PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA
UREDNIŠTVU
Lični stav
Gde su tu istorijske činjenice!
 Na severnoj granici Jugoslavije 1918. godine: slovenačke devojke sa srpskim vojnicima |
Još je Milošević, i to celom svetu, rekao da je Hrvatska imala pravo da se otcepi. Ako je imala, zašto je onda pet godina zamajavao srpski narod u Krajini? Zašto je moralo onoliko ljudi da izgine? Šta su mu značile one "garancije" koje je davao za njihovu državu u slučaju ustaškog napada? Jedno je govorio, a drugo mislio. Najgori su političari što izgovaraju reči koje ih ne obavezuju. A taj narod mu je toliko verovao. U pravu je bio Cimerman kada je rekao da je velika razlika između Tuđmana i Miloševića. "Prvi je iskreni hrvatski nacionalista koji se bori za svoj narod ma gde da on živi, dok je drugi anacionalni komunista kome je vlast najvažnija, a do sudbine naroda mu je stalo kao do lanjskog snega".
Naravno da Hrvati nisu imali pravo da se otcepe. Srbi su tvorci Jugoslavije. Idući bukvalno od grada do grada, uzimali su ono što je do tada bila država Austro-Ugarska. Stvorili su je da bi "bratskim narodima" doneli slobodu, naivno verujući da će zbog toga oni biti najveći čuvari ove države, a i zato da bi i sami živeli u okviru jedne zemlje.
Nažalost, napravili su grešku što umesto Jugoslavije nisu stvorili Srbiju na svim teritorijama gde su imali naselja, a što su im mnogi evropski političari i predlagali. Hrvatska nije bila u velikim razmišljanjima evropskih političara, koji su na mirovnim konferencijama utvrđivali nove granice država. Na međunarodnoj konferenciji u Londonu 1915. bili su joj namenjeni Zagreb, Zagorje i deo Slavonije, dok se Srbima nudio izlaz na more i najveći deo Dalmacije. Ante Trumbić je govorio: "Moramo imati srpsku vojsku do kraja, jer nam je ona sve". ("Istorijski časopis", strana 392, knjiga HH, Istorijski institut.)
Srbi su, dakle, obavili ceo posao. Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila 25 odsto ukupnog stanovništva i 56 odsto muškaraca, uglavnom od 18 do 35 godina, što je slučaj bez presedana u istoriji sveta. Te žrtve su stvorile novu zemlju.
U Drugom svetskom ratu Hrvatska je bila članica fašističke koalicije. Ali, za razliku od njenih saveznica, Nemačke, Italije i Japana, ona nikada nije bombardovana, njen narod nije ispaštao zbog masovne podrške nacizmu i zločinu, nije izgubila teritorije. Naprotiv, proširena je za Istru. Hrvati kažu da su pored ustaša imali i jedan broj antifašista. Čak i u okvirima Hrvatske oni su u ukupnom broju, a kamoli procentualno, u tom smislu bili daleko iza Srba. A pogotovo po žrtvama koje su u toj "antifašističkoj borbi" podneli.
Srpske gradove u Srbiji, i drugde, nekoliko puta su u toku rata bombardovali saveznički avioni, oni isti koji su bacali bombe i na gradove fašističkih država. Posebno loše su u svemu ovome prošli zapadni Srbi. Njihovu borbu i žrtve niko nije cenio. Strašan je to paradoks, nezabeležen u svetskoj istoriji. Hrvati su počinili jedan od najvećih zločina u istoriji ove planete, a na kraju su nagrađeni. Srbi su pretrpeli genocid, bili na pravoj strani, a onda kažnjeni kao da su bili najveći zlotvori.
Nijedan narod u istoriji nije učinio za drugi koliko Srbi za Hrvate (kao i za Slovence). A naročito se nije desio slučaj da je to vraćeno sa takvom mržnjom i zločinom, kao što su to uradili Hrvati. Jovan Dučić je imao pravo kada je rekao: "Hrvati su najhrabriji narod na svetu. Ne zato što se nikoga ne boje, već zato što se ničega ne stide".
Neko je 1991. predložio da se secesionistima odlučno kaže: Možete da izađete iz Jugoslavije, ako vam se u njoj ne dopada, ali iz ove države ćete izneti samo ono što ste u nju uneli 1918, i ništa više od toga. Ali, mi smo na vlasti u tom odsudnom trenutku imali anacionalne komuniste. Takvi su nam bili i novinari i intelektualci. A i narod je pokazao da mu je prethodnih pet decenija razorilo svest o nacionalnom.
Miloš Lazarević,
Barajevo
Poziv čitaocima
Ilustrovana Politika" u ovoj rubrici daje prostor onima koji žele da iznesu svoj lični stav o svim pitanjima koja ih tište, uključujući tu i otvorena pisma državnim ustanovama i vodećim srpskim i jugoslovenskim političarima.
Prilozi ne smeju da budu duži od šezdeset redova. Najbolje od njih u mesecu ćemo, po mišljenju redakcijskog kolegijuma, honorarisati. Zato molimo autore da nam uz tekst pošalju tačnu adresu i broj žiro-računa.
Ko je u pravu?
Možda je "sasvim neuputno i neadekvatno polemisati preko štampe" o stravi i hororu koji vladaju u zdravstvenim ustanovama, kako kaže mnogopoštovani profesor dr Rudolf Papić, ali je to naprosto istina.
Onaj ko doživi nepravdu zbog tuđeg nemara i koga duša boli ima pravo i potrebu da to stavi bar na papir.
Ono što sam doživela u jednoj beogradskoj bolnici retko ko doživi u košmarnim snovima. Toliko nemara, nehumanosti, poniženja, nestručnosti... istovremeno teško je i zamisliti. Ne bih da opisujem moj slučaj.
Dr Papić i mnoge doktore sigurno duša ne boli zbog tuđeg nemara, jer se lekari drugačije zalažu za "određene pacijente", svoje rođake i prijatelje ili one koji "podmažu", a drugačije za ostalu "raju". Čast izuzecima, ali takvih poštenih je sve manje i ima ih ko zrna peska u moru.
Lekari štite jedni druge, prikrivaju međusobne greške, pomažu jedan drugom, jer su svesni da tokom karijere mogu koji put da "ubrljaju". Svojim nemarom menjaju tuđe sudbine i mnogo se ne uzbuđuju zbog toga već bi da "razmotre preuzimanje mera u skladu sa zakonom". Oni jesu učeni i pametni, ali i mi nismo idioti, iako smo isprva naivni. Ja sam posle ovog što sam doživela ponešto shvatila, te njihove "principe", ali nisam znala da su oni uzeli toliko maha, ti "principi" su metastazirali u našem društvu.
U ovoj zemlji ne vladaju zakoni prava, ovde vladaju drugi zakoni, na pojedincu je da odredi koji. Sve više se naša država odvaja od pravne.
Ne želim da spominjem ni bolnicu, ni doktora koji je meni naneo nepravdu, želim da vam poručim, ako preduzmu mere u skladu sa zakonom (ja rekoh da je ovde sve manje zakona), pozovite me ja bih vrlo rado stala na vašu stranu, jer mislim da je strana pravde, i svakom sudu na ovom svetu ispričala svoj doživljeni horor, koji neću zaboraviti dok sam živa.
Lekari treba prvo da stanu pred jedan najvažniji sud - to je sud sopstvene savesti - pre nego što se obrate bilo kom drugom.
A postoji i božji. Ako i on nije zatajio u našoj zemlji.
(Adresa poznata redakciji)
A gde je bila "druga strana"?
Poštovani profesore Papiću,
Da ste malo pažljivije pročitali tekst "Horor na Institutu za majku i dete", videli biste da su optuženi lekari dobili mogućnost da se oglase. "Druga strana" je ispoštovana upravo po osnovnom pravilu štampe: audiatur et alter pars.
Umesto da odgovori na neka ključna pitanja koja se tiču sudbine malog Aleksandra Trajkovića, hematolog dr Dragomir Đokić u telefonskom razgovoru s nama se bavio "medijskom zaverom" protiv Instituta, tvrdeći kategorički da mediji ruše kredibilitet ove ustanove. Šlagvort njegove "srdačnosti" bile su pretnje sudom, zaboravljajući pri tom da će baš on (sa kolegom Bojanićem) u dogledno vreme sesti na optuženičku klupu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.
Dr Svetislav Bojanić je, prilikom svakog mog poziva, bio u "sali". A onda kada je, nazad, izašao iz sale, medicinska sestra "nije znala gde se doktor nalazi".
Ukoliko splet okolnosti bude zahtevao, dostaviću dokaze da sam tražio da razgovaram i sa "drugom stranom".
Saša M. Milošević
Sve se vraća, sve se plaća
Povodom teksta "Niko ne sme da ih bije" novinara Mome Jokića, o razlozima incidenta na treningu fudbalera FK "Crvena zvezda", želeo bih da iznesem i drukčiji stav.
Naš najtrofejniji fudbalski klub je, ne tako davno, pokrenuo akciju "Ja sam zvezdaš", dovodeći svoje igrače na noge budućim navijačima po školama širom Srbije. Bio je to potez za svaku hvalu, zaista pravi način da se među najmlađima populariše i sport i klub.
Međutim, "Crvena zvezda" je istovremeno sarađivala sa najagresivnijim navijačima okupljenim u udruženje "Delije". Nije nikakva tajna da su ove navijače vodili na gostovanja u zemlji i inostranstvu, da su im obezbeđivali rekvizite, besplatne ulaznice i kojekakve druge pogodnosti. Pogrešno. Ono što se dogodilo na "Maksimiru", na fudbalskoj utakmici između "Dinama" i "Crvene zvezde" 1990. godine, bila je strašna opomena. Jer, fudbal bi trebalo da bude razonoda i razbibriga, a ne povod za rat.
I umesto da se tada, te 1990. godine, neko u upravi kluba ozbiljno zapitao da li su im i zašto potrebni takvi navijači, sve se nastavilo po starom, ali sada još žešće i s više zaslepljenosti i agresivnosti.
"Crvena zvezda", jedan od naših najvećih sportskih klubova, ne sme biti pokrovitelj takvim navijačima. Naprotiv. Inače, batinanje fudbalera na treningu, ta sramota, biće tek momačka šala u poređenju s onim što bi se moglo očekivati.
Zašto uprava kluba uopšte razgovara s takvim navijačima? Mislim da njih treba ignorisati i, svakako, potpuno udaljiti od fudbalskih terena. Dok nije kasno.
Ljubiša Jovanović,
Beograd
Branko najbolji
Po oceni redakcijskog kolegijuma "Ilustrovane Politike" najupečatljivije pismo čitalaca objavljeno u našim novinama u mesecu martu napisao nam je Branko Veledinović iz Beograda, a pod naslovom - "Kraljevska množina".
Kao što vam je poznato, uveli smo praksu da najbolja pisma nagrađujemo, pa molimo gospodina Veledinovića da nam se javi i dostavi broj svog žiro-računa.