Početak operacije: dr Snežana Kovačević, anesteziolog, sasvim levo

Brano Miletić, tridesetogodišnji momak iz Berana, oporavlja se u poluintenzivnoj nezi grudnog odeljenja Vojnomedicinske akademije u Beogradu posle uspešne operacije. Njegov oporavak je začuđujuće brz.

Operisan je u sredu, 13. marta. Nedelju dana kasnije već je mogao, uz dozvolu lekara, da koristi mobilni telefon, da piše, ali i da se rukuje sa rođacima i prijateljima koji dolaze da ga posete, da razgovara s njima, neopterećen bolovima.

Zadovoljan je. Važnije je što njegovo zadovoljstvo dele i lekari. To sluti na dobro.

Brano je 26. septembra prošle godine preživeo tešku saobraćajnu nesreću u Beranama. On misli da je greška njegova: ne verujed a ga je izdao kamion koji ga je deset godina verno služio i koji je on sam održavao. Kako god da je bilo, vozilo je sletelo s puta u provaliju prevrnuvši se više puta. Spasioci su se iznenadili i obradovali što je vozač Brano Miletić preživeo taj udes.

U Podgorici su lekari konstatovali prelom sedmog pršljena. Snimak na skeneru je jasno pokazivao sitne komadiće kostiju u kičmenom kanalu, tamo gde ne bi smelo da ih bude. Sumnjičavo su vrteli glavom. Posle su, uz pomoć magnetne rezonance, videli ukleštenje kičmene moždine nalik na peščani sat.

Brano nije osećao noge. Nesnosni bolovi u rukama su zloslutili da se njegovo stanje neće završiti samo paraplegijom, da od lošeg može da bude i gore.

I u Podgorici, i u jedinom našem spinalnom centru u Beogradu, procenjeno je da je u Braninom slučaju najsvrsishodnije nehirurško, takozvano konzervativno lečenje. To je značilo da se njegova sudbina prepušta Bogu, fizikalnoj terapiji i njemu samom. Premešten je u Sokobanjsku, u Institut za fizikalnu terapiju "Dr Miroslav Zotović". U B odeljenje, gde su zbrinuti pacijenti s povredama kičme.

Onda je počela da otkazuje i desna ruka. Bio je to početak kvadriplegije, potpune oduzetosti udova.

I znanje i hrabrost

Kičmenu moždinu ruski naučnici, ne bez razloga, nazivaju - mozgom u kičmenom kanalu. To je organ sa najmanje funkcionalnih rezervi ili, prevedeno na običan jezik, organ koji se ne oporavlja, čija su oštećenja trajna.

Sternotomijski rez

Brano Miletić, dobri momak iz Berana, imao je neverovatnu sreću što su lekari iz Vojnomedicinske akademije pobornici moderne teorije koja zastupa stav da se neuron oporavlja. Sporo, nedovoljno, ali se ipak oporavlja. Njegova povreda bi, dakle, mogla da se sanira, a njene posledice da se bar umanje.

Ali, retko gde ima toliko nepoznanica koliko u hirurgiji kičmene moždine: izveštaji o ovakvim operacijama tokom celog minulog veka su poražavajući. A Branina povreda i njegovo stanje nisu slutili ništa dobro.

Sedmi pršljen se nalazi baš na prelazu kičme iz vratnog u grudni deo na, da bude još gore, najnepristupačnijem mestu.

- Znali smo za jednu izuzetno komplikovanu i veoma retko rađenu operativnu metodu - kaže pukovnik profesor dr Vojkan Stanić, grudni hirurg i zamenik načelnika Vojnomedicinske akademije. - To je multidisciplinarni pristup, zahvat koji pretpostavlja timski rad specijalista iz više oblasti medicine. Mi je, do sada, nismo radili. Ipak, kada smo pažljivo odmerili sve rizike s jedne, i sve šanse s druge strane, odlučili smo se za taj zahvat.

Vojnomedicinska akademija u Beogradu je jedna od retkih, ako ne i jedina zdravstvena ustanova u zemlji u kojoj se, pod jednim krovom, nalazi sve što medicina u ovom trenutku može da ponudi (izuzev porodilišta, jer porođaji nisu predmet ratne medicine). To je, što bi se reklo, komparativna prednost, kvalitet koji je Brani Miletiću iz Berana pružio šansu.

- Reč je o hirurškom pristupu koji je, zbog karaktera povrede i načina zbrinjavanja, veoma težak i delikatan - veli profesor Stanić. - Naime, smrskanom pršljenu je trebalo prići s prednje strane. Kroz grudni koš. A da bi se prišlo, bilo je potrebno pomeriti sve organe i strukture koji se nalaze na bazi vrata i u prostoru gornjeg otvora grudnog koša, a smešteni su ispred kičmnog stuba. Za to valja imati puno znanja i još više hrabrosti.

Potkivanje kičme

Operacija je trajala punih šest sati. Njeni akteri su, uz nesrećnog Branu Miletića, bili još i dr Snežana Kovačević, anesteziolog, pukovnik profesor dr Vojkan Stanić, grudni hirurg, potpukovnik dr Miodrag Zorić, ortopedski hirurg, potpukovnik dr Ljubodrag Minić, neurohirurg, i instrumentarka Jasna Lukić. U operacionoj sali je bila još sva sila asistenata, tehničara i lekara čije je prisustvo neophodno ili samo poželjno prilikom ovako komplikovanih zahvata.

Brano Miletić se oporavlja, a kraj njega je otac Veljko. Potpukovnik dr Ljubodrag Minić, neurohirurg, redovno obilazi svog pacijenta

Bilo je i onih koje je u salu dovela stručna radoznalost, jer je to bila jedinstvena i za sve prva prilika da se vidi ova delikatna operacija.

Posle doktorke Kovačević, hirurškom poslu je prvi pristupio profesor Stanić: njegov zadatak je bio da svojim kolegama, ortopedu i neurohirurgu, omogući pristup povređenom pršljenu ali i dovoljno prostora za rad. Rez od gornjeg desnog dela vrata, preko grudne kosti: grudni koš se otvara kao za kardiohirurške zahvate. Laiku je teško da dokuči anatomiju vrata i gornjeg otvora grudnog koša: jednjak, dušnik, nervni kanali, mišići, žlezde, splet velikih krvnih sudova nalik na zmijsko klupko... Sve je to moralo biti pomereno da bi se, s unutrašnje strane, ukazao deo kičmenog stuba. Što bi se reklo - kroz grudi i vrat, do leđa.

Dr Ljubodrag Minić, neurohirurg, mogao je tada da počne s uklanjanjem smrskanih delova pršljena i njegovih delića koji su zapali u kičmeni kanal: oprezno, pod operativnim mikroskopom, jer i mikronske greške u takvim zahvatima mogu imati katastrofalne posledice.

Istovremeno, dr Zorić, ortoped, od dela desne ključne kosti je pripremao specijalni koštani grefon koji će se umetnuti na mesto smrskanog pršljena: ručni rad, umetnička obrada, idealne proporcije, mikronska preciznost.

- Preko tog grefona smo postavili specijalnu titanijumsku pločicu, dizajniranu upravo za prednji vratnotorokalni deo kičmenog stuba - kaže dr Zorić. - Vezana je za šesti i osmi pršljen, a osim čvrstine, njena prednost je i u tome što s njom nema problema ni na skeneru ni na magnetnoj rezonanci. Ovo je važno zbog daljeg lečenja, zbog praćenja toka oporavka. Ali, jednom postavljeni grefon i pločica ne daju se više menjati. Tu nema "dorađivanja" i "prepravke". Imali smo samo tu, jednu šansu.

Dobro ako nije gore

Začuđujuće brz Branov oporavak obradovao je sve.

Ukleštenje kičmene moždine snimljeno skenerom liči na peščani sat

- Kod izliva krvi u mozak, uspeh je kada pacijenta vratimo normalnom životu, porodici, poslu - priča dr Ljubodrag Minić. - Kod povreda kičmenog stuba i kičmene moždine, možemo reći da smo uspeli ako pacijentu omogućimo da pomera ruku. Deluje apsurdno, ali je tako. Zapravo, smatramo da smo postigli uspeh ako samo predupredimo mogućnost da bude gore nego što jeste. A mi mnogo znamo o šteti, o posledicama koje mogu nastati u slučaju kvadriplegije, potpune oduzetosti. Uz psihološke, socijalne i ekonomske probleme, nad takvim pacijentom uvek lebdi realna opasnost od mnogobrojnih komplikacija kao što su upale pluća, dekubitisi, trombne embolije, stvaranje kamena i slično.

Sva komunikacija lekara sa ovakvim pacijentima odvija se između dve granice: zločin je obećati poboljšanje onome kod koga je to nemoguće, kao što je zločin ubiti nadu onome ko je ima makar i u tragu. To je princip, a on se najbolje očitava kod ljudi s povređenom kičmom.

- Njih nije malo - dodaje dr Minić. - Oko dvesta ljudi godišnje u Srbiji i Crnoj Gori zadobija takve povrede i to je konstantan prosek bez obzira na okolnosti. I Brano je među njima, a ja se iskreno nadam, očekujem, da on neće ostati samo statistička stavka. Mene raduje što se on, subjektivno, oseća bolje.

Kraj Brana Miletića je, danonoćno, njegov otac Veljko. Nije prisustvovao operaciji, nisu mu dozvolili. Ne odvaja se od sina još od nesreće, 26. septembra. Posle skoro šest meseci s njegovog lica je izbrisana senka brige.

- Ja ne znam kako da zahvalim ovim lekarima, ljudima, što su učinili čudo - govori s poštovanjem. - A to jeste čudo. Kad samo pomislim da je doktor Vojkan Stanić operisao Brana šest sati s gipsom na nozi, pa to ne bi niko učinio.

Brano leži na boku, vrat mu je još imobilisan, ali okreće glavu, rukuje se, koristi telefon.

- Osjećam kao žmarce po nogama, a svi kažu da je to dobar znak - veli zadovoljno. - I bez toga, mnogo mi je bolje: nema više onog nesnosnog bola, pomjeram ruke, ide to. A da je bilo loše, bilo je. Pred operaciju, pita mene doktor da l’ pristajem na ovo? A ja njemu: ako ima pet odsto šanse da ustanem sa operacionog stola, pristajem. I, eto. Zahvaljuje otac, moram da zahvalim i ja svakom od ljekara pojedinačno...

Zahvaljivao je, zaista, svakom ponaosob, onako epski, crnogorski, pazeći da nekog ne ispusti, da ne umanji bilo čiji značaj.

- Za mesec dana ćemo obaviti prvu kontrolu - kaže pukovnik profesor dr Vojkan Stanić. - Povreda je bila vrlo ozbiljna, a oporavak će svakako biti dug. Prve prave rezultate, zapravo, možemo očekivati tek za dve godine. Svi se nadamo najboljem, jer je Brano mlad čovek, momak, neoženjen, život je pred njim. A ako bude kako se nadamo, to će biti kvalitetan život.

I mi se pridružujemo ovim nadama. Njima će se obradovati i svi oni pacijenti kojima će ova za nas nova hirurška metoda pružiti više šansi, ili bar više nade.