Ljubiša Pavlović, jedan od donatora, ispod zvonare na ulazu u manastirsko dvorište

Osveštava se sve i svašta, i TV kuće, pa prostorije raznih partija, nove hale, kameni temeljci za fabrike duvana, a na zidovima crkava kraj svetaca ravnopravno stoje likovi smrtnika. Da li se to u očigledno nastalim pukotinama u kanonu pravoslavlja provlače neki novi običaji.

Zatalasalo se tako i zbog oslikavanja manastira Bradača. Na zidovima ove nedavno obnovljene, sedam vekova stare bogomolje zavijorila se turska zastava, zasijao polumesec, a na posetioce osim svetaca gledaju i likovi dvanaest donatora, meštana sela Kule u čijem se ataru manastir nalazi. A možda je sve to i tako normalno, ali zbog čvrstih kanona svaka promena izaziva podozrenje.

Manastir Bradača podignut je na proplanku u gustoj bukovoj i hrastovoj šumi u podnožju brda Kožuha na putu Požarevac - Petrovac na Mlavi. Nastanak manastira vezan je za stradanje mučenice sestre Jelice opevane u narodnoj pesmi "Bog nikom dužan ne ostaje". Brat je sestru vezao konjima za repove, rastrgao i prema predanju tamo gde je palo njeno telo sagrađena je crkva Zaova. Gde su joj ispale oči sagrađena je crkva Sestroljin. Tamo gde joj je pala ruka podignut je manastir Rukumija, a gde joj je ostala donja vilica sagrađen je manastir Bradača. Ovaj događaj najverovatnije se zbio oko 1385. godine, a u narodu je ostalo predanje da je to bilo na dan Svetog proroka Ilije.

- Prema jednoj legendi manastir je sazidao kralj Vukašin, a prema drugoj podigao ga je Vuk Branković - kaže Danica Đokić, etnolog u požarevačkom Narodnom muzeju. - Zbog prokletstva koje je kasnije palo na Vuka Brankovića posle rušenja manastir je dugo bio u korovu, jer niko nije mogao da ga obnovi a ljudi danas u šali kažu kako je to prokletstvo palo i na Branka Ivoševića i Dušana Gajića. Prvi je bio predsednik SO Požarevac, a drugi Malog Crnića. Kada su meštani sela Kule 1968. godine pokrenuli inicijativu za obnovu manastira, ova dva čoveka su im dala odobrenje, ali su ubrzo bili smenjeni sa dužnosti i izbačeni iz partije. Jedan od argumenata za razrešenje je bio i taj što su podržali obnavljanje manastira Bradača.

Obrazloženje za konjanike

Bio u ruševinama više od dva i po stoleća: manastir Bradača

Najstariji pomen manastira u srpskim pisanim izvorima potiče iz polovine 15. veka uz napomenu da je u to vreme Bradača bio veoma živ i aktivan manastir. Na osnovu sistematskih arheoloških istraživanja sprovedenih 1985. i 1986. godine ustanovljeno je da je objekat podignut krajem 14. veka. U Braničevskom tefteru iz 1467. godine pominje se manastir Ravan u blizini sela Kule za koji se misli da bi mogao da bude Bradača, jer rekognosciranjem nisu ustanovljeni ostaci bilo kakvog drugog objekta u ataru ovog sela. Devet godina kasnije, u Smederevskom tefteru zapisano je ime manastira Bradače. U 16. veku pominje se iguman manastira Bradača po čijem je nalogu pisan jedan prolog. Krajem 17. veka pored manastira prolazi pećki patrijarh Arsenije na putu za Braničevo. On ga opisuje kao zapusteo. Od tada pa do početka 19. veka nema zapisa o manastiru. Obnova je započeta 1990. godine, pa se može reći da je manastir bio u ruševinama više od dva i po veka.

Iz legende o turskom zulumu nastala je jedna slika na zidu zbog koje se, između ostalog, digla prašina. Prema predanju Turci su jedne godine o Preobraženju posekli sve zatečene posetioce a manastir porušili i zapalili. U narodu je ostala da živi priča kako se na ovaj veliki praznik svake godine kod manastira održavao molitveni sabor. Dolazili su ljudi iz Stiga, Peka, Mlave i Pomoravlja. Predanje kaže da su jedne godine na taj dan Turci udarili na manastir. Silan narod su pogazili konjima i posekli sabljama, a svetinju porušili i zapalili.

- Taj događaj je naslikan u crkvi i oko toga se podigla prašina tvrdi Ljubiša Pavlović iz Kule, jedan od donatora čiji se lik, takođe, nalazi oslikan na zidu crkve. - To je, zapravo, samo deo kompozicije koja pokazuje priču od rušenja do obnove manastira. Eto, to su ti konjanici koji nose tursku zastavu i sabljama seku narod. Uostalom, niko od nas koji smo učestvovali u obnovi manastira ništa nije radio na svoju ruku. Sve je rađeno sa blagoslovom episkopa Ignjatija.

Lekovita voda

Dva "sporna" detalja u manastiru nalaze se odmah iza ulaznih vrata na crkvi. Tu je sa desne strane prikazana kompozicija zbog koje su neki podigli glas. Prikazani su turski konjanici kako ubijaju Srbe i pale manastir . U vrhu iznad prozora oko kojeg teče priča jeste predstava Hrista kraj kojeg piše "Stradanje i obnova Bradače". Ispod njega su sveštenici koji su upravljali manastirom i učestvovali u obnovi, a ispod likovi dvanaest meštana Kule, najvećih darodavaca. Pri dnu su naslikani kramp, lopata, metar, mistrija, fangla, klešta... Alatke koje simbolizuju obnovu manastira.

Sporna kompozicija sa Turcima, zastavom i likovima donatora

- I naši portreti su naslikani sa blagoslovom episkopa Ignjatija - nastavlja priču Ljubiša. - Hteli su na taj način da nam zahvale na trudu koji smo uložili i koji ulažemo u obnovi manastira. Jedni to odobravaju, drugi negoduju. Ni sam ne znam šta da kažem. Ako ljudi iz crkve misle da tako treba, onda mi nećemo da im se mešamo u posao.

U crkvama mnogih naših manastira naslikani su ktitori kako u rukama drže maketu crkve. Mahom su to bili vladari ili visoki državnici. Vremena se menjaju. Možda će za neke ovo bombasto ili za druge sramežljivo pojavljivanje donatora na freskama uskoro postati pravilo. Ko zna.

Crkva je trikonhalne osnove sa manjim bočnim apsidama, većim oltarom, naosom i pripratom. Tehnika gradnje izvedena je savremeno, zidovi su masivni, rađeni od lomljenog kamena. Oslikana je od poda, a freske je radio đakon Miodrag Tomić sa nekoliko pomagača iz Žičke ikonopisačke radionice. Kraj svake freske ispisano je ime donatora, što opet može da se nazove novinom u oslikavanju. I ikonostas su uradili darodavci, pa su i njihova imena tu napisana. Uostalom, tako je po celom manastiru.

Pri ulazu u manastirski kompleks podignuta je zvonara sa dva zvona, a i tu su ispisana imena dobrotvora. Kraj zvonare podignut je mali konak u kojem obitava jeromonah Lazar. Struje još nema, ali su do manastirskog imanja stigle bandere i pitanje je dana kada će se na njih prikačiti žice.

Ispod manastirske crkve i zvonare, sa zapadne strane, nalazi se manastirska česma sa, mnogi kažu, lekovitom vodom koja je iscelila mnogobrojne bolesnike.

- Mnogo je onih kojima je ova voda pomogla - kazuje Branislav Savić iz Kule, jedan od donatora čije se ime nalazi na zidu u crkvi i jedan od dvanaestorice ktitora. - Braca Petrović, sada ima trideset godina, a šest mu je bilo kada je zbog bolova u nogama ovde potražio lek. Kao šestogodišnjak još nije mogao da hoda, pa su ga roditelji doveli na bradačku česmu. Bolovi u nogama su prestali, prohodao je, a u znak zahvalnosti on je sa ocem 1998. godine o svom trošku omalterisao spoljne zidove konaka.

Ljubiša priča i o Veljku iz susednog sela Kobilja koji je u mlađim godinama imao bolove u očima, a vid toliko slab da je sve video kao senke. Došao je u manastir, umio se vodom sa izvora i bolovi su prestali, a vid se povratio. Posle tog čudesnog isceljenja počeo je pobožno da živi i sada ima dva sina sveštenomonaha.

Manastir Bradača star gotovo sedam vekova, posle pauze od dva i po stoleća eto, ponovo živi. Pre svega zahvaljujući ljudima dobre volje, ali i dubljih džepova. Likovi najzaslužnijih oslikani su u manastirskoj crkvi. Odskače to među freskama i bode oči. Ali, svako vreme nosi svoje breme. Možda će to i ostati kao pečat jednog vremena, a možda je sve to početak jednog novog načina da se zahvali donatorima. Uostalom, ti ljudi i jesu ktitori. Oni su oslikani a donatori, koji su odvojili manje sume od ovih prvih, samo su spomenuti na spisku. Bez slike na zidu. I neki od njih se ljute jer da su znali dali bi i više, samo da budu oslikani.