PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA UREDNIŠTVU
Ta divna stvorenja nisu stvari
 |
Svi koji se mnogo bave životinjama znaju da se život životinja i čovekov život u mnogim segmentima podudaraju. Mnoga istraživanja su pokazala da životinje kao i biljke osećaju i pate. Dosta je knjiga napisano o istraživanju biologa o životu životinja i biljaka (na primer, "Tajni život biljaka", "Kako sam govorio sa životinjama"...). Nama je dovoljno da gledamo filmove Petra Lalevića pa da osetimo i zavolimo taj svet.
Ako samo posmatramo svog kućnog ljubimca, videćemo kako reaguje kada ga grdimo ili mazimo. Znači oseća naše raspoloženje. Kako tek reaguje kada ga napustimo? A kako tek životinja reaguje kada ide na klanje? Naučnici su dokazali da je informativni sistem kod životinja vrlo razvijen i osetljiv pa na svaku opasnost ta "stvar" reaguje i svoje strahove prenosi na čitavu svoju vrstu. Otuda se i životinje plaše čoveka, jer je on mnoge vrste ugrozio, a neke čak i istrebio.
Po reagovanju mnogih ljudi i društava rekla bih da mnogi ne misle da su životinje "stvari". Jer se bore da zaštite životinje od ljudi kojima je bitan samo profit. Labudovi koji su nam ove zime doleteli kao da su hteli da nam svojom lepotom i ljubavnom "igrom" pokažu da su bića koja treba uvažavati. A šta smo sa njima uradili?
Znam, mongi će reći - šta sad o životinjama, čovek je ugrožen, o tome treba brinuti. Vreme je da čovek shvati - da gdegod je ugrozio prirodu, ugrozio je i sebe. Da ne nabrajam primere, oni su u poslednje vreme toliko jasni. Ugrožen je i zato što životinju vidi kao "stvar" koju je Bog stvorio samo za njega, da je mazi kada to želi, da je otera kada mu smeta, da je lovi kada zaželi da se zabavi i da je ubije kada poželi šnicle.
Pokušajmo za trenutak da se stavimo na njeno mesto: dok se vrši hajka, dok putuju danima u vagonima i kamionima bez hrane, vode i vazduha. Zamislimo sebe da ceo život provedemo na najužem prostoru bez sunca i dnevne svetlosti, a rođeni smo da živimo na slobodi.
Dajte priliku da se u polemici i drugi izjasne kod donošenja zakona o zaštiti životinja i prirode uopšte, a ne samo pravnici i ekonomisti. Neka se zakoni donesu onakvi kakvi su u mnogim zemljama.
Ja ostajem i dalje zagledana u prirodu i bolno doživljavam sve ono što se u njoj dešava neodgovornim ponašanjem čoveka.
Živka Petrović,
Beograd
Šta sam ja to Bogu zgrešila?
U 2240. broju od 22. decembra 2001. godine, u rubrici "U poverenju", pročitala sam odgovor dr Milice Jojić-Milenković na pitanje osobe pod šifrom "Nezgodna ličnost" pa me zanima kako bih mogla da stupim u vezu sa gospođom Milenković. U tom odgovoru pronašla sam i ja sebe, odnosno svoga četrnaestogodišnjeg sina i sve više sam uverena da iste nevolje prate i mene i moju familiju, nažalost.
Već deset godina živimo u Švajcarskoj, on je promenio do sada pet-šest škola i trenutno je u njihovom internatu, gde se ista priča i dalje nastavlja. Svašta smo do sada pokušali, ali, nažalost, ništa nije uspelo, osim možda kratkotrajnih pomaka nabolje, koji se u moru teškoća takoreći i ne primećuju, pa vas molim da mi pomognete da stupim u vezu sa dr Milicom Jojić-Milenković. Možda mi gospođa može pomoći da makar neke stvari shvatim i postavim na svoje mesto i da bar delimično odgovorim napitanja koja sebi uvek postavljam: "Zašto se to baš meni desilo i šta sam ja to Bogu zgrešila pa me ovako kažnjava?"
Unapred vam hvala i nastavite kao i do sada da nas o svemu obaveštavate i da budete ovako uspešni.
Ranka Sukalo,
Švajcarska
Poštovana gospođo,
Broj telefona dr Milice Jojić-Milenković poslaćemo Vam na Vaš imejl.
Lični stav
Kraljevska množina
Pratim suđenje, nego šta. Ne stražarim kraj televizora, ali koristim zgodne prilike. Priznajem da u tome ima i skrivenog mazohizma.
Jer, uprkos uveravanjima i glavne tužiteljice Karle del Ponte i sudije Ričarda Meja da se pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Den Hagu ne sudi srpskom narodu već Slobodanu Miloševiću, strepim. Prožima me nelagoda.
Ne sumnjam, bar za sada, u iskrenost ovo dvoje aktera suđenja. Brine me odbrana.
Možda se nekom sviđa arogancija optuženog i nipodaštavanje suda koji mu ipak sudi, verujem da je mnogima bliska njegova argumentacija, izrekao je mnoge istine koje su ovih dana prvi put doprle do svetskog mnjenja, nema sumnje da popriličan broj ljudi veruje u njegovu nevinost, ima on još mnogo pristalica ovde, u Srbiji i Jugoslaviji. To je stvar izbora.
Mene brine nešto drugo.
Kad Slobodan Milošević kaže "mi", ili "ja i moj narod" - shvatim da smo još njegovi taoci. Predmet manipulacije.
Ono "mi" sam u početku doživljavao kao "kraljevsku množinu", tako često i rado korišćenu u vrhovima vlasti. Ali kad je "mi" zamenio izrazom "ja i moj narod", stvar je postala veoma ozbiljna.
Poznato je da u ovoj zemlji nisu postojali "on i njegov narod" i neki drugi narod. Kad Milošević kaže "ja i moj narod" on nedvosmisleno misli na sve nas, kakvi god da smo i bez obzira na politička i ostala uverenja. Bez obzira da li smo se slagali s njegovom politikom ili ne. Čak i bez obzira da li se to - moj narod - odnosi na srpski narod ili narod Srbije.
Zašto je to važno? Zašto opasno?
Važno je jer ovih dana prvi put saznajem da je Slobodan Milošević sve što je činio - činio u ime i za dobrobit "svog naroda". Baš sve. Opasno je jer time od "svog naroda" stvara svoje saučesnike.
Sigurno je da je Slobodan Milošević imao mnogo saučesnika. Neki od njih su viđeni za Hag, neki za domaće pravosuđe. Neki se bune, zahtevaju ocenu ustavnosti odluke Ministarstva finansija i Vlade Srbije o naplati ekstraprofita, ili ga plaćaju kupujući tako indulgencije, oproštajnice od greha. Žale se zbog blokiranih računa u inostranstvu. Ne daju puste stanove i kuće kupljene "pošteno zarađenim novcem" upravo u vreme vladavine Slobodana Miloševića...
Ako Milošević, kad spominje "svoj narod", misli na njih, dobro, nemam ništa protiv. Ali, to bi morao što pre da objasni nemilosrdnoj tužiteljici i strogom sudiji, pre nego što oni izvedu neki drugi i drukčiji zaključak.
Jer, ako se dogodi da sud, a s njim i svetsko javno mnjenje, ne uoče tu razliku, dakle razliku između "njega i njegovog naroda" i svih nas, ostalih, ne piše nam se dobro. Neće nas rehabilitovati niko i ništa, čak ni "marionetska vlast", kako Milošević naziva prvu zaista demokratski izabranu vlast u Srbiji (i Jugoslaviji) posle dugo godine. Džaba nam sve reforme, uzalud demokratizacija, odnosno nazad, u mrak.
Zato pratim suđenje. I strepim.
Branko Veledinović,
Beograd
"Gresi koji ne zastarevaju"
Molim vas da shodno odredbama Zakona o informisanju objavite sledeći demanti:
U tekstu koji je objavljen u "Ilustrovanoj Politici" od 23. februara 2002. godine novinar Miloš Lazić iznosi apsolutno netačne podatke u vezi sa prekršajnom odgovornošću Srđana Srećkovića iz Topole, označenog u ovom tekstu pod sinonimom "Sumnjivo lice".
Naime protiv Srđana Srećković nije podneta privatna prekršajna prijava, već je Organ unutrašnjih poslova iz Topole podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka 14. januara 2000. godine protiv Srđana Srećkovića zbog prekršaja iz čl. 5. st. 3. Zakona o javnom redu i miru i protiv Vukašina Srećkovića iz Topole, zbog prekršaja iz čl. 12. st. 1. i čl. 6. st. 3. Zakona o javnom redu i miru. Napred navedena lica privedena su kod sudije za prekršaje Mile Milošević 14. januara 2000. godine, gde su saslušani i gde im je omogućeno da iznesu svoju odbranu u skladu sa Zakonom. U postupku su saslušani i svedoci Biljana Đorđević iz Plaskovca, Desimir Veljović iz Lipovca i Dragoljub Mihailović iz Topole.
Po sprovedenom prekršajnom postupku utvrđeno je da je Srđan Srećković 13. januara 2000. godine oko 21.30 časova u Topoli narušavao javni red i mir na taj način što je bez ikakvog razloga i povoda fizički napao na Desimira Veljovića, gde ga je tukao pesnicama i držao ga dok je istog tukao Vukašin Srećković, a zatim kada je Veljović pao na asfalt, Srđan Srećković zajedno sa Vukašinom Srećkovićem nastavio je da ga tuče po celom telu nogama nanevši mu vidne povrede. Srđan Srećković i Vukašin Srećković kažnjeni su zbog prekršaja iz čl. 6. st. 3. Zakona o javnom redu i miru, kaznama zatvora u trajanju od po petnaest dana. Oba okrivljena su uložila žalbe Veću za prekršaje u Kragujevcu, pa je rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Topoli Up. br. 5/2000. od 17. januara 2000. godine. Oba okrivljena zatim ulažu Vrhovnom sudu Srbije zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažnog rešenja o prekršaju pa je presudom Vrhovnog suda Srbije preinačeno rešenje Veća za prekršaje Vp. 430/2000 od 16. februara 2000. godine i rešenje opštinskog sudije za prekršaje u Topoli Up. br. 5/2000 od 17. januara 2000. godine, tako što se okrivljenom Srđanu Srećkoviću i Vukašinu Srećkoviću umesto kazne zatvora u trajanju od po petnaest dana izriču kazne zatvora u trajanju od po deset dana.
Vukašin Srećković je izdržao kaznu zatvora, dok okrivljeni Srđan Srećković nije izdržao zatvorsku kaznu, već se nalazio u bekstvu, čekajući da kazna zastari što se i dogodilo dana 16. februara 2002. godine.
I jednom i drugom okrivljenom kazne zatvora su izrečene ceneći isključivo težinu učinjenih prekršaja i potpuno je apsurdno uplitati u ovaj postupak imena bivših predsednika države i predsednika opštine Topola.
Jedan podnaslov teksta nosi naziv "Čast i ugled". Pitamo se čija je čast narušena i čiji ugled, sigurno ne ugled i čast građanina Srđana Srećkovića koji je umislio da ga svi neosnovano proganjaju i koji je bekstvom onemogućio izvršenje zaslužene zatvorske kazne. Već je objavljivanjem ovog teksta oklevetan sudija koji je savesno uradio svoj posao, što je uostalom potvrđeno i na najvišim sudskim instancama.
Ovim tekstom narušen je ugled, kako Organa za prekršaje u Topoli, tako i Organa unutrašnjih poslova u Topoli i odgovorno tvrdimo, što se, naravno, može i proveriti da Organu za prekršaje u Topoli, niko nije priveden niti kažnjen zbog svoje političke aktivnosti ili stranačke opredeljenosti pa pominjanje otporaša u vezi sa sudijama ovog organa nema nikakve veze sa istinom.
U ime Organa za prekršaje u Topoli
starešina organa
Jovanka Stevanović
Dragan najbolji
Po oceni redakcijskog kolegijuma "Ilustrovane Politike" najupečatljivije pismo čitalaca objavljeno u našim novinama u mesecu februara poslao nam je Dragan Velikić iz Zemuna, a pod naslovom - "Zamena ili oročenje?"
Kao što vam je poznato, uveli smo praksu da najbolja pisma nagrađujemo, pa molimo gospodina Velikića da nam se javi i dostavi broj svog žiro-računa.
Kao da ih nije ni bilo
Nedavno su u desetak autobusa i tramvaja osvanuli neobični osveživači za vazduh, poklon i mudra reklama firme koja ih prozvodi ili prodaje kod nas.
Svež i mirišljav vazduh u prepunom beogradskom javnom prevozu je - pravo osveženje.
Ali, nismo stigli ni da se obradujemo poklonu, a osveživači su nestali. Bolje reći - pokradeni su i sad osvežavaju ko zna šta.
Ne razumem obesne lopove: zar ti osveživači nisu bili namenjeni i njima? To malo lagodnosti nam je brutalno oduzeto. Svaka čast. Evropa nas čeka!
Zoran Perić,
Beograd