PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Ostavite nas na miru

Moramo danas, mesec dana posle naše teške tragedije, dok se očajnički borimo za život ćerke Slobodanke, a našoj drugoj ćerki Lali, Rajni, spremamo četrdesetodnevni pomen, i ovo da radimo. Da ovim pismom u "Ilustrovanoj" pokušamo da zaštitimo dostojanstvo naše porodice, da zamolimo neke ljude da, ako se već ljudi ne boje, da nas Boga radi ostave da u miru, dok smo živi oplakujemo našu Lalu. Moramo ovo da uradimo ne zbog naših života, oni su činom jednog pomračenog uma zanavek uništeni, nego zbog sećanja na dvadeset tri godine divnog života uz našu decu.

Razumeli bismo mi, nesrećni roditelji, da je štampa objavila našu tragediju, činjenice o onome što se desilo 28. februara u sobi 529, u Prvom bloku Studentskog grada, ali ne možemo da shvatimo da mesec dana traje po novinama, naročito u nedeljnoj štampi, razvlačenje naše tragedije, iznose se laži, insinuacije, neki ljudi kao da se naslađuju našim jadom i teškom žalosti. Pišu jedni da je motiv zločinca "neuzvraćena ljubav", šire se po novinama naslovi o nekoj "krvavoj ljubavnoj drami", na našoj muci prave ljudi tiraže. Naša Slobodanka, ako niko drugi, koja se od Lale nije ni dana odvajala, zna najbolje da to nije bila ni najobičnija veza, a kamoli ljubav, da Rajna nikada nije bila devojka tom zločincu, ubici, psihopati i sektašu i da je on sa pištoljem hteo da je na silu natera da mu bude devojka. Da je ljubavi bilo, ne bi je ubio, ne bi nam porodicu uništio.

Objavljuju još i slike, vele Rajna i ubica u Rajninoj sobi, a nije, lažu i za to, to je slika snimljena na ekskurziji, na fotografiji je više Rajninih kolega, a samo njih dvoje su isečeni, a slika objavljena u novinama. Pitamo mi nesrećni roditelji, zašto te novine nijednom za ovih mesec dana ne zapitaše ko je odgovoran za našu tragediju, hoće li se neko zbog toga naći pred sudom i odgovarati, šta je sa onima, od Ministarstva prosvete, preko Studentskog centra, do službe obezbeđenja, koji su bili dužni da brinu o bezbednosti svih studenata u domu, pa i naše dece. Pitamo ovo sada, ne zbog nas, mi smo najmilije što smo imali izgubili, nego zbog drugih roditelja koji su svoju decu poslali u studentski dom i misle da su tamo bezbedna.

Čujemo da pomoćnik ministra prosvete Žarko Mihailović u novinama zločin gotovo opravdava time što je "Rajna bila devojka ubici", i pitamo kako se barem od Boga ne boji kad tako nešto priča. Je li to možda savet i drugima da čim imaju neki problem, zađu i da ubijaju redom. Ako je taj zločinac ubio našu Rajnu zbog "ljubavi", zašto je onda, pitamo mi, pucao na Slobodanku, a i nju je hteo da ubije, a ona je samo čudom ostala u životu?

Po novinama se piše kako je ubica u dom ušao kroz vešernicu, ljudi iz obezbeđenja Studentskog grada opravdavaju sebe i svoje propuste, iako se zna da je i kroz vešernicu ušao da je posle toga morao proći pored portira. Kažu nam prijatelji, pročitali su u novinama, šta je izjavila profesorka dr Tijana Mandić, psiholog sa Filozofskog fakulteta. Ona kaže da je za tragediju u Studentskom gradu "krivo društvo".

To je prava lakrdija. Nije društvo krivo što ljudi iz Ministarstva prosvete, Studentskog centra i obezbeđenje doma nisu radili svoj posao kako je trebalo. Hoćemo sada otvoreno da kažemo da sve te ljude smatramo saučesnicima u streljanju naše dece. Shvatili bismo mi njih i da je ubica ušao u dom u podne ili u dva sata posle podne, kad kroz vrata prolaze stotine studenata, ali on je, sa pištoljem za pojasom, ušao u dom u sedam ujutru, kada su hodnici i ulazi pusti.

Što novine nijednom u ovih mesec dana ne zapitaše čiji je pištolj bio u rukama zločinca, i kako je dospeo u njegove ruke. Zna se da je pištolj vlasništvo oca ubice, a zna se i kako se oružje čuva, i oružje i municija.

Oni, roditelji ubice, umesto da ćute, sada pune novine svojim pričama, maltene se hvale time što se desilo. Pitamo se samo, kakva su oni to porodica. Lažu po novinama da je Rajna prethodnog dana zločincu kupila duksericu, da je ubicu upoznala sa svojim ocem, da su zajedno bili na ručku. Slobodanka, koja se od Rajne nije odvajala, najbolje zna da to nije tako. Pričaju nam prijatelji, pročitali su u novinama, da sada roditelji ubice hoće sliku naše Rajne da stave na spomenik pored slike sina zločinca. Upozoravamo ih da to ne rade, a molimo SUP da im to ne dozvoli, u protivnom miniraćemo grob psihopate, sektaša i ubice. Molimo ih da nas ne iritiraju, da naše mrtvo dete više ne spominju, da nas u ovoj našoj žalosti više ne povređuju.

O svemu u novinama piše, samo o kajanju onih zbog čijih je propusta naše dete stradalo nema nijedne reči. Naša krv je prolivena, i mi, nesrećni roditelji, moramo tražiti odgovornost onih koji su tome doprineli.

Milija i Milica Lazović,
Novi Pazar

Sve, sve, ali pištolji?

Đorđe Ostojić je prvi policijski čelnik za čijeg su vremena građani dotirali čuvare reda

Čitam tekst "Strogo kontrolisani grad" Radice Momčilović, "Ilustrovana" broj 2255, i prosto ne mogu da poverujem ono što piše: da Novosađani za svoju policiju skupe pola miliona evra. Pa to su grdne pare! Malo li je milion maraka. I to sve su prikupili za samo dva meseca.

Bogami lepo. Pitam se samo otkud ljudima tolike pare, a ovamo svi pričaju kako su siromašni, nema pas za šta da ih ujede. I dobro je što su za te pare kupljene video-kamere za kontrolu saobraćaja, laserski radar, poligrafi, "pežoi", ali mi nije jasno zašto je kupljeno i šezdeset pištolja. Pa zar policajci dosad nisu imali oružje, zar su u patrole odlazili bez puce?! Nije mi to baš jasno!

I još se pitam i ovo: kako, bre, država pokrade ovoliki novac ljudima (te stara štednja, te svakakvi zajmovi za pruge, preporode, Morave, puteve), a ovi Novosađani ni pet, ni šest nego 500.000 evra svojoj policiji, odnosno državi.

Nešto samo pomislim da li bi to moglo da se uradi i u ovom našem Beogradu. Grad je, doduše, mnogo veći od Novog Sada, mnogo mu više treba video-kamera, raznih aparata, kompjutera, automobila, doduše ovi naši policajci su nešto vozila i dobili, ali samo kad pomislim na pištolje, onda me neka jeza hvata. Pa ako su onima u Novom Sadu kupili šezdeset, našima u Beogradu treba bar desetak puta više.

Doduše, Beograd ima mnogo više stanovnika, pa i oni bi mogli svojoj policiji da pomognu da ih bolje čuva. Bitna je bezbednost grada, zar ne.

Vitomir Živković,
Zemun

Teror motorizovanih

Pišem ovo u nadi da će tekst doći i do gospođe Radmile Hrustanović, gradonačelnice Beograda.

Ada Ciganlija je oaza usred grada, čudo kakvim se ne može pohvaliti gotovo nijedna metropola na svetu. Taj raj je poklonjen svima pod uslovom da su - pešaci. Koliko je meni poznato, motornim vozilima je oduvek strogo zabranjen pristup na ovo nekadašnje ostrvo.

Da li zbog nedostatka kaznenih mera ili bolećivosti onih koji bi morali da sprovode zakon, u ovom slučaju Gradsku uredbu, automobili i motocikli su osvojili Adu Ciganliju i prete da i odatle proteraju pešake. To je u najmanju ruku sramota, ako ne i zločin prema svima nama.

Gospođo Hrustanović, molim Vas da ih zaustavite dok ne bude prekasno.

Jovan Popović,
Beograd

Neobično udruženje u Torku

Nisu sve tašte tako loše. Bar tako kažu zetovi iz Torkua u opštini Žitište koji o svojim taštama govore sve najlepše. Zato su i osnovali Udruženje "Zetovi u kući".

Siniša Močnik je stigao iz Mostara u Torak i oženio se meštankom Euđenijom. Tu je i ostao, u njenoj kući. Nije se pokajao. Sa taštom se dobro slaže.

Mile Trivunović je iz Teslića. U Torak je stigao kao izbeglica. Lepo, mirno mesto, onakvo o kakvom je oduvek maštao. Oženio se Antonelom.

Kajus Đukić i Pavel Janku su najstariji zetovi u Torku. Kajus kaže da ga je tašta uvek podržavala i razumela i raduje se što je osnovano Udruženje "Zetovi u kući".

Pavel je sedamdeset godina bio u braku sa svojom Lukijanom. Živeli su u slozi. Sa taštom je bilo prolaznih trzavica, ali se dobrom voljom sve prevazilazilo.

Glavnu reč na druženju zetova vodio je Đorđe Petrović, dobar domaćin poznat po marljivosti. Po odluci većine on je izabran za predsednika udruženja, i to sa doživotnim mandatom.

- Jedan od uslova da budete član ovog udruženja je da ste došli u kuću žene - napomenuo je Đorđe.

Nijedna gozba u selu nije bez bogate zakuske. Rolovana prasetina servirana je kao specijalitet kuvara Stojne i Jonela Subu, bračnog para, koji već više od dve decenije mame svojim specijalitetima.

P. Đorđić,
Zrenjanin

Kako do kompakt-diska

U pretposlednjem broju "Ilustrovane" organizovali ste nagradnu igru u kojoj su se kao nagrada dodeljivala po dva kompakt-diska. Ja sam, naravno, poslao kupon, ali pošto se moje ime nije našlo među dobitnicima, molio bih vas da mi kažete gde i po kojoj ceni mogu da nabavim navedene diskove.

S poštovanjem,

Dragan,
Pirot

Kompakt-diskove možete poručiti od "Studija A" na telefon 011/3064-160.

Oduševljena i razočarana

Pišem vam prvi put i ne očekujem da objavite pismo jer mi to nije ni bitno već da mi ispunite jednu malu želju. Oduševila sam se kad sam na naslovnoj strani 2254. broja "Ilustrovane" ugledala da je objavljen specijalni dodatak o popularnim serijama, ali sam se ubrzo razočarala ne pronašavši ništa o glumcu kojeg gledam u mojim omiljenim serijama "Seks i grad", "Red i zakon". Reč je, naravno, o Krisu Notu to jest mr Bigu i detektivu Majku Zoganu. Zbog toga bih vas zamolila da napišete nešto o njemu u nekom od sledećih brojeva. Unapred zahvalna čitateljka "mlađe generacije".

Kristina Tomić,
Novi Sad

Naš novinar Srđan Jokanović upravo priprema tekst o Krisu Notu, ne samo Vašem ljubimcu već i obožavaocu mnogih mladih. Nadamo se da ćete biti zadovoljni.