EKSKLUZIVNO
Ivan Karadžić o rođenom bratu Radovanu

Vaki čelebija ne ide u Hag

Potpuno nepoznat javnosti, Radovanov treći brat, kao penzioner "Prve iskre", živi u Obrenovcu i pomno prati veliki lov koji se upravo odvija u Bosni. On kaže da ne viđa brata, ali zna: Sfor će se još dugo lomatati po gudurama jureći lidera bosanskih Srba. Legenda o balkanskom Robinu Hudu upravo se rađa

Ivan Karadžić nam u svom skromnom stanu u centru Obrenovca polako, uz posluženje, priča:

- Zaustavi me čovek, neznanac, u utorak, 26. februara, tu, nedaleko odavde. Stariji od mene, neupadljiv. Ti si Radovanov brat, rođeni, pita me i gleda pravo u oči. Jesam, rekoh mu, a ko si ti, uzvratih pitanjem. Zemljak, reče i htede da nastavi, ali ja dodah "svi smo mi zemljaci". Ništa on na to, nego poče: "Sreo sam ti brata. Ne pitaj gde. Dobro je i zdravo. Ovih dana će ga hvatati, to jest pokušaće. Akcija im neće uspeti. Kad čuješ da su krenuli, ne boj se. Ne mogu mu ništa". Gledam ga, govori ozbiljno, razložno, ali mi je sve to čudno, čitav susret. Izvini, rekoh mu, je li to bilo na javi ili u snu. Ljutnu se čovek, trže se i prostreli me pogledom. "Ne prekidaj me", reče oštro i nastavi, "bili smo na jednom brdu, kraj bele crkve, okružen ljudima koji ga čuvaju. Kad sam pošao nizbrdo, on je krenuo uzbrdo. Imao je odsjaj u kosi, od sunca..". To reče i krenu. Ko si, povikah za njim, a on odmahnu rukom. "Evo ti moji podaci, ali ću ja naći tebe kad treba nešto da ti saopštim".

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Detalj sa jedne svadbe: Radovanov sin Saša, brat Radosav, majka Jovanka, Radovan i braća Ivan i Luka

Ivan, mlađi brat Radovana Karadžića, živi u Obrenovcu već više od tri decenije. Radio je dugo u "Prvoj iskri" iz Bariča, kao zavarivač, a onda je otišao u invalidsku penziju.

Karadža ili Ika, kako ga prijatelji zovu, živi sa suprugom Radunkom, sinom Stevanom i ćerkom Irenom u baš teskobnom stanu. Nikad nije isticao ili koristio to što je brat nekadašnjeg predsednika Republike Srpske, a pogotovo sada kada je bivši lider bosanskih Srba ucenjen na pet miliona dolara. Ivan u slobodno vreme, a kao vitalan penzioner ima ga dovoljno, pomaže supruzi da vodi pržionicu kafe "Gold" u Obrenovcu.

- Dan-dva je prošlo, a ja sam sa prijateljima u četvrtak, 28. februara, krenuo autom u Brčko. Prolazimo kroz Bijeljinu, a poternica za mojim bratom i Mladićem zalepljena na zidu jedne zgrade. Sfor ih lepi, a narod cepa. I lepi svoje. Najčešće s porukom: "Ne dirajte ga". Ova čitava, nepocepana. Iko, šta ovo znači, pitaju me prijatelji. Pa znači da je to - promocija. Trgnuše se ovi, gledaju me zblanuto...

Ivan Karadžić je tog četvrtka, poslednjeg dana februarna na radiju u automobilu čuo da specijalne elitne jedinice Sfora opkoljavaju Čelebiće i češljaju teren.

- Pitaju me prijatelji: "Iko, šta će biti". A ja miran. Setim se neznanca i njegove priče od pre dva dana. Propašće akcije, znam. Ne samo zato što me je taj čudni čovek ubeđivao da se ne sekiram.

Karadžići su rodom iz Šavnika. Onog što zbog snega po pola godine ume da bude odsečen od sveta. Otac Vuko, zbog četničkog vojevanja i srbovanja, odležao je u zatvoru pet godina. Zato je Radovan, najstariji sin, rođen 1945. godine, stariji od mlađeg Luke čitavih šest godina, od sestre Ivanke osam godina, od Ivana, našeg sagovornika, devet a od Radosava, najmlađeg brata - deset godina.

Majka Jovanka je, čekajući muža, gajila Radovana, a kad je on izašao na slobodu, za četiri godine je četvoro dece rodila. Sišli su u Nikšić, kako kaže Ivan, i počeli da grade kuću.

Trenuci odmora i sreće: Deda Radovan drži svog unuka

- Radovan je posle srednje škole otišao u Sarajevo na studije medicine. Kad se zaposlio i skućio, zvao me je da dođem i radim u tom gradu. Odem tamo, ali nekako mi je sve bilo preteško, nepoznato. Brate, ne mogu ja ovde, rekao sam mu i spakovao se. I on mi je priznao da mu u Sarajevu nije baš mesto koje bi ga držalo. Hteo je u Beograd, ali nikako nije mogao da zameni stan.

Ivan ne želi da spominje datume. Opasno je, kaže, da "locira" događaje. Zna da se njegov brat nikada neće živ predati. Zašto?

- Zato što neće da kao na suđenju Miloševiću prisustvuje i sluša kako svedoci lažu. On je veoma emotivan čovek, pesnik u duši. Zar da mu na takvoj cirkuskoj predstavi u tamo nekom Hagu lažnjaci kroje kapu. Jednom, sedim ja sa njim, a na ekranu govori Karla del Ponte. Priča o Radovanu, kao zna gde je i kvalifikuje ga kao zločinca, monstruma. Osećam mržnju u njenom glasu. I tog trenutka, momak iz njegovog obezbeđenja ustade, ugasi televizor i lupi Radovana po ramenu: "A šta ’oće ova džudža bukoglava, nije ’vakav čelebija za nju..". Tu nasta smeh. Jer Radovan jeste i dasa i gospodin, koji je časno prihvatio sve dogovoreno. I da prepusti Miloševiću da zastupa Srbe iz Bosne u Dejtonu i da se posle povuče iz javnog i političkog života. I on se povukao, šta ’oćete. Sad im smeta što poštuje dogovor.

Ivan nas gleda i premišlja se da li da ispriča. Pa posle malog oklevanja nastavlja:

- Odavno su se oni nameračili na njega. Ako pažljivo pratite štampu, ne treba vam mnogo pameti pa da to shvatite - upadali su i otimali dokumentaciju svuda, i na Palama i po opštinskim odborima SDS-a. Engleski i američki agenti. Odneli su tri stotine kilograma dokumentacije. Da iz nje pronađu dokaze protiv Radovana. I znam sigurno da ništa nisu iskopali. Sve je čisto kao suza. Nema humanijih naredbi u toku rata u istoriji kakve je moj brat potpisivao. Te naredbe mogu da se izučavaju na najvišim svetskim vojnim školama kao časne i vojničke. Nikada moj brat, to vam ja garantujem, ne bi pristao da okalja svoj obraz i obraz svoga naroda.

Živeo je Radovan mirno i povučeno u svojoj kući na Palama, ali kada je jedna sarajevska turistička agencija u programu svojih poseta unela i obilazak Radovanove kuće, onda se ne samo on iselio nego i supruga Ljiljana, sin Saša i ćerka Sonja. Kuća je ostala prazna, ali su je opet obilazili da vide "čudo neviđeno". Gde bi se Radovan pojavio, prepričavalo se, izmišljalo. Kao mit o Elvisu Prisliju u Americi - te videli ga ovde, te onde, nije umro, živ je, maskirao se, ošišao se, obukao kaluđersku mantiju i slične gluposti.

Karadžići u razgovoru sa našim novinarom

Ivan se seća jedne zgode kada je njegov brat stvarno otvorio prozor na autu i pozdravio patrolu Sfora na putu. Oni mu uzvratili pozdrav, a oni koji su se na tom stražarskom mestu zatekli, ispričali su novinarima. Posle se šef patrole pravdao da nije imao nalog za njegovo hapšenje.

Pribojava se Ivan mešetara i lovaca na ljudske glave. Jer, ponuđena nagrada je pet miliona dolara. Dolaze iz Sarajeva u Republiku Srpsku i nude domaćim kriminalcima čak četiri miliona maraka za informaciju gde je Radovan. Zato je razumljiva i tajanstvenost ljudi koji ga vole i cene:

- Mene, brata njegovog, folira član njegovog obezbeđenja da ne zna gde je on. Da ga nije video godinama. A ja sam siguran, kad bi sada bili neki izbori, 98 odsto ljudi u RS bi glasalo za Radovana, kad bi samo on mogao da se kandiduje.

Kako Radovan izmiče poterama. Tri takve akcije su u poslednje četiri godine propale. Tajni nazivi "Kobra", "Ćilibar" propali su redom... Ivan daje za to objašnjenje:

- Ima ona narodna izreka : "Zna selo bolje od svatova". Neće valjda svatovi (Sfor i ostali) da znaju staze i bogaze, da poznaju mentalitet, običaje, javke i ostalo. Kad im je propala akcija hvatanja u Čelebićima, onda su se dosetili da je neki Francuz "prodao utakmicu". Ako su ga snimili u 6 sati i 16 minuta izjutra, što nisu obustavili akciju, nego su divljali. I sad kriju da nisu imali okršaj. Zna se, a isplivaće na videlo, da je bilo okršaja i borbi. I to sa lokalnim stanovništvom koje ne može više da trpi taj zulum. Da crkvu obijaju dinamitom! To su vandali a ne mirovne snage. Što se ne kaže javno da su im, kao vatreni protest, u Bijeljini isto popodne napali policijsku stanicu. Prikazali su kao dva-tri metka iz pištolja u fasadu. Dođe mi da se na silu smejem.

Ivan sreće dosta ljudi. Šeta po Obrenovcu, putuje svuda. Kaže da mu oni koji znaju da je rođeni Radovanov brat prilaze i kažu iskreno: "Neću da te pitam gde je nego kako je".

- I, evo, prvi put pričam javno. Ne volim publicitet. Sve možete da me pitate, ali jedno ne. Gde je. I ne insistirajte na datumima. Ima mnogo službi koje bi da rekonstruišu.

Ivan nije uplašen. Ne boji se. Zna da je i on na meti. Telefonom kad priča, pazi šta priča. Ima loš osećaj da bi moglo štošta da procuri. Zato pazi šta govori.

- Sigurni budite da je Radovan u sjajnoj psihofizičkoj kondiciji. On ima tu karizmu. Ljudi ga vole. Njegovim protivnicima je krivo što je na primer i Ljiljana, Radovanova supruga, izabrana ponovo za predsednicu Crvenog krsta Republike Srpske. I to jednoglasno. Tajno. Da je neko imao nešto protiv nje, ne bi glasao. Da nije časna i poštena - isto. Jer najlakše se krade tamo gde nešto stiže džabe.

Žmurke s plakatima po Republici Srpskoj: Sfor lepi poternice, narod ih cepa, lepi svoje postere i dopisuje - ne dirajte ga

Smešno Ivanu dođe kad se priseti raznih dogodovština. Recimo, kako je takozvana međunarodna zajednica površna, da ne kaže nešto teže:

- Imamo rođaka Radovana Karadžića. Živi u Nikšiću. I vozač je šlepera. Pa i majka i otac mu se zovu isto kao i naši - Jovanka i Vuko. I sad, ima isto srednje slovo, ime i prezime, ali ne liči i nije isto godište. Pošto putuje, traži vizu za evropske zemlje. I oni ga redovno odbijaju. I gde je tu logika. Ako sumnjaju da je to onaj Radovan kog traže, onda bi normalno bilo da ga "navuku", daju mu vizu i uhapse ga kad im kroči na teritoriju. Ne, oni ga odbijaju. I on, mučenik, ispašta zbog svega toga.

Ivan priča i da su ga neki molili da ih upozna sa bratom. I dok je bio predsednik. I Ivan popusti.

- I tako, moj prijatelj i ja, na njegovo navaljivanje, sednemo u njegov auto i pravo na Pale. I on s Radovanom do posle ponoći priča. Oduševljen. Vratimo se u Obrenovac i niko mu ne veruje, misle da izmišlja. Mene zove u pomoć, a ja ćutim, šta ću!

A kad je Radovan došao u Obrenovac kod brata, svojevremeno, sa celom svitom, kao da je bio vašar:

- Gledaju ljudi, hoće da se slikaju. A ja ne znam šta ću, kako sa bratom da porazgovaram, da ga priupitam za zdravlje. Jeste, vezani smo, patrijarhalno smo odgajani, upućeni jedni na druge. Ja sam u Obrenovac došao poslom, na teren - i ostao. Upoznao Radu, oženio se, izrodio dvoje krasne dece, skućio se skromno i, eto, sad imam muke. Strepim...

Ivan ne krije da je telom i dušom protiv haškog suda:

- To će da ukinu. Zato ja i mislim da Radovana jure samo da bi opravdali uloženi novac. Karla del Ponte je tražila javno sto miliona dolara i specijalnu četu koja može da uhvati mog brata. Posle niko nije rekao da li je te pare dobila ili nije. Ja mislim da jeste. I sad mora da diže buku, da tvrdi da samo što nije gotov. A taj sud se izblamirao. Ne samo po mom mišljenju. I biće ukinut do kraja ove godine, mogu da se kladim. I šta onda. Oni ga jure, a traže razlog da im neko bude kriv što ga nisu uhvatili.

Milo mu je što su na poslednjem košarkaškom derbiju u Beogradu i "delije" i "grobari" bili prvi put jedinstveni. I jedni i drugi su nosili transparente i majice sa Radovanovim likom. To se nije desilo u istoriji, nikad jedan političar navijačima nije bio maskota i uzor.

Da li je reč o političkom inatu ili o probuđenoj svesti onih koji znaju da "svetska sila i nepravda" ima Srbe stalno na tapetu, ostaje da utvrde oni koji se bave političkim analizama.

- Vic je u tome što se moj brat i njegovo obezbeđenje strašno brzo kreću, menjaju mesta i izmiču. I ima podršku naroda. Može da se desi svašta, ne moram ja da budem u pravu. Može sve da izmakne kontroli, da ovo što ja tvrdim ne bude tačno, ali to bi značilo da su velike igre u pitanju. Veće nego što i ja i vi i mnogi možemo i da pretpostavimo - kaže nam Ivan Karadžić na kraju razgovora dok dosipa, kao pravi domaćin, originalnu domaću rakiju.

- Nije svet još dešifrovao Srbe. Ne udubljuje se. Ne pita se ko smo, šta smo, šta možemo i šta umemo. Svetska ujdurma, interesi, novac, sve je u igri. Istorija će kad-tad pokazati šta je propušteno, šta je istina a šta nije. Nije moj brat Elvis Prisli, komercijalizovani idol. On je samo čovek koji je nesrećne Srbe pokušao da okupi i zaštiti. I može da strada, da se desi nešto nepredviđeno, ali neće to biti po božjoj pravdi.