Pocrneli i ljudi i voće.

Pustoš i s jedne i s druge strane druma, kad se od Kolara, taman na pola puta između Smedereva i Smederevske Palanke, krene gore ka selima Suvodol, Udovice, Drugovac, Binovac, Bađevci, Lunjevac, Orašje, Vrbovac i Mihajlovac. Kao da je novembar, a ne sredina aprila. Crne se pupoljci tek rascvetalih jabuka, bresaka, šljiva, kajsija... Cvetovi oraha su sprženi.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Goran Milanović: "Sledeća berba biće tek za godinu i po dana"

- Katastrofa - jedva kroz zube procedi Goran Milanović, četrdesetogodišnjak iz Drugovca. - Ovo je kraj. Obrasmo voćnjake osmog aprila pred jutro, na Blagovesti, za dva sata, ne više. Ubi nam dušu studen tu noć. Ostasmo bez igde ičega, kao da se zemlja otvorila. Nama je tako.

Mraz ledio tela

Vetar zavija, nebo se namrštilo, kiša samo što nije počela, ali idemo za domaćinima. Tek je treći dan otkako ih je snašla nevolja. Hoće sve da pokažu, ali im reči u grlu zastaju. Uz našeg prijatelja Gorana Milanovića, jednog od najboljih voćara Podunavskog regiona, da nam pomogne, jeste i Saša Avramović, stručni saradnik za voćarstvo Zavoda za poljoprivredu Podunavskog regiona.

- Ljudi svadbe otkazuju - gotovo prošapta, a vetrina što kroz kosti prolazi i čoveka stokilaša iz koraka izmešta, odnese kojekud njegove reči. - I slave... Ima već dve-tri najave da će i seoske preslave biti otkazane, i litije... Kome je do pesme. A svadbe, čime da se naprave. Pa i slave. Jeste slava žito, sveća i kolač. To će i biti, al’ goste malo će ko od podunavskih domaćina dočekati. Košta, a voćnjaci, vidite, sprženi. Ko da nije mraz, već vatra ovuda harala.

Goran šara kroz jabučnjak, uređen svojski, na više od hektara. Stabla pod konac postrojena, vidi se s kakvom ljubavlju je svako drvo zasejano. Odmiče ka kraju i ćuti. Tu i tamo ubere koji od preostalih cvetova, pa ga žiletom zaseče. Unutra, gde bi trebalo da bude zametak, da se tek sklijala koštica zabeli - ništa! Prazno. Samo mu se, vidimo, brada strese, a ruke zadrhte. Ćuti, ko zaliven. Oči mu cakle, skida naočare, pa ih povremeno protrlja. Ruka mu jaka, ratarska, voćarska, ali srce obično, ljudsko.

- Eh da su samo svadbe, slave i preslave - opet će jedva čujno Goran. - Biće i onih koji ni decu neće moći da prehrane, da im kupe knjige za školu i sveske, jakne i cipele. Evo, videćete. Nas je u kući osmoro. Deda, moja baka, otac, majka, ja, supruga i dvoje dece. Katarina mi još u školu nije krenula, ove će godine, a Nikola je šesti razred. Mi ’lebac voćem zarađujemo. I ničim drugim, i ničim više... Samo voćem. Što reko jednom moj deda Radosav: "Sinko, slava nije iznenada, svadba nije za nevolju!"

Nerado, ali moramo. Pitamo za onu noć.

- Ispada tako nekako, da gde vlada gola priroda tu ljudski rod može i da nestane. Voćarstvo je, znamo mi to odavno, veliki podvig - zasecajući otkinutu mrtvu granu zbori Goran. - A podvizi otkako je sveta i veka traže žrtve. E, sad za Blagovesti se izgleda mi bogu podarismo. Da na drvetu rodi jabuka, je l’ to nije podvig. A kako da je zaštitiš kad njom vlada priroda. Nikako. Ne mogu da zaboravim reči jednog od drugara one noći: "Bolje da mi izmrznemo, nego voće!" Eto, to živ čovek. Dotle je došlo.

Vatre uz stabla

Baš na Blagovesti, 7. aprila, nešto iza 22 časa, selima Podunavske regije, od Kolara do iza Smedereva, i dole do Palanke, a ispostaviće se i celom Srbijom, pronela se od kuće do kuće vest da počinje da steže mraz. Zlo se brzo raščulo iako su bile Blagovesti. Blagih, dobrih vesti, međutim, te noći i jutra nije bilo. Iz sata u sat stizale su sve mračnije i žalosnije najave.

Nema osmeha, nema radosti: osmoro Milanovića na okupu

- Temperatura je padala vrtoglavo - započinje priču o toj noći i jutru Saša Avramović, vadeći blokčić u koji je sve zapisivao. - U 22 časa je bilo minus dva stepena, u 23 časa već minus tri, sat kasnije minus tri i po stepena, a u 5.30 minus sedam. Dalje temperatura više nije padala. Ostala je tako puna dva sata do 7.30 časova, kad je malo porasla prvo na minus pet, a onda, oko 9 časova, i do nule. U ta dva sata jutra između 7. i 8. aprila uništena je sva voćarska muka, propao je sav rod. Kad nastane prebrojavanje, štete će u Srbiji stizati i do milionskih suma.

U Podunavskom regionu gotovo da i nema kuće bez najmanje dvadesetogodišnjeg voćarskog i vinogradarskog iskustva, mada se ljubav prema stablu i čokotu ovde prenosi s kolena na koleno. Smederevski i podunavski grozdovi i voćnjaci ušli su i u pesmu. Peva se o rodnim, a ćuti, ne kuka, samo ćuti o zlosrećnim godinama. Kako bismo ostali nejaki, našali se neko od voćara, da nam život nikada ne pokloni ponekog protivnika.

- Jačeg i moćnijeg od mraza mi nemamo - govori pognute glave, prihvatajući da opiše noć koju neće zaboraviti Goran Milanović. - Nas smo trojica muškaraca u kući, deda, koji još može da zapne, otac poprilično jak, i ja u punoj snazi izletesmo iz kuće te noći. Da nam pomogne, pošao je i moj dvanaestogodišnji sin Nikola. Ljudi sa naramcima slame u rukama, prikolicama i konjskim zapregama punim traktorskih guma i već spremljenim granjem, trčali su ka voćnjacima. Kroz mrak, blesnule su prve vatre. Kao za inat, vetra ni od kuda. Palili smo šta smo imali. Goreli su slama, granje i stare automobilske gume, ljudi kao senke, aveti bez reči, tumarali su od jedne do druge gomile ćutke, sve više osećajući mraz i u kostima, a ne samo po licu. Kako je jutro odmicalo, a hladnoća bivala sve jača i jača, bez daška vetra da utopljeni vazduh potera dalje ka voćnjacima, postajalo je jasno da smo propali. Toplota nije odmicala dalje od prvih redova stabala koja su počela da gore.

Nešto posle tri sata ujutro ljudi su počeli da gase vatre i olovnih nogu vraćaju se u sela. San nikome nije dolazio na oči. Staro i mlado, muškarci i žene, svi su izašli na ulice. Naučeni vekovima da sve stvari dolaze iz dobrote zemlje, mnogi su sklapali ruke pogleda uprtih u nebo. No nade više nije bilo. Molitva je pomagala samo da se savlada očaj. Tu noć, to jutro nade i strahovanja dobrih i loših ljudi pretvarala su se u isto proročanstvo: voćnjaci umiru.

Mora da se živi

Saša Avramović ovih dana gotovo da i ne ulazi u svoju kuću. Obilazi voćare na širokom prostoru Podunavske regije, jer njegov Zavod za poljoprivredu, u kojem je zaposleno šesnaest vrhunskih stručnjaka za ratarstvo, voćarstvo i stočarstvo, a na čijem je čelu Vida Evstatiev, diplomirani inženjer agronomije, Vlada i Ministarstvo poljoprivrede Srbije napravili su samo sa jednim jedinim ciljem: pomoći seljaku, rataru, stočaru.

Goran Milanović u jabučnjaku: "Pod voćem nam je pet hektara, od toga živimo"

- Mora da se živi - rezignirano kaže Saša Avramović. - Uništeni su nam voćnjaci, zar da i nas nema...? Ne, glavu gore. Preživećemo. Seljaci svoju nevolju podnose najbolje što znaju. Ne žale se jedni drugima na zlu kob i nesreću, jer jedan drugom mogu da uzvrate sa pregrštom muka i tuge. Voćari se s nevoljom uvek bore sami.

Malo je voćnjaka koji će imati prepolovljen rod, ili za samo 70 do 80 odsto umanjenu berbu. Štete u većini voćnjaka su stopostotne. Ako se zna da je čista dobit od voća po hektaru, u proseku, 12.000-15.000 maraka i da voćari imaju uglavnom između tri i dvadeset hektara pod voćem, eto lake računice koliko koštaju ona dva sata mraza, državu, seljaka i sve nas odjednom.

- Berba je bila u oktobru prošle godine. Odonda, do ovog mraza, da bi pripremili voćnjake za novi rod, seljaci su najpre izorali zemlju, plevili su voćnjake, hranili zemlju u nekoliko navrata skupocenim đubrivom, štitili stabla od glodara, ubacili u zemlju jesenas i zimus dragocene vitamine, prskali voćke od pepelnice, i zašto sve to? Ni za šta. Za mraz, koji im je ubio rod - primetno uzbuđen govori Saša Avramović. - Predaje, međutim, nema. Sada kad nema roda, krenuće lišće. Ono će iz zemlje crpsti dragoceno đubrivo, vitamine i lekove, zato se pod hitno, svojeručno, sa makazama u ruci, radeći i po desetak-dvadeset sati u voćnjaku, mora kresati granje kako bi se sprečilo listanje. To granje treba spaliti i praktično spremiti voćke za sledeću godinu.

Skidajući naočare, koje počinju da mu se magle, Goran Milanović, dopunjuje Sašu.

- Sledeća berba u našim voćnjacima biće u oktobru iduće godine. Otprilike za godinu i po dana. Tužno, zar ne? Za neke od nas, kao za mene sada, nevolja je jača od stida što kukam, pa evo otvaram srce. Treba prolaziti sledeću godinu pored voćnjaka u kojem nema nijedne voćke.

Ovo je već četvrta godina kako srpski voćari trpe. Grad ih je ubio 1998, rat sledeće 1999. omeo ih je da voćnjacima daju šta im treba, pa je rod prepolovljen. Bolja nije bila ni 2000. godina. Suša je samlela voćnjake, ni kap kiše nije pala u vreme kad je bila najpotrebnija. Ove godine udario mraz.

- Kažu stari da dobar rod, kao po pravilu, voćari imaju svake pete godine. Sledeća 2003. je ta peta godina. Kakva će biti, ko zna. Valjda je pravda tako odredila - dok nas ispraća kaže Goran. - Da sve bude varljivo, a da nam se sve čini da je stvarno.

Zanemeli i stručnjaci

Mraz koji je između 7. i 9. aprila pogodio Srbiju nije iznenadio meteorologe ali je bez reči i daha ostavio agrometeorološke stručnjake. Niko se ne usuđuje da kaže kolike su štete izazvale te niske temperature od Horgoša pa do Dragaša, a razgovori s novinarima vrte se oko pojedinačnih prognoza i procena šteta "na svom terenu".

U Podunavlju ima voćnjaka sa stopostotnom štetom, takvih je najviše, i onih na višim terenima od preko 200 metara nadmorske visine u kojima će prinosi biti umanjeni između 70 i 80 odsto. Iz Valjeva pak stižu vesti da je malina izdržala. Orah je potpuno propao, a bio je u punom cvetu, vinogradi su uglavnom odoleli. Najgore su prošli voćnjaci, pre svih jabuke, kruške, višnje, kajsije i breskve. Subotica, Horgoš, Novi Sad, Sombor i Bela Crkva bile su "oaza mraza" u proteklih desetak dana.

Pravilo da je na visinama između 200 i 300 metara rod opstao, nažalost, nije se svuda potvrdilo. U okolini Zaječara, pored Timoka, čak i na visini od trista metara voće je potpuno stradalo. Ima voćnjaka u kojima sa hektara neće moći ni gajbica da se napuni.

Tri puta skuplje

Rani paradajz, krastavac, krompir koji su se nalazili u plastenicima uništeni su na oko 1.300 hektara u zaječarskom i negotinskom kraju, a ništa manja šteta nije bila ni u plastenicima u okolini Rume i Kragujevca.

Preko noći u rasadnicima koji su se bolje i na vreme zaštitili dvostrukim najlonima, počeli su seljacima da struk rasada prodaju ne po pet nego po petnaest dinara, tri puta skuplje nego do pojave mraza.