Kada smo 30. aprila ujutru pozvali dr Slobodana Radulovića da se raspitamo za zdravlje sasvim nesvakidašnje trudnice Snežane Grujić koja je poslednjih mesec i po dana ležala u Specijalnoj bolnici "Beograd", ipak smo se iznenadili:

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Snežana Grujić (47), snimljena dve nedelje pre porođaja

- On je, znate, u porodilištu "Narodni front" jer je naša pacijentkinja Snežana otišla da se porodi. Jutros u šest je pukao vodenjak. Doktor se još nije javio ali se nadamo da će stići u jedan. Možete doći i čekati ga ovde - rekla je ljubazno dežurna sestra.

Znali smo da je pacijentkinja tek ušla u sedmi mesec, a tog jutra nam je potvrđeno da je najnoviji ultrazvuk pokazao šest beba. Poranile su, definitivno, ali će lekari sve učiniti i uz koje zrno sreće hrabra majka će ispuniti svoju golemu želju, mislili smo. Dobro, u Americi je još pre sedamnaest godina preživela beba rođena sa samo 340 grama, dozivamo podatak u sećanje, ohrabrenja radi.

Dok čekamo vesti iz "Narodnog fronta", glavna sestra Specijalne bolnice u Jovanovoj, koja je i odvela pacijentkinju na porođaj, Borislava Flora nam priča, veoma uzbuđena:

- U sedam i petnaest jutros smo krenule u porodilište. Pre nas je otišao doktor Radulović da alarmira ekipu u "Frontu" i da se sve pripremi. Iznervirala me je sestra kada nam je uporno tražila zdravstvenu knjižicu koju, naravno, nismo ponele jer se sve desilo brzo. Objašnjavam da žena nosi šestorke, da je pukao vodenjak... jedva je urazumismo - uzgred kaže Flora uz sve komplimente Snežani koja je tog jutra, ipak bila malo uplašena uz obrazloženje da ne misli na sebe nego: "Samo da deca budu dobro".

U međuvremenu stiže i doktor Radulović i kratko kaže da je porođaj, tačnije carski rez, planiran za trinaest sati jer je trebalo staviti u funkciju inkubatore i respiratore za svaku bebu. Na čelu hirurškog tima je dr Miša Vučić, anesteziolog je dr Branko Tomović, kratko nam saopštava i vraća se u "Narodni front". Dok čekamo na vesti otuda, vreme po običaju teče sporo, a dr Bojana Savićević iz tima za vantelesno oplođenje, koja je od početka u ovoj priči, s razlogom uzbuđena, veli da je nedavno saznala kako je Lujza Braun, prvo "dete iz epruvete", nedavno i sama postala majka. Lujza ima 24 godine i ovaj najnoviji podatak samo govori da deca začeta vantelesnim oplođenjem ni u čemu ne zaostaju za svojim vršnjacima. Lujza je, naime, za razliku od svoje majke, začela i dobila dete prirodnim putem.

Sa dr Bojanom Savićević i dr Slobodanom Radulovićem

Doktorka Bojana brine što su naše bebe tako požurile, tek im je 26. nedelja, a ionako su prve šestorke iz vantelesnog oplođenja u našoj zemlji, kao što je i njihova majka Snežana, koja u avgustu puni 48 godina, već za koji minut postala i najstarija žena u svetu koja je rodila šestorke. Vest stiže u petnaest do dva:

Bebe su rođene! Četiri devojčice i dva dečaka. Sve je počelo u 13 i 15 i trajalo nekih osam minuta. Deca su težina od 550 do gotovo 700 grama. I bebe i majka su dobro. Bebe su u dobroj kondiciji i po svim parametrima njih nekoliko bi trebalo da preživi, poručuje medicinsko iskustvo. Obezbeđeno je šest inkubatora i isto toliko respiratora (akcija koja zaslužuje posebnu priču), kao i hitan prevoz beba uz pratnju specijalizovane ekipe u Institut za neonatologiju u Ulici kralja Milutina.

Jedan i verovatno najvažniji deo procesa je završen, ali prava borba tek počinje. Ona za navikavanje na život i za opstanak majušnih, a tako željenih bića. Snežana, jedna vanserijski hrabra mama, ostala je u porodilištu. Sa koliko samo briga? Dok joj držimo palčeve, sećamo se našeg prvog susreta pre petnaestak dana, ovde u Specijalnoj bolnici, gde je morala da se pridržava najtežeg za nju pravila - da miruje.

Kad smo čuli od dr Radulovića za gotovo neverovatnu priču, da 0u njegovoj bolnici održava trudnoću jedna neobična trudnica, zamolili smo pre petnaest dana da se vidimo s njom. Budući da se osećala dobro i da je vrlo komunikativna i vedra osoba, nikakvih prepreka nije bilo. Jednostavno, želeli smo da upoznamo nosioca tolike majčinske hrabrosti.

Obradovala se susretu i razgovoru, jer budući da je veoma dinamična i aktivna, ovo beskonačno ležanje voli da osmisli.

- Ponela sam i Desanku Maksimović. Prelepe su te pesme i lepo mi je kad ih čitam - ozareno nam je pričala držeći ruku na stomaku.

Sedi u krevetu, lako savitljiva kao da je gimnastičarka i zapravo liči na jednu posve uobičajenu trudnicu. Taj stomak, na prvi pogled, ne govori da je u njemu smešteno šest beba, a ona šeretski veli: "Imam obdanište u stomaku". Snežani se vidi na licu onaj spokoj i unutrašnja blagost kakvu imaju samo buduće majke. Jasna nam je i prirodna njena želja, ali, s obzirom na količinu rizika koji je prihvatila, kako zbog svojih godina tako i zbog broja beba ali i još nekih ne baš olakšavajućih okolnosti, ljudski nas je zanimao njen pravi motiv. Nije ga bilo teško saznati, jer iza ovakve odluke mora stajati kakva surova zbilja koju može da smisli samo sudbina.

Preostale bebe se nalaze u Institutu za neonatologiju

Snežana Grujić je iz Stare Pazove, gde živi u porodičnoj kući i tu ima svoju parfimeriju. S nostalgijom nam je govorila o svojoj porodici koja je bila veoma srećna i složna. Bila! Otac Petar, izvanredan stolar, i majka Danica, domaćica, imali su uz Snežanu i sina Miroslava - Mišu. Tako je bilo do pre dvanaest godina. A onda:

- Moj brat Miša, koga sam obožavala, imao je 31 godinu kada je umro od posledica saobraćajne nesreće - govorila je tiho Snežana, ogrnuta sećanjem tuge, samo na tren, jer svetlo materinstva je obasjava u beloj tihoj sobi punoj prolećnog vazduha.

Ostala je Mišina ćerka iz prvog braka i dve devojčice iz drugog. Deca su im mnogo značila, ali Mišu ništa nije moglo da zameni. Otac Petar je neverovatno patio i samo četiri godine posle smrti svog sina dolazi treći infarkt fatalni. Ni sva snaga njihovih ličkih gena nije mogla da se izbori sa patnjom za jedincem sinom. Majka Danica je pala u još veće beznađe posle odlaska muža:

- Više je tavorila nego živela moja majka. Kako su se samo lepo slagali moji roditelji! I voleli. Ali, Miša ih je povukao. Ceo naš život se srušio s njegovom smrću. Majka je ležala sedam dana pre nego što je umrla. Zamolila je kumu da se pobrine kako bi meni olakšala još jedan rastanak. Kad bih samo mogla da to izbrišem iz sećanja? A, baš te godine, kad će i umreti, otac mi je u jednoj prilici rekao: "Vidiš kako je kad nemaš dete. Rodi ga s nekim koga sama izabereš. Ne moraš da se udaješ". Tata mi je bio genijalac, veliki čovek. Kako bi se on radovao ovim bebama i bio bi mi, znam, najveća podrška. Stalno mislim kako on odnekud vidi, ipak vidi - zborila je Snežana a u očima joj je sijala neka sasvim nova svetlost.

A onda je, godinu dana, posle majčine smrti počela da razmišlja o detetu:

- Znala sam da sam u izvesnim godinama, pa hormoni, pa milion pitanja, a moja sestra od tetke dvanaest godina nakon sina rodila devojčicu pa me hrabri. I ja donesem odluku - pričala nam je Snežana.

Raspitala se i došla u Specijalnu bolnicu kod dr Radulovića. Urađene su hormonske analize, a lekari su pokazali i malo skepse. Međutim, buduća majka je rekla: "Ima da ide". I krenulo se u proceduru. Praćenje ovulacije na ultrazvuku, stimulacija jajnika, terapija...

- Izvadili su mi jajne ćelije a posle pet dana ih oplođene vratili u matericu. Zakazali su mi ultrazvuk za tri nedelje da se proveri jesam li trudna. I pre tog pregleda osetila sam da je uspelo. Znala sam . Jednostavno, sve je išlo kao u snu - govorila je Snežana. - Na ultrazvuku sam videla četvoro. Ma nisam ni volela da bude jedno pa da bude samo na ovom svetu. Bar dvoje, priželjkivala sam. Kad je već četvoro, super! Ali, kad su posle dve nedelje rekli da ih je šestoro, uhvatila me je mala panika. "Da prepolovimo", predložili su lekari. Nisam nekako mogla. Nikad u životu nisam išla ni na abortus, a kako sad da ubijem nešto što sam toliko želela. Neka ostanu svi, pa kako bude.

Trudila se da bude disciplinovana. Saopštila je rođacima i prijateljima i svi su se radovali. Najveću podršku je dobila od Radislava, brata od strica i njegove žene Jelene. Oni su stariji od Snežane, nemaju dece, a žive u blizini. Pomagali su joj sve vreme i najviše su se radovali prinovi. Najteže joj je bilo što sama mora da miruje. Raznežena, kako je i red, pričala nam je kako je, čim su bebe počele da mrdaju, tu na vrhu stomaka primećena jedna devojčica koja svaki put na ultrazvuku maše. "Zvaće se Maša", pala je odluka.

Priznala je da obožava da vozi automobil i da iz bolnice za vikend skokne do Pazove ali joj doktor Radulović više ne dozvoljava. Izborila se za malo šetnje uveče. Sve to je obrazlagala činjenicom da je odlično podnosila trudnoću od početka. Ni mučnine, ni povraćanja ni specijalnih želja. Sve najnormalnije, samo ponekad bi zaplakala bez razloga. Uopšte se nije ugojila a samo joj raste stomak. Svi su je pitali šta želi, a ona ništa posebno. Možda bi samo volela mamine ličke štrudle. Ali, to je više onako.

Nikada nismo videli veseliju i optimističniju trudnicu. Doktor se, ipak, plaši i opominje je da miruje.

Rođene vrlo rano, sa malom težinom i pored svih uslova da se pruži maksimum, već nekih pola sata nakon porođaja najmanji dečak od svega 550 grama nije izdržao. Dr Radulović nam objašnjava da je upravo taj mališa bio i posebno ugrožen jer je "ležao dole i sve vreme držao ostale. Imao je na glavi "pet pari nogu". Sledećeg dana umrla je još jedna beba. To, nažalost, nije iznenađenje kada je reč o nedonoščadima iako su dobili i respiratore (postojala su samo tri pa im je još toliko pozajmila Dečja bolnica sa Dedinja za ovu priliku). Nabavljen je i lek surfaktant za olakšavanje disanja (deset ampula, veli račun koji smo videli, košta više od 430.000 dinara) i bebe su ga dobile. Rizik i za ostale četiri bebe postoji, ali nam ostaje da se nadamo da će se hrabro izboriti kako to samo bebe znaju. Da bar neka od njih neće razočarati svoju mamu i da će biti jednako hrabre da opstanu. Ako sreća prati hrabre, red je da se potvrdi i na ovom primeru.

- Kada smo konstatovali multiplu trudnoću (izbrojali šest beba), objasnili smo budućoj majci da je moguće da smanjimo broj beba, naravno sa njenim pristankom, čime bismo povećali šanse za one koje ostaju. Međutim, ona je rekla: "Tri i po godine sam čekala na ovo. Ne dolazi u obzir! Neka ostanu svi zajedno, pa kako bude" , seća se dr Slobodan Radulović. - Poslednjih mesec i po dana je ležala kod nas jer su počele kontrakcije. Davali smo joj lekove da bismo ih zaustavili. Ipak, posle prskanja vodenjaka morali smo obaviti porođaj. Najvažnije je bilo da je ekipa u bolnici "Narodni front" bila spremna kao i inkubatori i respiratori, lekovi i sve što je neophodno, a najviše entuzijazam svih, od vozača do lekara.

- Deca su veoma mala, rođena sa malom telesnom težinom, nezrela i pored svih mera predostrožnosti koje su preduzete tokom trudnoće da se sazrevanje obavi što ranije, postoji veliki rizik da njihovi organizmi neće moći da se uključe u vanmaterični život iako su obezbeđeni maksimalni medicinski uslovi. Da su rođena bar koju nedelju kasnije, imala bi mnogo veće šanse - kaže dr Miša Vučić iz klinike "Narodni front".

- Operacija je rađena u epiduralnoj anesteziji što znači da je porodilja bila sve vreme svesna, ali nije osećala nikakve bolove. Razgovarali smo s njom a u ekipi je bilo desetak ljudi i još bar toliko u pedijatrijskom timu - kaže dr Slobodan Radulović.

Sve skupa bio je pravi primer pozitivne energije i odlične saradnje između jedne privatne bolnice i dve državne ustanove gde se sve neposredno odigravalo ali i još nekoliko drugih institucija, firmi i pojedinaca koji su bili uključeni.