PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA UREDNIŠTVU
Ponovo "Ilustrovana"
 |
 |
Da budem pošten, nisam se nadao, bar ne još. Tim je moje iznenađenje bilo veće i ugodnije.
Kupio sam dva primjerka iz iracionalne bojazni da će je nestati. Drugi sam poklonio susjedu koji je nekoč također bio strastveni čitatelj "Ilustrovane".
Moram priznati da se časopis podosta promijenio za ovih desetak godina, čak i da je znatno pao kvalitet tiska i hartije, ali sadržajno, to je isto ono kao i prije.
S nadom da ćemo se redovito družiti,
vjerni čitatelj iz Buja
Sećanje na nevine žrtve
 |
Novopazarci će se 31. maja 2002. godine ponovo vratiti u surovu i bližu prošlost i evocirati sećanja na tragediju u kojoj je stradalo jedanaest mladih Novopazaraca, među njima i dvogodišnji Marko Simić, simbol zločina zbog kojeg se stide svi pošteni ljudi zapadnog sveta i sigurno najmlađa žrtva NATO avijacije. Tek je bio zakoračio u život. Vedro, bistro, kao lutka lepo i znatiželjno dete. Dane je provodio u bezbrižnoj igri, u toplini svog doma, okružen ljubavlju familije i komšija.
A onda je sve prekinuto u jednom trenu, 31. maja 1999. godine u 13 časova i 25 minuta.
Avioni NATO-a su bombardovali u strogom centru grada stambeno-poslovnu zgradu, gde je poginulo jedanaest mladih Novopazaraca. Među njima i dvogodišnji Marko u zagrljaju oca Vladana. Pored njih nastradali su: Dragan Simović Sika, Zvezdan Jajić, Miodrag Nikolić, Đorđe Pantelić, Golub Ratković, Dragomirka Biorac (novinarka), Marko Roglić, Raco Vranić i Dejan Milošević.
Novopazarci neće nikad zaboraviti svoje poginule sugrađane. Podignuto je spomen-obeležje na mestu stradanja, gde se svake godine održava godišnji pomen u znak poštovanja prema nevino stradalim mladim Pazarcima, gde dođu rodbina, prijatelji, rođaci, znani i neznani da se poklone senima nevino poginulih, polože cveće i zapale sveće. I ove godine, 31. maja 2002. godine, trogodišnji pomen je prilika za još jedno sećanje na nevine žrtve.
Aleksandar Milić
Novi Pazar
Simbol Beograda
U nekoliko navrata ste pisali o Avalskom tornju i svaki put spominjali mogućnost da se ponovo sagradi. Kao glavni argument vam je bio da je - simbol Beograda.
Kad god sam prolazio kraj Avale, svejedno da li autoputem, avalskim drumom ili Ibarskom magistralom, ispraćao me je i dočekivao vitki toranj. Navikao sam se na njega, bio mi je putokaz, znak da napuštam Beograd ili stižem u prestonicu.
Imao sam nesreću da sam prošao autoputem iz pravca Niša dva dana posle vandalskog rušenja tornja. Srce mi se steglo kada sam bacio pogled na "kusu" Avalu. U grlu mi se zaglavila knedla. Kako je bilo onda, tako je i danas.
Ali, predstavljati Avalski toranj kao simbol Beograda je ili neznanje ili preterivanje. Jer, zna se, simbol belog grada je - "Pobednik". Čitam da se malo nakrivio, ali i dalje krasi zidine Beogradske tvrđave, potrajaće bar koliko i ja.
Dakle, obnavljanje tornja na Avali nikako se ne može promovisati u - obnavljanje simbola Beograda. S druge strane, zašto bi se obnavljao? Zbog televizijskog repetitora? Sigurno ne. Moderna tehnologija omogućava prenos radio i TV signala i bez tolikih i tako visokih predajnika. Zbog vidikovca i restorana? Taman posla: taj restoran, zapravo, nije ni radio, u njega, uprkos nameri i jakoj volji, nikada nisam kročio.
Posebno je pitanje troškova. Izgradnja jedne takve građevine i u bogatijim zemljama, sa mnogo jačom građevinskom operativom, predstavljala bi neimarski podvig ravan čudu. To bi nas koštalo kao svetog Petra kajgana, a u nevreme.
Zar te pare ne bi mogle da se iskoriste za gradnju nečeg pametnijeg i potrebnijeg? Recimo, neke poliklinike koja bi, eventualno, mogla da se nazove poliklinika "Avalski toranj"?
Mnogo manje bi koštala izgradnja ili rekonstrukcija Terazijske fontane, koja je svojevremeno zaista bila simbol Beograda. Ideja bi se moglo naći bezbroj.
A Avalski toranj, ma kako nam drag bio, trebalo bi ostaviti da počiva u miru, s nadom da će doći bolja vremena. Bogatija!
Predrag Petrović,
Beograd
Platili samo potrošenu struju !
Struja je državna, ne privatna! Struja je naše nacionalno, narodno bogatstvo! Svi treba da shvate - struja je narodno dobro! Nema niko pravo da zloupotrebljava to narodno bogatstvo, pa ni oni koji u EPS-u rade! Međutim, zloupotrebe postoje.
U prilogu vam dostavljam fotokopiju obračuna struje za februar 2002. godine iz kojeg se vide velike nenormalnosti. Tu je jasno da je utrošeno 1.064 kilovat-sati za šta treba platiti 857,01 dinar. Međutim, ukupno zaduženje za uplatu je 2.592,36 dinara, što znači da se stvarno zaduženje naplaćuje tri puta, ne jednom, ne ni dva puta, već tri puta! Strašna otimačina. Prosto neverovatno.
Svi se čudimo i pitamo da li je to moguće! Jeste, jer u računu tako piše. I zamislite ako se svima u celoj državi tako naplaćuje električna energija, onda celokupna utrošena struja ne ide gore 100 odsto ni 200 odsto, nego čak 300 odsto, što znači da se ceo fond EPS-u od normalnih 100 povećava na 300 odsto! Kolika je to otimačina od naroda i to na legalan način. Gde to još ima! Nigde samo kod nas. I onda se pitamo : da li neko u ovoj državi može da zaustavi ovoliku pljačku naroda, i to pred očima svih.
Elektroprivreda Srbije ima pravo da naplati samo stvarno utrošenu struju, jer to je delo njihovog rada, i ništa više. Sve ostalo treba još odmah izbaciti, jer je u pitanju maheraj i nameštaljka. Naplata za televiziju, taksa na brojilo, nekakva posebna "snaga", razni porezi, kažu za železnicu, vojsku, rudnike... Dosta Šešeljeve pljačke naroda preko struje, zaustavimo globu, osvestimo se i shvatimo EPS ima pravo da naplaćuje samo utrošenu struju i ništa više. Za vreme Miloševića, bila su tri stepena naplate, sada su to tri boje. U štampi je ranije naznačeno da je blok-tarifa suprotna našim zakonima,Ustavu, i kao takva je bila ukinuta, ali i pored toga ove godine je ponovo uvedena? A poznato je da je blok-tarifu narod ranije osudio.
Čudi nas tolika drskost u EPS-u koji, po starom sistemu, sve svoje propuste i nesposobnosti u rukovođenju i organizaciji rešavaju po uhodanom postupku. Sve jednostavno prebaciti na leđa narodu, putem stalnog i nemilosrdnog poskupljenja struje. Pre nekoliko godina je njihov bivši rukovodilac lepo opisao kako u firmi ima silnih unutrašnjih propusta, neorganizovanosti, zloupotrebe, i da to prvo treba otkloniti. Međutim, nadležni u EPS-u o tome ćute, prave se da ne čuju, gluvi su ili ne razumeju "šta taj kaže".
Stalno se ističe da ih ima više od trećine prekobrojnih, a znamo da su među najbolje plaćenima, odnosno da imaju najveće plate. Pa tu skoro je premijer Đinđić vrlo lepo ukazao "da u EPS-u radi 60.000 ljudi, i prosto je neverovatno da ne mogu da urade isto što samo 9.000 zaposlenih, na primer, u istom takvom sistemu, čini u Izraelu". Zamislite kolika je ovde razlika, i kolike su tu finansijske i druge rezerve?!
A nedavno je posebno ukazano na jednu opštu sramotu, kako je jedan od direktora iz EPS-a razdelio oko trideset pet stanova svojim rođacima. Pa odakle im tolike pare? Opet je izgleda narod zalegao! Pa takođe je u štampi pisalo kako EPS ima četrdeset dva hotela-odmarališta. Od čijih je i to para napravljeno? Opet narod!
Pričaju da imaju silne milijarde duga u nenaplati, i to ne jedne i dve milijarde, već mnogo, mnogo više. A mi se pitamo pa odakle onda stalno povećavaju plate ako im je toliki dug. Oni treba da idu na minimalne zarade. Još jedan dokaz da tu nešto nije u redu. Tolike milijarde duga, a oni se razmeću!
U ime grupe građana
Božidar Đokić,
Mladenovac
Poziv čitaocima
Ilustrovana Politika" u ovoj rubrici daje prostor onima koji žele da iznesu svoj lični stav o svim pitanjima koja ih tište, uključujući tu i otvorena pisma državnim ustanovama i vodećim srpskim i jugoslovenskim političarima.
Prilozi ne smeju da budu duži od šezdeset redova. Najbolje od njih u mesecu ćemo, po mišljenju redakcijskog kolegijuma, honorarisati. Zato molimo autore da nam uz tekst pošalju i tačnu adresu i broj žiro-računa.