uzaludan posao - izjavio je. - Oni mogu čak i da uhvate Radovana Karadžića, mog prijatelja, ali samo mrtvog, a u tom slučaju imaju do kraja života priču da su napravili jedan mit. Najpogrešnija američka investicija u istoriji SAD bilo je ubistvo Če Gevare. Dan-danas mnogi dečaci mrze Ameriku što je ubila njihov omiljeni lik sa postera, a da jedva znaju bilo šta o Kubi ili Boliviji gde je Če ubijen. Radovan Karadžić je za nas, a i planetarno, više od Če Gevare i svi pokušaji da se on uhvati ili ubije, samo rade protiv američkog sna. Budući da sam mu prijatelj i da ga godinama poznajem, znam (kao i njegova majka Jovanka, kao i svi njegovi prijatelji) da im se živ neće dati u ruke. To ne znači da će izvršiti samoubistvo, jer je on zaista iskreni i duboki vernik, a pravoslavna religija smatra samoubistvo jednim od najtežih grehova.

Radovan Karadžić je rodom sa Durmitora, od prastarog plemena Drobnjaka; oni imaju jedno jedino pravilo: ako su u opasnosti da ih ubiju, oni će pokušati da se "zamijene" - to znači da će na onaj svet otići zajedno sa makar jednim, dvojicom ili trojicom ubica. U Radovanovom slučaju mislim da će ih biti više. Meni nije žao Radovana koji mi je prijatelj, jer on odlazi u legendu, ali mi je žao nesrećnih mladih američkih rendžera, čijim će majkama biti teško objasniti, kad ih vrate u zastavama, šta su tražili tako daleko od Amerike i zašto su posle toliko vekova pokušavali da uhvate Robina Huda.

Momo Kapor nas je na kraju zapitao:

- Znate ko vam može dati najbolji komentar današnjeg dešavanja u okolini Srbinja?

- ?????

- Sam Radovan Karadžić! - odgovorio je kroz smeh. - Ali, informacija o mestu gde se nalazi i broju njegovog telefona, koštaće vas pet miliona dolara!

C. MILOŠEVIĆ