Dejan Kovačević

Živim život dostojan jednog normalnog čoveka, eto tako bih voleo da počne ova priča.

Ovako je malu ekipu "Ilustrovane" u Vrdniku dočekao Dejan Kovačević, mladić kome priroda nije bila naklonjena kada je dolazio na svet. Dejan je, naime, rođen sa velikim telesnim hendikepom, bez ruku i dela desne noge. Bio je, na sreću, jači od tog surovog poigravanja prirode, pa je, zahvaljujući svojoj volji i upornosti, ali i ljudima dobre volje, danas jedan od mladih ljudi koji u svemu, ama baš u svemu uživa i živi kao i njegovi vršnjaci.

A prema Dejanu nije bila surova samo priroda. Ona je nepredvidiva, i zato joj Deki ništa i ne zamera. Više su ga boleli postupci ljudi. I to njegovih najbližih. Roditelja.

Susret sa majkom

Čim je ugledao svet u novosadskoj Klinici za ginekologiju i akušerstvo, oni su ga napustili i ostavili na milost i nemilost okruženju u kojem bi se za mesto pod suncem teško izborili i oni koji su imali više izgleda od Dekija.

Dugo mu je trebalo da shvati da neće rasti uz roditeljsku ljubav. Osoblje Dečje bolnice na Principovcu, gde je Dejan živeo, činilo je sve kako bi mu nadomestili ono za šta je bio uskraćen. I uspešno su to činili. Svi su ga obasipali nežnošću, a posebnu pažnju i ljubav pružala mu je medicinska sestra Gordana Đorđević. To nikada neće zaboraviti. Kasnije će preći da živi kod Gordane u Iloku i tek tada će prvi put osetiti toplinu porodičnog doma.

- Gordana je početkom 1992. godine napustila Ilok i preselila se u mesto Kosančić na jugu Srbije - priča Dejan. - Pre nešto više od pola godine je umrla. Tada sam se suočio sa prvim velikim gubitkom u životu. Doživeo sam to kao da mi je umro neko najrođeniji. A ona i jeste to bila. Rekao sam tada sebi: "E, sada dalje kroz život moraš sam. Iz početka".

U dnevniku za osnovce kraj imena Dejana Kovačevića od prvog do osmog razreda nastavnici su upisivali samo petice. Mali genije, kako su ga prozvali zbog briljantnog uma, bio je miljenik i nastavnika, ali i drugara. Uvek spreman na šalu, čak i na svoj račun, lako je pridobijao simpatije.

Na kompjuteru za njega nema tajni

- Goca mi je pomogla da upišem i završim Grafičku školu u Beogradu, nastavlja Dejan. - Bio sam đak generacije. Onda sam počeo da se interesujem za kompjutere. Oni koji o tome znaju mnogo više od mene, proglasili su me genijem. Malo, malo, pa me za nešto proglase genijem, sa osmehom koji mu gotovo ne silazi sa lica priča Deki. - A roditelji. Priča o njima, primetio sam, uvek je bolnija za one koji slušaju, nego za mene koji je pričam. Zapravo, verujte, za mene ta priča uopšte nije bolna. Ljudi koji se prema jednoj bespomoćnoj osobi kao što sam ja bio ponesu kako su se poneli, ne zaslužuju da mi oduzmu ni trunku radosti. Niti da mi izazovu grč na licu dok pričam o njima.

Majku je video prvi put kada je imao dvadeset godina.

Bio je strašan taj susret, ali i ono što mu je prethodilo.

- Ležao sam na Vojnomedicinskoj akademiji i čekao ugradnju proteze kada mi je u posetu došao rođeni brat, priseća se Dejan. - I njegov odnos prema meni bio je kao i ponašanje mojih roditelja. "Kajla" oko vrata, mobilni telefon, a meni, bratu rođenom, ni čokoladicu nije doneo. Iz njegove kratke priče shvatio sam da sam im ja kamen oko vrata, a shvatio sam i poruku da treba da se klonim priča ko su mi roditelji i ko mi je brat. Shvatio sam i to da je on, u stvari, bio izvidnica pred dolazak majke.

Posle nekoliko dana stigla je i ona. Tada je Dejan prvi put video osobu koja je po svim zakonima prirode trebalo da brine o njemu, koja ga je nosila u stomaku, koja je trebalo da mu se raduje, i da ga voli. Tada je Dejan i konačno shvatio da je bio u pravu što je povremeno prozivao roditelje tražeći iskren odgovor na samo jedno pitanje: da li možete mirno da spavate.

- Majka mi je tada rekla da sam ja za nju mrtav, da ona za mene pali sveću, da ja nisam njen i još mnogo toga strašnog - seća se Dejan. - Rekla mi je još i da se razvela od mog oca, da oboje imaju nove porodice i novu decu i da ne žele da im kvarim njihove bračne idile. E, tada su oni za mene definitivno umrli. Otac, ruku na srce, pravi neke kontakte povremeno, ali jadno je sve to.

Patrijarhov blagoslov

Na poziv ljudi dobre volje Dejan je putovao po svetu. Tako je upoznao dosta naših radnika u Nemačkoj gde je pokrenuta akcija da mu se kupe proteze. I zahvaljujući ljudima dobre volje, akcija je uspela. Dirnula ih je, valjda, njegova životna priča. Proteze koje su kupljene i koje Dejan koristi poslednja su reč tehnike. Reaguju na dodire mišićnih tkiva i mišićnih impulsa, a komanda putuje iz glave. Tri proteze koje Dejan nosi veliko su fizičko opterećenje za njegov, fizički ne baš prejak, organizam pa zato mora često da vežba. Tim povodom je i ovaj put u Vrdniku, gde se, kako kaže, oseća kao kod kuće. A kuća mu je Dom za telesne invalide na Bežanijskoj kosi.

Kada ima neku dilemu najviše voli da se pomoli pred ikonom Bogorodice

- Pa vidite i sami kako me pozdravlja osoblje ovog Rehabilitacionog centra - veli Dejan. - Na svakom koraku obasut sam pažnjom. I nisu samo prema meni takvi. Bilo je ovde mnogo nesrećnika iz ovih naših ratova. Svi su se ovde osećali kao i ja.

Kada su u inostranstvu prikupili potrebnu sumu para, pozvali su Dejana i organizovali jedno prelepo druženje. Dejan je održao govor, zahvalio se. Po povratku u zemlju poslao je faks Patrijaršiji i zamolio da mu patrijarh Pavle blagosilja proteze. Posle samo dva sata stigao je potvrdan odgovor. U manastiru Jazak sreli su se patrijarh Pavle i Dejan. Druženje je trajalo pola sata. Od tada se povremeno čuju, a patrijarh je za Dejana tek sada postao svetac koji hoda.

- Dok sam ležao na VMA upoznao sam Željka Ražnatovića - priča Dejan. Obilazio je borce. - Združili smo se i tada sam prvi put otišao na fudbalsku utakmicu. Arkan mi je poklonio dres "Obilića": Obožavam "Obilić". I Cecu, naravno. I nju znam. Idem sad na njen koncert na "Marakani".

Deki je igrao košarku, vozio automobile, a zimus je naučio da skija. Pao je, priznaje, jedno dvadesetak puta, ali je sve kasnije leglo.

- Uzmem zalet i samo teram pravo - smejući se priča Dejan. - A pošto nisam znao da krivudam i tako usporavam, skije su išle sve brže. Padaj, Deki, uletećeš u hotel, kažem sebi, pa prvo čučnem, a onda tras - na dupe. I tako malo se vučem dok se ne zaustavim.

Ništa društvo do sada nije dalo Dejanu. Nije, kaže, ništa ni tražio. Namerava da to učini ovih dana. Napisaće pismo Ministarstvu prosvete da ga oslobode dažbina, da upiše Pravni fakultet. A gotovo stidljivo nabacuje da bi mu dobrodošla jedna "Zastavina" humanitarna akcija da mu poklone jednu za njega prepravljenu limuzinu.

- Direktor "Protekte" iz Beograda, gospodin Miša Stojanović, kao i ceo taj kolektiv toliko brinu o meni, bodre me i materijalno pomažu da sam počeo da ih izbegavam - opet sa osmehom priča Dejan. - Na svim proslavama sam njihov počasni gost, Miša mi plaća letovanja, zimovanja, daje kola i vozača gde god treba da me poveze. Pa zar ne reći za takvog čoveka da mi je otac. Takođe sam ovih dana boravio u sedištu Stranke srpskog jedinstva gde mi je gospodin Pelević ukazao pažnju i veliku ljubav i ponudio pomoć.

Dejan je sa društvom prvomajske praznike proveo u Karađorđevu. Danju šeta i vežba, noću je u kafićima i diskotekama. Zapravo, tamo je gde su i njegovi vršnjaci.

- Od svih poslova najviše volim rad na radio-stanicama - kaže Dejan. - Volim kontakt emisije zbog komunikacije sa slušaocima. Iako volim prava, čak sam i predavanja posećivao, ipak bih voleo da se zaposlim u nekoj radio-stanici. Oprobao sam se ja već tamo. I nije bilo loše. Ko zna, možda ću jednog dana da otvorim privatnu radio-stanicu. Nikad se ne zna. Čudni su putevi ovozemaljski.