Vasiljko Mirković nikad neće prestati da sanja svoju šumu

Vasiljko, raseljeno lice, ni u Kragujevcu nije beskućnik. Nije kao drugi raseljeni. Ima krov nad glavom. Ali, u glavi, pod krovom koji pune dve i po godine Vasiljko gleda, a ne poznaje kao svoj, nije sve kako treba. Ni u duši ni u glavi.

Zna Vasiljko, postoje papiri o tome koji govore da je formalno sve kako treba, da je Vasiljko vlasnik. Formalno je Vasiljko vlasnik. Ali je Vasiljko, više od dve godine, samo formalno - Vasiljko.

Kada je iz Slivova krenula kolona, Vasiljko nije hteo u kolonu. Želeo je da ostane. Borio se koliko je mogao, suprotstavljao se rečima - na kraju su mu ponestale reči. Malo ubeđivanja, malo milom, malo silom, izveden je iz kuće.

Četvorica Srba, četvorica braće Simića, "dva rođena i dva na strica brata" njegove žene Jovanke, ostali su u selu da čuvaju kuću. Čuvali su kuću, čuvali su stoku i sva četvorica su prvog dana po odlasku kolone iz sela - zaklani. Da je ostao, kako je nameravao, Vasiljko bi bio peti. Negde u putu, jer ga je ova vest stigla u koloni, u Bujanovcu, gde je obukao crninu, Vasiljka je obuzeo strah, shvatio je koliko je bio blizu smrti. On se zamislio, nije se osvrtao, a smrt se prišunjala. To je razlog što se Vasiljko već dve i po godine stalno osvrće, ma kud da krene. Od tada je, kada je u Bujanovcu čuo ovu vest, izgubio ravnotežu. Sanja kolonu koja odlazi, kao putuje, a stoji u mestu. Čas ga ima, a čas ga nema u koloni. Strah, koji je stigao naknadno, kao opomena, potpuno ga je obuzeo.

Klonio se ljudi

Nedaleko od Vasiljkove kuće, pored koje vijuga put, prostire se šuma. I on je, u Slivovu, ostavio svoju hrastovu šumu. Šuma ga je povukla i Vasiljko je, letos, krenuo pešice sam za Slivovo. Niko nije primetio kada se starac, osamdesetogodišnjak izvukao iz dvorišta. Idući sve dublje šumom, Vasiljku se, svaki čas, činilo da će se naći u svojoj šumi u Slivovu. Poneko drvo na koje naiđe, starac je dugo pešačio, puna tri dana, šuma ga je kao promaja vukla u utrobu, učini mu se kao njegovo u Slivovu. Prepozna poneko krivo drvo, zagleda se. Ali, nije drvo krivo što nije u Slivovu.

Vasiljko se puna tri dana prebacivao iz šume u šumu. Svaka mu se šuma izdaleka učini njegova, pa požuri starac, koliko može, koliko ima snage u svoju šumu - u Slivovo. Da ga, svaka šuma u koju je stigao na kraju - izneveri.

Držao se isključivo šume, klonio se ljudi. Šuma ni danas neće nikome ništa reći. Putovao je šumom kroz šumu - šuma mu dođe kao autobuska stanica. U šumi je spavao, u šumi je presedao. Svaka šuma po nečemu podseti na njegovu. Kad se uveri da ona u koju je stigao nije njegova, vrati se u onu iz koje je pobegao. Traži svoju šumu. I putuje Vasiljko, odbeglo lice. Traži sebe i sve što je izgubio... Ma, gde je ta šuma. Poznao bi je da je vidi. Ma ne, poznala bi ona njega!

Tri dana je tako i tri noći stari Vasiljko, lice raseljeno, lice izgubljeno, putovao iz šume u šumu, i nijedna ga nije poznala. Svoju šumu, u selu Slivovo, nije pronašao.

Četvrti dan ga je policajac pronašao, pedesetak kilometara dalje - čak u Batočini. Starcu je, to što ide prema Slivovu, davalo snage da prepešači, iako osamdesetogodišnjak, ko zna koliko - možda i sto kilometara. Jer, Vasiljko do Batočine nije putovao pravolinijski nego se prebacivao iz šume u šumu. Toliko je hodao i nije dospeo nikuda. Niti je imao šta da kaže. Iscrpljen, kada su ga policajci pronašli, nije se opirao. Prošao je mnoge šume, ali svoju, u Slivovu, nije našao.

Od dolaska u Kragujevac, kao lice raseljeno, Vasiljko ne zna ni kuda ide, ni šta radi, ni gde živi.

Sebe prepoznaje po šajkači koju je doneo iz Slivova. Vasiljko se ponekad pipne za šajkaču. To je ona koja je bila, druge nema. Ali, pod šajkačom nema glave, nema šume, pa mu se čini da ni njega više nema. Kao što ništa nije ni ostalo.

Ako neko od starih komšija, jer ima ova ulica još raseljenih, ugleda Vasiljka, taj bi morao da prizna da to nije "onaj" Vasiljko. Sa šumom koju je izgubio i Vasiljko se iz dana u dan sve više gubi - toliko da su jedva uspeli da ga nađu. Izgubio se u svom novom dvorištu a da se ne izgubi u šumi!

Ponekad mu se čini da nije umakao sudbini. Kad vetar udari u prozor, čuje kucanje. Čini mu se da neko kuca na vrata i zove ga...

Kako objasniti deci

Strah ga je naterao da traži šumu i u njoj pronađe sebe. Pošto je slab iz geografije, pošto je na put krenuo bez kompasa, koji je izgubio čim je pošao iz kuće u koloni, kao što su svi raseljeni ljudi bez kompasa, pričao je policajcima, kada su ga uhvatili, kako je krenuo, kao mnogo puta u svom životu, u svoju šumu, u selo Slivovo. Pa je upitao on njih kuda su oni krenuli. Imaju li svoju šumu.

Vasiljkova nova kuća je sada, zahvaljujući markama iz Nemačke, malo ukrašena, ali Vasiljko tome ne pridaje značaj. Ta kuća je na pogrešnom mestu. Ovde duvaju neki drugi vetrovi. Nije tamo gde bi trebalo da bude, ni gde je oduvek bila, kao što ni Vasiljko nije onaj koji je oduvek bio nego neki tuđinac, sa istom šajkačom na glavi.

Možda je šajkači svejedno što je na istoj glavi, ali nije Vasiljku. On veruje da su ga policajci stigli u najgorem mogućem času, taman kad je gotovo stigao pred svoju šumu u Slivovu.

Kad odbeglog starca, koga su zaveli i pokolebali šumski putevi, upitate šta se to dogodilo letos i kud je krenuo, Vasiljko, koji je u međuvremenu sabrao misli, poriče da se to uopšte dogodilo.

- Jesu deda! Jesu te policajci našli! Tata je išao u Batočinu da te uzme...

Ovako govore deca a Vasiljko sleže ramenima i krije svoj put kao što samo za sebe čuva šumu u Slivovu.

Mogli bi sinovi na radu u Nemačkoj da prežale i taj izdatak, da mu kupe šumu kao u Slivovu, ali ne smeju. Ne bi je Vasiljko ni pogledao. Pljunuo bi u stranu i opet krenuo da nađe onu pravu - u svom Slivovu.

Letos je Vasiljko mogao da, bežeći od ljudi, tri dana traži put do šume, ali zimi, na hladnoći, to starac ne bi izdržao.

Zato, jer se ne zna kad će se setiti šume i Slivova, ukućani motre na Vasiljka.

Pokazalo se već jednom da ga do Batočine niko ne zaustavlja.

I dok deca, koja su ga opkolila, viču da je Vasiljko krenuo i stigao daleko, Vasiljko se više i ne protivi.

Ne znaju deca, premda su iz Slivova, ništa o šumi. Kako im objasniti da se naputovao tri dana i tri noći da bi našao sebe. Kako da shvate da je reč o šumi do koje put ne zamara - već odmara.

Kako da objasni njima kad to ni odrasli, koji nemaju šumu i Slivovo, ne mogu da shvate.