PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Na Bikavcu brdu...

U februaru ove godine bili su nam u poseti prijatelji iz Beograda i, kao i ranijih godina, doneli su nam novine iz decembra i januara i to: "Politiku", "Vivu", i "Ilustrovanu". Za mene i suprugu to su bile sveže vesti i detaljno smo sve čitali.

U "Ilustrovanoj Politici" od 26. januara 2002. godine, u tekstu pod naslovom "U ime ljubavi i besa", pročitali smo kako su pojedine pesme nastale. Vi ste naveli dosta primera, a ja bih vas ovim putem zamolio da intervjuišete kompozitora Blagoja Kašanina, koga sam lično poznavao još iz doba kad smo bili neoženjeni. On je mnoge pesme koje su pisane na osnovu stvarnih događaja komponovao.

Na primer, reči pesme "Na Bikavcu brdu grada Višegrada" sastavio je Milan Perović rodom iz Ivanjice koji je bio nastavnik tehničkog obrazovanja u Osnovnoj školi "Aleksa Šantić" u Hrasnici kod Sarajeva. Milan je bio učitelj u Višegradu i tamo je imao devojku, takođe učiteljicu. Razišli su se, ona je otišla u Užice, a Milan u Hrasnicu. Milan je napisao pesmu o svojoj ljubavi iz Višegrada.

Mnogo pesama je Milan napisao, a Blagoje komponovao muziku za festival "Ilidža" koji je bio sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Tako je njihovim zajedničkim radom jedna pesma postala popularna, ja joj znam samo neke reči: "Sad ne znam da l’ je ljubav to, bez ljubavi sve je pusto..".

Blagoje i Milan su se pripremali za festival u Ilidži komponujući u samačkom hotelu u Hrasnici, a mi smo, okupljeni ispred, slušali kako to rade. Bilo nam je drago kad su na festivalu proglašeni za pobednike.

Milan Petrović je ostao u Hrasnici, Blagoje je verovatno u Beogradu, a mi slušaoci i stari drugovi otišli smo na sve strane sveta, kako to Bajaga kaže od Aljaske do Australije. Kad budete razgovarali sa Blagojem, podsetite ga na ovo moje pismo, možda će se setiti nekoga od nas. On zna mnogo događaja iz vremena kad je živeo u Hrasnici i družio se sa Milanom Petrovićem. Toliko za sada. Srdačan pozdrav,

Sreto Banjac,
Misisipi, SAD

O budućoj himni Srbije

Poštovana gospodo,

Kao vaš dugogodišnji čitalac, molio bih vas da mi omogućite prostor u vašoj rubrici "Pisma uredništvu" kako bih i ja dao svoj predlog kao doprinos razmišljanju o budućoj himni Srbije i suprotstavio ga predlogu gospodina ministra Vladana Batića.

Ja sam autor originalnog teksta i melodije (penzionisan sam nastavnik muzike) svečane pesme (himne) "Mojoj domovini" (otadžbini). Kao tvorac (kompozitor) tekst i muziku stvarao sam više od decenije (vremena su bila takva pa nisam žurio). "Slog po slog", "ton po ton". U krugu svojih kolega (kompetentnih) tu svoju kompoziciju izveo sam horski (amaterski) i naišao na njihovo odobravanje, kako u odnosu na melodiju, tako i na poetski tekst.

Želeo bih da vi to objavite na stranicama "Ilustrovane" i na taj način podstaknete svoje čitaoce da se i oni uključe u sve ovo kako bi se pitanje himne Srbije trajno rešilo, na zadovoljstvo svih onih koji u Srbiji žive i njeni su građani...

S poštovanjem,
Milan V. Dimitrijević,
Beograd

"Crna ruža uzima duše"

Javljam vam se prvi put, iako sam vaša redovna čitateljka. Razlog mog obraćanja jeste pismo jednog čitaoca iz Zrenjanina koje ste objavili u 2251. broju pod naslovom "Crna ruža uzima duše".

Gospodin koji je i autor pisma u njemu navodi pojam "pravoslavna sekta". Zvanična definicija sekte jeste: mala religijska zajednica čije učenje odstupa od učenja zvanične crkve. Ne shvatam kako na prostorima, na kojima se srpski narod kroz svoju tužnu i bolnu istoriju borio da u teškim vremenima odoli iskušenjima pokatoličavanja i unijaćenja i očuva svoju pravoslavnu veru, propovedanje pravoslavne vere odstupa od učenja zvanične, hrišćanske crkve.

Ne kažem da ljude koji nisu pravoslavne vere treba tretirati kao da nisu ljudi, ali srpstvo je neodvojivo od pravoslavlja, pa stoga ne shvatam zašto je predsednik Koštunica iskritikovan što zamera premijeru Đinđiću da je prisustvovao bogosluženju nekanonske pravoslavne crkve. Ako ćemo biti realni, nelogično je da Srbijom upravlja čovek koji nije pravog srpskog porekla (a to i nije ako nije pravoslavne vere).

Uz najsrdačnije pozdrave, mnogo uspeha u daljem radu želi vam

Jelena Jovičić iz Beograda

REAGOVANJE

Ipak, politika, gospodo!

Sve je politika, gospođo. Čak i laku ruku džeparoša vodi neka politička volja, moj gospodine. I vaša reagovanja na tekst objavljen u "Ilustrovanoj Politici" o desetogodišnjem proganjanju moje malenkosti su politika.

Oko Đurđica, dakle u novembru prošle godine, iz mog automobila marke "askona", registarski broj KG 116-662, nestala je fascikla sa celom dokumentacijom o mom "prekršaju" od 13. januara 2000. godine. Kola su bila parkirana preko puta zgrade OUP Topola. Kakva hrabrost lopova za tako bedan plen?!

Na sreću, kopije tih dokumenata i moja izjava sročena na pet gusto pisanih stranica nalaze se u Ministarstvu pravde i lokalne samouprave Republike Srbije, kod gospodina Bruna Vekarića. Događaj, ipak, može da se rekonstruiše.

Priča koju sam ispričao novinaru "Ilustrovane Politike" je tačna, uprkos činjenici da je to (samo) moja verzija događaja. Stojim iza svega što sam rekao, iza svega što je napisano. "Demanti" gospođe Jovanke Stefanović uopšte me nije pokolebao.

Gospođa Jovanka Stefanović i nije spomenuta u tekstu, pa je čitaocu teško da shvati čime je to ona povređena? Ali, ona, ipak, demantuje. Navodi, na primer, podatak da je u tom (mom) prekršajnom postupku saslušano više svedoka, čime bi da potkrepi pravičnost i valjanost presude. Ne spominje, međutim, da nisu prihvaćeni svi svedoci odbrane, a bilo ih je desetak. Ne spominje ni da izjave svedoka odbrane koji jesu saslušani nisu usvojene, nisu prihvaćene! Čemu služe svedoci, koja je njihova svrha, ako im se ne veruje? Evo čemu služe: da potkrepe "demanti".

Tokom protekle dve godine nisam živeo drugačije nego pre toga. Boravio sam i u Topoli i u Beogradu, kako su to posao i život nalagali. Nisam bežao, nisam se krio. Tačno je da u vreme kada je (moja) kazna zastarevala, nisam bio u Topoli. Tada je u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu bila kolektivna izložba članova ULUS-a i ja sam, kao jedan od izlagača, sve vreme boravio u Beogradu. Ali, bio sam uredno prijavljen u hotelu "Srbija".

Kada je reč o "demantiju" gospodina Branislava Milojevića, načelnika OUP Topola, pomišljam da je on samo naseo na nečije neargumentovane priče. Nekome u policiji ne odgovara moje svedočenje o torturi kojoj sam bio izložen upravo zbog mojih političkih nazora. Ali, pre svega, ne shvatam kako je to i sa čijim odobrenjem moj prekršajni i krivični dosije postao - javno dobro? Slikar sam, a ne pravnik, pa ipak znam da je objavljivanje tih podataka nezakonito, možda čak i krivično delo.

Navođenje mojih "zločina" u formi nabrajanja članova Krivičnog zakona i Zakona o javnom redu i miru je u najmanju ruku besmisleno. Možda i zlonamerno? Šta ti paragrafi znače? Da li su ti brojevi svedočanstvo da sam zlikovac?

Na primer, kažnjen sam prekršajno jer je izduvna cev (auspuh) na mom motociklu bila probušena: motor je zaista bio bučan, pošteno priznajem krivicu. Kaznu sam platio. Sleteo sam automobilom s druma i udario u drvo. Pored toga što sam povredio nogu i majstorima platio silne pare za popravku automobila, odgovarao sam zbog ugrožavanja bezbednosti saobraćaja. Oduzet mi je pištolj koji sam držao bez dozvole, ali koji sam pošteno kupio, svojim novcem. I iz koga nikada, ali baš nikada nisam pucao...

Na Đurđevdan prošle godine je u Topoli održan festival "Oplenačko proleće". Bio sam umetnički direktor te smotre (znači vrlo dostupan organima gonjenja). Na rečenom festivalu sam, u svojstvu umetničkog direktora, najavio početak kampanje protiv narkomanije, najvećeg zla ovog vremena. To je imalo snažan odjek u medijima. Na ovo me je nagnao zastrašujući podatak da je moja Topola (ej, Topola!!!), kada je reč o narkomaniji, među najugroženijim gradovima u Srbiji.

Danas pomišljam da je moje angažovanje u borbi protiv ovog zla, baš kao i svojevremena borba protiv političkog autizma bivše vlasti, za posledicu imalo sve ovo što mi se u poslednje vreme događa.

Pišući ovo, nemam ni trunku namere da na bilo koji način povredim sve one časne ljude iz policije, pravosuđa i javne uprave, koji su, na svu sreću, u većini. Želja mi je samo da ukažem na jedan problem koji je sve uočljiviji, a rekao bih i bolniji: u mnogim važnim oblastima života očekivane promene su i male i spore.

Najgore je što se u nekim glavama ne menja način razmišljanja. Do takvih dopire samo deo mudrosti koja nalaže da vlast vlada, ali i služi narodu.

Eh, ta politika. Gde li će me urakljiti sledeći put?

Srđan Srećković,
Topola

Srećne dobitnice stonih lampi

U prošlom kolu naše igre "Ilustrovana" vam poklanja stone lampe, ručni rad Dragana Solunca, nagradu su dobili: Ljubica Popović, Bore Kostića 41, Beograd, Romana Ribić, Milentija Popovića 48, Novi Beograd i Stevanka Beba Kalmar, Trg žrtava fašizma 14, Subotica. Dobitnici će svoje poklone podići u prodavnici "Solunac" u Ulici Gavrila Principa 2-6, telefon 011/184-700.