Nezabeleženo do sada: ubica je upao preko terase u bolesničku sobu i likvidirao Stojana – Stojketa Ignjatovića

Prigušeni prasak po zvuku sličan padu štake na pod, u apsolutnom miru usnule bolnice, odmah je kod medicinske sestre iz dežurne sobe izazvao sumnju. Pogotovo što se u samo nekoliko sekundi taj zvuk ponovio više puta.

Provirila je u hodnik i pogledala u pravcu odakle je prasak dolazio. Ništa se više nije čulo. Onda je do nje dopro potmuli žamor a odmah zatim i uzvici. Krenula je oklevajući niz dugačak hodnik i gotovo se sudarila sa nekoliko usplahirenih ljudi koji su u panici bežali iz sobe broj 25.

- Ubi čoveka, ovog Stojketa, neki mladić... Pucao mu je u glavu... Pobeže, eno, preko terase... – vikali su u šoku bunovni ljudi u pidžamama.

Popalila su se svetla po sobama, pacijenti su počeli da izviruju, da viču, da dozivaju. Bilo je to gluvo doba noći. Kazaljka na satu je pokazivala da je tek prošlo tri, pred zoru između nedelje i ponedeljka.

Stojan Ignjatović Stojke

– Krkljao je samo kratko, pa se umirio – usplahireno je pričao pacijent iz sobe 25, dok ga je drugi dopunjavao:

– Video sam mu kroz mrak siluetu. Kao mačka je istrčao i kao senka nestao preko terase...

– Ljudi, nadneo se nad čovekom u krevetu i pucao. Mogao je i sve nas da pobije.

– Ja se više ne vraćam u sobu. Možda će opet da dođe, ko zna – nadovezivao se sledeći.

Dežurni lekar, čim je stigao, mogao je samo da konstatuje smrt 31-godišnjeg Stojana Ignjatovića iz Loznice. Pet ulaznih rana, po glavi, vratu i grudima. Nesrećni mladić nastradao je u krevetu, bespomoćan, smrt mu je prekinula san.

Krevet u kojem je ležao usnuli Stojan Ignjatović Stojke

Stigli su i policajci, i oni su bili zatečeni krvavim masakrom u bolesničkoj sobi. Tako nešto se nikada u jednoj bolnici kod nas do sada nije dogodilo. Ubica se ušunjao u sobu, najverovatnije preko terase, iz šumarka u Lisičjem potoku. Soba 25 se nalazi u prizemlju odeljenja za rekonstruktivnu ortopediju i traumatologiju Instituta za ortopediju "Banjica". S naličja zgrade, gde terase gledaju ka parku i šumi, terase soba u prizemlju nalaze se na visini od oko tri metra od zemlje. Zbog sparine vrata sobe ka terasi su bila otvorena, što je ubici olakšalo posao.

Inspektori su dugo ostali na uviđaju. Taj ko je nameravao da ubije Stojana Ignjatovića znao je dobro gde on leži, u kojoj je sobi, i u kom krevetu. Bez zadrške je stigao do njegovog kreveta koji je bio smešten desno od vrata ka hodniku. Ipak, i ta vrata su "uradili", prahom za otiske. Verovatno, bez rezultata jer egzekutor je sigurno nosio rukavice. S naličja zgrade, tik uz terasu, nalazi se oluk. Oni prstenovi koji vezuju lim za zid, na dva mesta su gotovo odvaljeni. Inspektori još proveravaju da li je tim putem ubica stigao do sobe. I da li je imao saučesnika. Pucao je iz automatskog pištolja, a čaura nema u sobi. Znači da je pištolj najverovatnije držao u kesi i iz kese pucao. To je način da se čaure ne razlete na sve strane. A na pištolju je zasigurno bio prigušivač. Zato se zvuk i sveo na potmulo praskanje, kao kad štaka udara o pod, što je svima i ličilo u prvi mah.

Rašid Sakić, zvani Ćelo, sada vida rane u zatvorskoj bolnici	Sinan Sakić, pevač, i sam strepi od svog sina Rašida

U prvom saopštenju policije rečeno je da je Ignjatović bio odranije poznat policiji. Ko poznaje prilike u Loznici, setiće se da je zimus, tačnije 26. februara, u ovom gradu bio vatreni okršaj. Tada je Stojke, kako su ga svi zvali, zaradio šest prostrelnih rana po nogama. Bila je ponoć, a pucnjava se odigrala kod barake broj 2 u delu Loznice koji se naziva Gradilište. Policajcima je u maniru iskusnog člana podzemlja rekao da ne zna ko su napadači na njega.

Stigao je tako izranjavljen u Ortopedsku bolnicu na Banjici 4. marta. Trebalo je da mu se saniraju povrede koje su meci napravili na kostima. Poverio se nekima da strahuje da ga i u bolnici ne nađu i tu ne "završe posao". Posle pet nedelja je jednostavno nestao. Sa gipsom na nozi, stigli su drugari po njega u predvečerje 11. aprila, uhvatili ga pod miške i izneli do automobila koji ih je čekao ispred bolnice. Otišao je bez otpusne liste i saglasnosti doktora. I tada se pričalo da je onima koji su bili prisutni kada je odlazio rekao da je bolje da spasava glavu nego nogu.

Dragoljuba Despotovića je Rašid Sakić ubio naočigled velikog broja ljudi

Kako je nestao, tako se Stojan Ignjatović ponovo pojavio u ovoj bolnici 2. maja. Imao je jake bolove, a praktično je bio nepokretan. Tražio je da ga prime i lekari su ga primili. Majka koja mu radi u Austriji molila je lekare da nastave da ga leče jer je pretila opasnost da ostane težak invalid. I uz to je platila dotadašnji bolnički račun jer Stojan nije bio socijalno osiguran.

Tada se u Loznici pričalo da je Stojketa u svađi izrešetao po nogama njegov drugar i kompanjon Ćelo. Kad se kaže Ćelo u ovom gradu kraj Drine, svi odmah znaju o kome je reč. Nadimak koji su mnogi sa strahom izgovarali pripada Rašidu Sakiću, neobuzdanom momku, koji je često znao da maše pištoljem, preti sugrađanima ali i da izaziva ozbiljne incidente. Sin poznatog pevača Sinana Sakića stekao je epitet momka kome je opasno bilo stati na put. U više navrata, kada je učestvovao u pucnjavama ili tučama, opet se vraćao na ulice Loznice, potvrđujući tako glasine i priče da je bogati otac potegao svoje veze ili odrešio kesu da mu sin ne bi čamio iza rešetaka. A, s druge strane, retko ko se i usuđivao da svedoči protiv njega. Ovaj temperamentni mladić često je znao da ima i izlive dobrote, da pomaže unesrećenima i siromašnima jer je uvek imao novca. Ali, kada bi mu pao mrak na oči, sklanjali su se svi koji su ga poznavali ili samo čuli ko je on i šta je u stanju da uradi kad se naljuti.

Blizina granice s Bosnom ovaj grad je ionako promovisala u svojevrsni "fri-šop" gde se od krijumčara i švercera mogla nabaviti razna roba, povoljnije nego drugde. Automobili, oružje, droga... Podzemlje ili švercerska mafija radili su punom parom. Policija je često bila nemoćna da spreči nelegalne tokove robe ali i incidente koji su bili posledica takvih zarada.

U tom okruženju Rašid Sakić je imao svoje mesto u ovom gradu. Bojali su ga se mnogi. Koliko njegove preke naravi toliko i olakog potezanja pištolja. Suđeno mu je više puta ali bi se brzo našao na slobodi. Bez dokaza na sudu, onih pravih i konkretnih, svaki sudija bi se našao u nedoumici.

Pre dve godine je napao komšiju šljivarskim makazama, naneo mu je povrede, ali se žrtva na sudu gotovo ničega nije "sećala". Pričalo se da su se napadač i napadnuti dogovorili da novcem reše stvar među sobom.

Takvu osnovu imala je i priča iz februara, da je Ćelo pucao u svog drugara Stojketa, ali da ovaj nije hteo na njega da upre prstom, jer su se nagodili.

Ali, nekoliko dana pre ubistva u bolnici na Banjici, desio se u sredu, 22. maja, u Loznici pravi masakr u po bela dana.

Oko 16.30 sati 23-godišnji Dragoljub Despotović je na štakama prolazio Ulicom Jovana Cvijića u centru grada. Poznatiji u gradu kao Drajin, oporavljao se pune dve godine od rana zadobijenih u pucnjavi koja takođe nije rasvetljena. Iz kafića "Piramida" istrčao je tada Rašid Sakić i počeo da pištoljem udara mladića na štakama. Uz povike da će ga srediti jednom za svagda. Tu se odnekud stvorio 21-godišnji Radomir Lazić Rađo, koji je pripucao na Rašida. Njih dvojica su ionako bili u svađi pa se u gradu pričalo da se Rađo naoružao bojeći se osvete Rašida Ćele koji mu je obećao da će ga srediti. Pogođen sa dva metka Ćelo je, pošto mu je iz vidokruga nestao Rađo, svoj šaržer ispraznio u Drajina. Petnaest dana ranije, 9. maja, na suđenju u Šapcu, Rašid Sakić je dobio tri i po godine zatvora zbog napada na Dragoljuba Despotovića kada mu je oteo automobil marke "golf III". Do izdržavanje ove kazne ali i još nekih nedela koja su mu pripisana, sudija ga je, po zakonu, privremeno pustio na slobodu do pravosnažnosti presude ali i zato što je moguća kazna manja od pet godina zatvora.

Očevici ispred tog kafića pričaju da je u toj pucnjavi u sredu u centru Loznice pod kišom metaka ranjen i prolaznik Redža Tuš, koji se tu slučajno zatekao, i da je ranjeni Ćelo pucao na sve strane.

Otac ubijenog Dragoljuba Slobodan Despotović, ojađen, priča da im je Ćelo bio kao treći sin. Dolazio im je u kuću, njegova supruga Slavica ga je pazila kao sina, prala i hranila.

– Ali, kad je moj sin Drajin kupio "golfa II" da bi, teško pokretan, mogao da se vozi, pa ga onda uz doplatu menjao za mlađi i skuplji model, tad se Ćelo, iz ljubomore ili čega još, osilio i počeo da preti mom sinu. Čak je jednom došao sa tim Stojketom, obojica naoružani i mahali su pištoljima, tvrdeći da im moj sin duguje pare. I da ako im ne da tog dana, da će ga izbušiti. Molio sam Ćela da to ne čini, da ću pozajmiti pare i dati mu. Ali sam video i da će biti teškog belaja. Nameravao sam da sklonim sina, da Ćelo ne bi ostvario svoju nameru, ali sam doživeo infarkt. I dok sam bio u bolnici, Ćelo mi je dušmanski ubio sina.

Porodica Despotović je sahranila sina, a Rašid Sakić je posle ubistva odveden u lozničku bolnicu na previjanje da bi posle bio prebačen u zatvorsku bolnicu u Beogradu.

Četiri dana kasnije, u gluvo doba noći, u bolnici otvorenog tipa na Banjici je od ruke nepoznatog napadača stradao Ćelin drug Stojke. Da li između ova dva ubistva postoji veza ili je u pitanju faktor slučajnosti, moraće da odgovori istraga.

Stojan Ignjatović je imao takođe debelu "biografiju". Zemunac po rođenju, pre šest godina se preselio u Loznicu, tačnije u selo Tršić. Za njega se vezuje i incident kada je pre tri godine ranjen Dobrosav Gavrić, mladić koji je godinu dana kasnije optužen kao ubica Željka Ražnatovića Arkana.

Mnogo šta u Loznici je danas obavijeno velom tajne. Uplašeni, građani često ne žele da javno govore o onome što se priča. Ko stoji iza kog "posla", ko je kome naručio batine ili ubistvo. Stojketa su u aprilu drugari izveli iz bolnice jer se u Loznici šuškalo da mu je naručena smrt. Sklonili su ga da se to ne bi desilo. Opet, Rašid Sakić je, kažu, pričao kako će se osvetiti Dragoljubu Despotoviću... A ovaj se, uprkos pretnjama, šetao gradom.

U toj hronici najavljivanih ubistava zanimljiva je i ispovest Sabine, supruge pevača Sinana Sakića i maćehe Rašidove. Od prošle godine Sinan se sa suprugom preselio iz Loznice u Beograd:

– Mnogo muka je svima zadavao Ćelo. Mnogo mi je žao tog mladića na štakama koga je ubio naočigled svih. Takva sudbina je mogla i nas da zadesi.Ćelo nas je uoči te tragedije zvao iz Loznice i pretio da će doći u Beograd i da će nas sve pobiti. Pozvala sam interventnu patrolu i oni su nas čuvali. A čuli smo da je dolazio i kružio oko kuće. Sinan je u šoku. Otišao je u Švajcarsku da peva kad se to dogodilo. Ćelo nas je sve maltretirao. Pretukao je svoju sestru Đulkicu, slomio joj rebro, raskrvario po glavi. Premlatio ju je nedavno u njenom stanu u Loznici dok joj je beba spavala u krevecu. Morali smo zato da Đulkicu, njenog muža Alju i ćerkicu krijemo i odvedemo iz Loznice. Ćelin gnev su osetili i moji sinovi Elvis i Ernest. Obojicu je tukao, otimao im mobilne telefone, kao što je radio i mnogima po Loznici. Smeta nam što se misli da ga Sinan vadi i podržava. Naprotiv. Posle njegovog koncerta u "Pioniru" Ćelo je upao kod nas u stan, mahao pištoljem i tražio novac. Da mu nismo dali, ko zna šta bi bilo.

U podzemlju Loznice je proključalo. Svi se boje svakoga. Obračun se preneo i na glavni grad. Mnogo šta je isprepletano. Sumnja se ko bi mogao da stoji iza jednog ili drugog slučaja, da li su povezani ili ne. Za mnoge u Loznici nema mirnog sna.