PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA
UREDNIŠTVU
Zalutali brod i spasonosna obala
U poslednje vreme sve je više kritičkih reči na brzinu promena koje su kod nas započete 5. oktobra. Ima tu, naravno, opravdanih i argumentovanih kritika, ali i mnogo nerazumevanja, neznanja pa i loših namera. Zbog toga želim da iznesem svoje mišljenje o situaciji u kojoj se naše društvo nalazi pre i posle 5. oktobra.
Građane Srbije zamišljam kao putnike na nekom zalutalom, prekookeanskom brodu, koji se nalazi na nepreglednoj pučini. Deset godina taj brod luta i bori se sa ogromnim talasima. Vrti se u krug. Kapetan broda (Milošević) i njegova posada (SPS, JUL, SRS) ili ne žele ili ne znaju da brod usmere ka obali. I kada to pokušaju, nailaze na neprohodne hridi (sankcije). Putnici na brodu uviđaju da ih ova posada nikada neće dovesti do obale. Stanje na brodu postaje kritično. Hrane i vode je sve manje. Stariji i iznemogli putnici već umiru od gladi i iscrpljenosti.
Petog oktobra putnici organizuju pobunu. Kapetana broda i veći deo posade bacaju u okean. Biraju novog kapetana (Koštunicu) i novu posadu (DOS). Novoizabrani ljudi vrlo brzo zauzimaju ispravan kurs (prijem u UN i druge međunarodne institucije) i brod usmeravaju ka spasonosnoj obali.
Ali, put do obale je dug i na njemu su mnogobrojne prepreke (uslovi međunarodne zajednice, Hag...). U početku, brod lako savlađuje sve prepreke, ali kako vreme prolazi, to ide sve teže i teže. Pojavljuju se različita mišljenja među članovima posade. Zbog toga se brod zaustavlja ispred svake prepreke. Traju višednevna ubeđivanja kojim putem treba zaobići pojedinu prepreku, s leve ili s desne strane. Za to vreme stanje na brodu nije ništa bolje. Čak je i gore. Hrane i vode je gotovo potpuno nestalo. Putnici golim okom ne vide obalu. Nisu sigurni da brod plovi ka pravoj luci. Nezadovoljstvo se povećava i to pokušavaju da iskoriste pojedini članovi stare posade. Oni bi da se ponovo domognu palube. Kako će se ova drama završiti - videće se.
Moj savet putnicima ispod palube je: strpite se. Vaš brod je usmeren u pravom pravcu. Spas (Evropska unija) na vidiku je.
Moj savet kapetanu broda i celoj posadi:
Gospodo, urazumite se. Sedite i dogovorite se. Pronađite najkraći mogući put (po mogućstvu prečica) do obale. Ako to niste u stanju, siđite sa palube i kormilo broda prepustite drugima (koga putnici izaberu). Bolje je i to nego da završite u okeanu kao vaši prethodnici.
I na samom kraju želim i putnicima i svim članovima posade da što pre uspeju da doplove u luku spasa. Podsećam i jedne i druge da smo svi na istom brodu.
Dragan M. Perić,
Vukov Tršić
Hoće li se pokajati i Šarlo
Pročitao sam u prošlom broju vašeg lista tekst Bogosava Marjanovića o stradanju ljiškog fotografa Dragoslava Marjanovića Cileta. "Ilustrovana Politika" je i pre četiri godine pisala o njemu, odnosno objavila feljton u tri nastavka. Nedavno je Cile pod stare dane izdao zanimljivu knjigu "Oprosti im, sine", u kojoj govori o svoj golgoti, ali i o lažnom svedočenju Milomira Pantelića iz sela Gukoša, koji mu je i sam priznao da je to učinio pod pretnjom i torturom ljiške Udbe.
Ja bih da još nešto objasnim i pojasnim.
U Ljigu, zbog blizine Ravne gore, a i zato što je u celom tom kraju bio veoma razvijen Ravnogorski pokret Draže Mihailovića, sve vreme rata je bio stacioniran veoma jak ljotićevski odred, jer su oni svesrdno pomagali Nemce u borbi protiv četnika. Zbog toga je odmah posle rata tamo formirano odeljenje Udbe sastavljeno od vrlo okrutnih i nemilosrdnih ljudi uglavnom dovedenih sa strane. Tu brutalnost je osetila i porodica, odnosno otac novinara Bogosava Marjanovića, koji, verovatno iz skromnosti, o tome ne piše.
Pored udbaša u Ljigu su godinama posle rata za sekretare Komiteta partije dovođeni ljudi sa strane, jer se čak ni u domaće pristalice režima nije imalo poverenje. Jedino je za predsednika Sreza postavljen prvoborac Tihomir Smiljanić, inače pre rata ugledni trgovac i vlasnik bogatih majdana granita u obližnjoj rodnoj mu Slavkovici.
Smiljanić je počeo svojski da uređuje varošicu, razvijao privredu, svakog je rado primao, pažljivo slušao i ako je mogao, pomogao. Bio je pravi narodni čovek zbog toga veoma popularan u Ljigu.
Ali u to vreme za sekretara Sreskog komiteta partije doveden je neki Đorđević, zaboravio sam mu ime, iz Jagodine. Njemu je odmah zasmetala Smiljanićeva popularnost i hteo je da ga se po svaku cenu otarasi. Na scenu su, po njegovoj direktivi, nastupili ljudi iz tamošnje Udbe. Nastojali su na sve moguće načine da pronađu neku krivicu i da Smiljanića ne samo smene, nego i uhapse i tako kompromituju u narodu. U to vreme važilo je pravilo: "Jedan bez duše, dvojica bez glave".
Ljubinko Marjanović, otac novinara Bogosava Marjanovića, bio je ugledan trgovac i kafedžija u Moravcima na periferiji Ljiga, inače veliki prijatelj još od pre rata Tihomira Smiljanića. Kad je 1947. godine doneta odluka o zatvaranju privatnih radnji, Marjanović je maltene ostao bez sredstava za život. I Smiljanić ga je zaposlio, kod njega u Srezu, da vodi stambenu izgradnju. I Udba se ponadala da će u Ljubinku Marjanoviću naći onoga "čoveka bez duše" za obračun sa Smiljanićem.
Smislili su pakleni plan. Ljubinka su jednog dana pozvali u Sreski komitet partije. Laskajući, sekretar Komiteta Đorđević mu je rekao: "Druže Ljubinko, ti si veoma vešt trgovac. Imaš dosta prijatelja u Beogradu. Nama je hitno potreban šapilograf, pa te molimo da skokneš do Beograda i da nam ga kupiš". Napisali su mu i putni nalog na nekoliko dana i dali novčanu akontaciju.
Kad je Marjanović sutradan izjutra sišao sa voza na beogradskoj železničkoj stanici, pored njega se iznenada stvorio tadašnji šef Udbe u Ljigu Miga Jovanović, koji je, takođe, doputovao istim vozom i upitao ga: "LJubinko, gde ideš?". Ovaj mu se pohvalio da ga je Komitet poslao da kupi šapilograf. Jovanović mu je na to ljubazno odgovorio: "Mene čekaju službena kola, ako hoćeš mogu da te povezem do Terazija:" Ne sluteći ništa, on je pristao. Ali umesto na Terazijama kola su se zaustavila ispred zgrade Udbe za Srbiju na Obilićevom vencu gde je danas Tanjug. Jovanović je rekao Marjanoviću da pođe sa njim. Ostavio ga ispred jednih vrata, a dežurnom u hodniku rekao da pripazi na njega.
Ljubinko je tek tada shvatio da mu se nešto nezgodno sprema. Posle dužeg vremena iz kancelarije je izašao jedan grmalj od čoveka i upitao ga: "Imaš li dece?" Ljubinko mu je odgovorio da ima dva sina. "E, pozdravi se sa njima", rekao mu je i vratio se u kancelariju.
Posle dugog čekanja Ljubinka su odveli u podrum i celog popodneva i celu noć nemilosrdno tukli, svim i svačim, tražeći od njega da kaže šta Tihomir Smiljanić priča za sekretara Komiteta Đorđevića i ostale ljiške rukovodioce. Marjanović se pravdao da nikada sa Tihomirom ni o čemu drugome sem o poslu nije razgovarao. Ali, ništa nije vredelo. Videvši da od njega ne mogu ništa da doznaju pustili su ga da ide kući. Jedva se Ljubinko nekako dovukao do Ljiga i nekoliko dana je na sebe navlačio tek odrane ovčje kože da bi ublažio jake bolove i iscelio modrice po celom telu. A kad se pridigao, otišao je u Komitet i rekao, kako su mu u Beogradu naredili, da nije mogao da nabavi šapilograf. Tamo su bili ljubazni i predusretljivi. Čak su mu obračunali putni nalog i dali preostali novac za dnevnice.
Udba, odnosno sekretar Đorđević, nije odustala da sruši i uhapsi Tihomira Smiljanića. Uspeli su ubrzo da nađu "čoveka bez duše", i da Smiljanića pošalju na Goli otok. Ljubinko Marjanović je zbog svega bio prinuđen da se sa porodicom seli za Beograd, gde je 1956. umro naprasno u 55. godini od izliva krvi u mozak.
A sad ono najvažnije zbog čega vam pišem. Kao što ste videli, ne samo što se Milomir Pantelić, glavni svedok na suđenju Ciletu Marjanoviću, pokajao i ispovedio, već su iz istih razloga to učinili i drugi svedoci. I to ne samo pred Ciletom nego i pred sudom.
Glavni režiser slučaja Dragoslava Marjanovića, pored ostalih, bio je i tadašnji zamenik šefa Udbe u Ljigu Dušan Rašić Šarlo. Doznao sam da on sada kao penzioner mirno (da li?) živi kraj Beograda. Možda bi dobro bilo da jedan vaš novinar ode kod njega i sa njim razgovara, ne samo o ovom već i o drugim sličnim slučajevima koje su sigurno režirali. Jer i Šarlo je star i smrtan čovek. Valja mu, bar, na miru umreti.
Ivko Nedeljković,
Ljig
Reportaža o lekarima
Otprilike prošlog novembra 2001. objavili ste reportažu o doktorima specijalistima u nekom medicinskom centru u Beogradu. Ne znam tačan datum i broj "Ilustrovane" a u arhivi ne mogu da pronađem tekst o tome. Voleo bih da mi pošaljete ime osobe koja bi mogla da mi da detaljnije informacije o svemu.
Unapred hvala.
Vaš čitalac Žika Milojević,
SAD
Tekst o doktorima specijalistima su u stvari odgovori uglednih lekara sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu našim čitaocima. Ako Vas nešto zanima o njima ili želite da im se obratite da biste dobili kakav savet u vezi sa Vašim zdravljem, ili ne daj bože lečenjem, to možete da učinite preko naše redakcije. Adresa je: "Ilustrovana Politika", Cetinjska 1, 11000 Beograd sa naznakom "Vi pitate - VMA odgovara".
Vi u mislima, Srbija u srcu
 |
Mada ne čitam novine, ovoga puta sam slučajno pročitala njegov tekst i nekoliko stvari mi je zapalo za oko. Ali sada želim samo da iznesem jedno zapažanje i poručim gospodinu Kuburi za njegovu poslednju rečenicu u tekstu: "Jer nostalgija mi je čudovišno satirala dušu" da je svima nama tako bilo samo što se to oseća prvih pet godina a posle se svi naviknu. Ne daj bože da ga samo neka muka potera ovamo kao što je nas koji smo ovde poterala.
Dušica Savić,
Australija
Plaćanje nerada
 |
Nema sumnje da će novac od pretplate ići na račun RTS-a, državne televizije, koju država ne može sama da izdržava. Mislim da je to pogrešan pristup, potpuno u neskladu sa proklamovanim principima nove vlasti.
Ako bismo uporedili RTS sa, nažalost, Televizijom "Pink", prvo što upada u oči je to da ova potonja sasvim lagodno živi od svog rada, zapravo od svog programa kakav je da je. Takođe, u ružičastoj televiziji radi neuporedivo manje ljudi, iako je njihov program gledaniji od programa RTS-a.
Kako? Lepo: ljudi prave gledani program i prodaju oglasno vreme. Zašto to ne radi i RTS? Zašto već sluđeni gledaoci televizijskog programa moraju da izdržavaju inertnog mastodonta čiji program, uostalom, i ne gledaju?
Prema poslednjim podacima u RTS-u je bilo zaposleno oko osam hiljada radnika. To je besmislica koja se, ipak, svaljuje na leđa građana.
Prodaću svoj televizor. Ne zbog cene pretplate, već iz principa.
Slobodan Momčilović,
Beograd