Srbi iz Kosovske Vitine i okoline ne znaju ko je bio Redžep Emrlahu. Ne znaju ni za Ramadana Beratija, takođe. Ova dvojica su stradala tokom žestokih borbi pripadnika snaga bezbednosti sa teroristima iz OVK i sistematskog bombardovanja cele teritorije SR Jugoslavije. Poginuli su pod nerazjašnjenim okolnostima, neznano gde i kada.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Miloš na slobodi: "Nadam se da moja žrtva nije bila uzaludna"

Njihova pogibija je, na čudan način, odredila sudbinu Miloša Jokića, dvadesettrogodišnjeg mladića iz sela Gušica kod Kosovske Vitine. Jer, 26. avgusta 1999, dakle posle rata, egzodusa nealbanaca i dolaska međunarodnih snaga u Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju, Miloš Jokić je uhapšen u centru Vitine zbog sumnje da je upravo on odgovoran za smrt dvojice Šiptara. Njega je "prepoznao" izvesni Sabri Fatihu iz sela Jerli Sadovina i prijavio pripadnicima Kfora. Istražni sudija Aleksandar Dimić iz prištinskog Okružnog suda odredio je pritvor i naložio sprovođenje istrage istražnom sudiji Aleksandru Obradoviću.

Trinaest meseci kasnije, 20. septembra 2000. godine, u Okružnom sudu u Gnjilanu, u kojem su samo Miloš i njegov branilac Živojin Jokanović bili nealbanci, u prisustvu velikog broja navijača koji su autobusima dolazili na izricanje presude, osuđen je na dvadeset godina zatvora zbog krivičnog dela - ratnog zločina nad civilnim stanovništvom.

U zatvorima u Bondstilu i u Kosovskoj Mitrovici Miloš Jokić je proveo trideset dva meseca i osam dana. Pušten je posle oslobađajuće presude međunarodnog sudskog veća kojem je predsedavao danski sudija Van Jensen, na Veliki petak, 3. maja, ove godine. Iz zatvora je izašao u pratnji svojih branilaca Živojina Jokanovića, Branka Stanića, Gorana Petronijevića i Dragana Palibrka, uz naoružano obezbeđenje pripadnika međunarodnih snaga.

Neko je dobronamerno ali pogrešno ocenio da je to bio događaj dana. Ispostaviće se da je Miloševo oslobađanje mnogo značajnije, jer je to bila prva pobeda prava i pravde nad kosovskometohijskim pravosuđem. Taj događaj budi nadu u reviziju procesa ostalim utamničenim Srbima, nedvosmisleno dokazujući nedostatak kredibiliteta jednonacionalnih sudskih veća koja su ih i osudila.

Opšte ludilo

- Imao sam, tada, dvadeset godina - priča Miloš. - Rat i bombardovanje su mi prekinuli studije na Višoj mašinskoj školi u Uroševcu. Došao sam kući, krio se kao i ostali i pomagao ocu u poljoprivrednim radovima kad bi nam se za to ukazala prilika. Moj otac Velibor je bio službenik u odeljenju civilne zaštite u Vitini, a majka Miluša učiteljica. Uz njih, u kući su bili još i moje sestre Mirjana i Milena i mali brat Miljan. Bog nas je sačuvao da ne izginemo i od onog odozgo i od ovih dole. Iako smo s komšijama Albancima dobro živeli, pa i tokom rata, kad se vojska povlačila, krenuli smo za njom. Stigli smo do Kragujevca, bez igde ičega. U Gušici nam je ostalo imanje, više od dvadeset hektara zemlje i šume, voćnjaci, domaćinstvo... Ostala nam je i duša. Kada je raspisan konkurs za multinacionalnu policiju, odlučio sam da se vratim i prijavim. Činilo mi se da je to bio jedini bezbedni način da se vratim kući. Kuću nisam zatekao: opljačkana i spaljena, voćnjaci posečeni, posečena i sva šuma... Sve što je moglo da se odnese, odneto, sve što je moglo da se uništi, uništeno.

Smestio se kod ujaka u Vitini. Tu ga je i "prepoznato" Sabri Fetihu.

- Nikad ranije nisam video tog čoveka - veli Miloš. - Prvi put smo s e sreli na suđenju. Dok sam bio u zatvoru u Bondstilu, osećao sam se bezbedno. Amerikanci su bili korektni, mada su me ispitivali o svemu i svačemu, kao da im i nije bio cilj da skupe dokaze o mojoj krivici ili nevinosti. Valjda su očekivali da ću početi da okrivljujem druge? Ko zna. Ali, u gnjilanskom sudu sam pomislio da će me linčovati, i mene i mog advokata. Bilo je strašno i ja sam poverovao da će presuda biti na smrt. Od svih svedoka koji su tad prodefilovali pred sudom, a bilo ih je bezbroj, jedva da sam poznavao njih troje, možda četvoro. Uzalud je moj advokat ukazivao na nelogičnosti njihovih iskaza, na nepoštovanje procedure, na neregularnost suđenja... Mislio sam da su mi sve nade pokopane. To je bilo opšte ludilo. Otac mi je poručivao preko majke da je razgovarao s nekim šiptarskim advokatima, da ih je molio za pomoć, a da su mu oni odgovorili da ne sumnjaju u moju nevinost, da je to poznato svima, ali da po Srbiji u zatvorima ima, kako su rekli, nevinih Albanaca, pa neko zbog toga mora da plati.

Druga runda

Posle dvadeset meseci provedenih u američkoj vojnoj bazi "Bondstil" kod Uroševca Miloš Jokić je prebačen na izdržavanje kazne u zatvor u Kosovskoj Mitrovici. Misli da je imao sreće što je posada ovog zatvora bila sastavljena isključivo od pripadnika međunarodnih snaga policije i što su Srbi u njemu odvojeni od Albanaca.

Jordanski vojnik, pripadnik Kfora, pred ostacima kuće porodice Jokić

- Naravno da je moj branilac uložio žalbu na presudu, ali je i sam bio sumnjičav da će ona bilo šta izmeniti pred albanskim sudijama - nastavlja priču Miloš. - Prva nada se rodila kad su na Kosovu počela da sude međunarodna sudska veća, ali i kad su se u našu odbranu uključili i advokati iz Srbije, posredstvom Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.

- Za divno čudo, žalba je uvažena - kaže beogradski advokat Branko Stanić, koji se upravo tada uključio u ovaj proces. - Naloženo je novo suđenje, ovog puta pred međunarodnim sudskim većem, a trajalo je, uz prekide, osam meseci. Tužbu je zastupao američki tužilac Filip Kerni iz San Franciska. Predsednik veća je bio Danac Van Jensen, a članovi Hajnalka Karpati iz Mađarske i Albanac Iljmi Dalipi. Bilo je to iscrpljujuće suđenje i zbog obima predmeta i zbog izuzetno teških okolnosti. Nas su dovozili i odvozili u oklopnom transporteru, bilo je mnogo ružnih scena, pa i otvorenih pretnji. Branioci ni do toaleta nisu mogli da odu bez oružane pratnje. Ponižavajuće...

Iskusni advokat veli da su svedoci optužbe bili brojni, da je među njima bilo i starih i mladih, da su svi bili temeljno pripremljeni, ali da je sve to bila jedna ogromna laž.

- Za pola veka sudske prakse nisam se sreo s tolikom količinom laži kao tada - kaže advokat Stanić. - Bilo je mnogo međusobnih protivrečnosti i unutrašnjih konzistentnosti. Ne pamte, menjaju iskaze od slučaja do slučaja. Bilo je vrlo naporno to uočiti i razobličiti, a posebno sve pokazati i članovima sudskog veća. Ključni trenutak, ipak, bio je kad smo kod sudija ishodovali izlazak na lice mesta, u mešovita i čista albanska sela. To svedoci nisu očekivali. Tek tu, na terenu, postalo je kristalno jasno da mnogi od tih "svedoka" nikada nisu videli selo Gušica i ovaj kraj. Tek tu su sudije mogle da uoče koliko su ovi lagali.

I svedoci odbrane

Neočekivano za "montažere" procesa, sudsko veće je prihvatilo predlog tima branilaca nesrećnog Miloša Jokića i odlučilo da sasluša i izvestan broj svedoka iz redova meštana, sve odreda prognanih Srba.

Uviđaj u selu Gušici, koji je iznenadio "svedoke" i oborio njihova svedočenja

- Za njih je u optužnici bilo navedeno da su bili paramilitarci, a da im je Miloš bio vođa - nastavlja advokat Stanić. - Međutim, kada su se, ipak, odazvali sudskom pozivu, uprkos strahu i opasnosti koja je realno prisutna, videlo se da je reč o ljudima koji, po godinama, Milošu mogu da budu očevi, pa i dede. Milošu, studentu, koji ni vojsku nije služio. Mislim da je upravo to raspršilo i poslednju sumnju članova sudskog veća da je Miloš mogao učiniti to što mu se stavlja na teret. Inače, Miloš se pred sudom držao izvanredno. Nije kukao i plakao, niti svaljivao nekakvu krivicu na druge. Još odzvanjaju njegove reči: "Ja nisam i ne znam ko je. Čak ni da li je".

Veruje da je i takvo Miloševo držanje pomoglo da se razobliči optužnica. I, što je još važnije, što je ovim suđenjem, zapravo, dovedeno u sumnju da se sve to uopšte i dogodilo. Još i to što je ovo suđenje ukazalo na sve one moguće presude kojima su osuđeni nevini Srbi, samo da bi neko platio "opštu krivicu".

- Ova žrtva koju je Miloš podneo mora biti valjano predstavljena kao pouka i u drugim slučajevima - dodaje branilac. - Upravo time moramo da suzbijemo propagandom stečeno uverenje da su sva zla došla samo sa srpske strane.

- Miloševa krivica je trebalo da bude samo kockica u mozaiku opšte srpske krivice - dodaje advokat Goran Petronijević. - Takva je psihoza stvorena. Na primer, prilikom izricanja oslobađajuće presude član sudskog veća sudija Iljmi Dalipi je pokušao da publici kaže da je glasao protiv takve odluke, što je nezamislivo. Predsednik veća sudija Van Jensen ga je oštro prekinuo. Taj čovek je ušao u suštinu našeg krivičnog postupka, kao da je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. I on i koleginica Karpati radili su pod strašnim pritiskom, kako publike, tako i tužioca Amerikanca, koji je školovan na anglosaksonskom, prezidencijalnom pravu, sasvim drukčijem od našeg, kontinentalnog, koje u svim evropskim zemljama, pa i kod nas, vuče korene iz rimskog prava.

Ipak, sa tužiocem su najveću borbu vodili advokati odbrane. Dragan Palibrk, na primer, veruje da je pobedi nad upornim Amerikancem doprinelo upravo to što su mogli da koriste njegovo oružje nepoznato u našem pravosuđu. A to je - unakrsno ispitivanje o čemu ćemo pisati u sledećem broju.