Vezira Ćazimi i Dragica Joković

U Prištini, glavnom gradu Kosova i Metohije, do dolaska Kfora sredinom 1999. godine živelo je više od 40.000 Srba, a danas ih je ostalo tek nešto više od 200. Najviše ih je u naselju Sunčani breg, u zgradi Jugoslovenskog programa za Kosovo, nešto preko 110, zatim Univerzitetskom naselju oko 60, dok je u Domu staraca u naselju Grmija 45 Srba staraca, starijih od 60 godina koji su ovde bili pre bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a, za vreme bombardovanja, ali, što je za neverovati, tu su i danas. O njima, kao i o šest pripadnika ostalih nacionalnih zajednica brine isključivo albansko medicinsko i drugo osoblje. Sličnih multietničkih ustanova na Kosovu nema, dok se o multietničkim sredinama ovde ne može govoriti s obzirom na još uvek veliki jaz između Albanaca i Srba.

Na krajnjem južnom delu Prištine u naselju Grmija, među mnoštvom jednospratnih i dvospratnih kuća i tesnih ulica nalazi se Dom staraca, sa novim imenom od dolaska Kfora "Majka Tereza". Novinarima je poseta dozvoljena samo uz pismenu dozvolu od strane Departmana socijalnog odseka iz Prištine. Kao prvi srpski novinar ušao sam bez te dozvole. Priču o Srbima u Domu staraca saznao sam od Društvene policije (poseban vid UN policije koja obilazi stare i bolesne Srbe u Prištini koji žive sami u zgradama ili kućama), u kojoj ima i zaposlenih Srba, najviše iz Gračanice.

Na ulazu u Dom starih, portir i ostalo albansko osoblje dočekali su nas, poželevši nam na srpskom dobar dan. Posle malog objašnjenja sa rukovodiocima doma ušli smo unutra. Zabrinuta lica starih i često izgubljeni pogledi, šetnja uz pomoć štapa ili druženje na klupama u omanjem parku, ispred dve zgrade doma, prvi su utisak o onima koji su ostavljeni od porodica, ili ih nemaju. U parku se vrzma nekoliko kučića i mačaka sa kojima stari imaju, kako se primećuje, prisan odnos.

- Ovde sam više od sedam godina. Iz Beograda sam, ali ni sam ne znam kako su me u to vreme ovde doveli i smestili u Prištini. Ne mogu da se požalim da je loše. Dobro mi je, imam toplu sobu i stalno kuvanu hranu. Ovo albansko osoblje se korektno ponaša. Ovde nikoga ne odvajaju, svi smo im isti. Za sve vreme od kada sam u domu nisam nikada čuo bilo kakvu uvredu ili negativno ponašanje prema bilo kome - kaže Aleksandar Eror (74).

Njegov cimer Milisav Petrović (73) iz Baranje došao je u ovaj dom kao izbeglica iz Hrvatske pre devet godina. - Ne mogu da se požalim ni na šta, ima dovoljno hrane. Jedino se ponekad kuburi sa lekovima. Ali se pričeka malo pa i oni dođu. Ranije je bilo više Srba, ali neki su otišli, neki umrli. Niko te ovde ne pita ni ko si, ni šta si. Ovde se jednostavno pomaže čoveku. Evo, celi dan smo svi zajedno i u domu i ovde u parku na klupama - kaže Petrović.

U četvorospratnoj i uređenoj zgradi doma smešteni su pokretni stari, a u jednospratnoj je 67 starih, nepokretnih, koji su potpuno zavisni od tuđe nege. U taj deo doma je smešteno i desetak Srba. Albansko medicinsko osoblje često nepokretne, kad je lepo vreme, na kolicima prošeta parkom ispred doma.

U jednoj sobi sa četiri kreveta na drugom spratu su dve Srpkinje i dve Albanke: Tomica Dujković iz Prnjavora i Dragica Joković iz Kosovske Vitine, Igbala Azemi iz Kosovske Mitrovice i Anifa Hajdari iz Uroševca.

Srbi i Albanci zajedno troše svoje staračke dane u parku ispred doma

- Ovde smo kao da nas je jedna majka rodila. Ujutro se ja i Anifa grabimo da skuvamo kafu Tomici i Dragici ali tako i one postupaju. Sve što dobijemo zajedno delimo, kao da smo sestre. Tako smo se zbližile da jedne bez drugih ne možemo ni časa - kaže Igbala Azemi (62).

Samo u ovom domu, u ovim sobama, i nigde više na Kosovu, Srbi i Albanci žive zajedno u istoj prostoriji gde i spavaju.

- U domu sam još od 1997. godine, posle rata u Bosni. Ovde ne znamo ni za svađu ni za bilo kakvu podeljenost. Nema mržnje, nevolja nas je zbližila i ujedinila - kaže Tomica Dujković iz Prnjavora.

Na njenu priču se ponovo nadovezuje Igbala:

- Kad bi hteli i Albanci i Srbi bi mogli zajedno da žive, a verujem da će ponovo zajedno živeti jer niko ne dobija ništa, niti bilo ko ima koristi od podeljenosti.

U domu je punih šest godina i Nadežda Nikolić (61) iz Kruševca. - Za sve u domu ko je sposoban ima mesta za rad. Evo, vidite ovde jedne žene pletu, druge vezu, treće rade tapiserije i goblene. Tako dan brže prolazi. Imamo i biblioteku, dobijamo novine... Ovde smo svi kao jedna velika i složna porodica - kaže Nadežda.

Ona će uskoro otići iz doma, jer, kako kaže, našla je mladoženju iz Ćuprije. Čeka samo da mladoženja utanači vreme kada će je preuzeti na granici kod Merdara.

Draginja Janković (65) je iz Zubinog Potoka sa severa Kosova i četiri godine je u domu.

- Svega imamo i sve nam je dobro u domu samo što ne može niko da nam dođe i da nas poseti. Ovi Albanci brinu o nama dobro iako smo druga vera - kaže Draginja.

Dragica Dukić iz Kosova Polja nije želela da napušta Kosovo, iako je njena porodica otišla, pa su je pripadnici UNMIK-a uzeli i doveli u dom kako ne bi bila izložena opasnosti na periferiji Kosova Polja gde je imala kuću.

U domu stari imaju klub u kome igraju šah, karte, domine, zatim kafe-prostoriju gde sami kuvaju kafu i čaj, prostoriju za izradu ručnih radova, TV salu i druge sadržaje. U prizemlju doma je sala za fizikalnu terapiju sa bazenom. To je dar jedne britanske humanitarne organizacije. Preko puta u jednoj prostoriji su stalno izloženi ručni radovi koje su uradili stanari doma.

- U domu ima 168 starih - 45 Srba, 96 Albanaca, 11 Bošnjaka, 10 Roma, četiri Hrvata i dva Mađara - kaže Vezira Ćazimi, zamenik direktora Doma starih i dugogodišnji fizioterapeut. - Ovo je u pravom smislu multietnička ustanova sa najviše nacija na jednom mestu na Kosovu. I kad bi hteli, ove ljude ovde niko ne bi mogao bilo kako da podeli. Zajedno su svi i danju i noću. A da su složni najbolje govori to da se i poslednja cigareta deli međusobno, nikad ne pitajući sa kim se ona deli.

- Često Srbi zatraže da zapale sveće u crkvi koja je u blizini i mi im izlazimo u susret. To je najčešće za vreme verskih praznika. Takođe, često neko od njih kaže da je sanjao nekog i da bi trebalo da ode do crkve da se pomoli Bogu i zapali sveću. Razumemo ih u potpunosti, ali nismo baš uvek spremni i u mogućnosti da im to udovoljimo. Ponekad svi grupno izađemo na izlet, ovde iznad Grmije - priča Vezira.

U domu je zaposleno više od 40 zdravstvenih i socijalnih radnika. Dom se finansira isključivo iz kosovskog budžeta. Život u ovoj ustanovi, za kosovske prilike, zaista izgleda idilično.