Mile Marjanović sa harmonikom koju je jedino želeo da spase

Selo Lokvice kod Prizrena oduvek je bilo srpsko i muslimansko. Danas je drugačije. Na ulazu u selo stoji tabla i na njoj, na arapskom, piše: " Dobro došli u prizrenski vilajet". I još ponešto, ne bi li se putnici namernici, i ostali, osećali ugodnije.

Arapa, nafte i mudžahedina u Lokvicama za sada nema. Ne zna se kad će stići. Ali tabla stoji. Selo je danas muslimansko sa troje zaboravljenih, ostavljenih, živih staraca Srba. U jednoj kući živi starac invalid Todor Trifunović sa ženom Ratkom. Kada su prvi Srbi iz Lokvica stigli u posetu, Todora nisu mogli da dozovu. Odgovarao je samo šarplaninac privezan za kućna vrata. Kada su dozvali Todora, žena Ratka je pobegla i sakrila se u podrum. Našli su je između dva bureta. Posle je Ratka oživela, čak se i šarplaninac smirio. Zahvaljujući komšijama muslimanima Todor je ostao u životu. Albanci su ga davili samo "dopola".

Ostao je sam i ostavljen i Bogoljub Simić. On nema nikoga.

U Lokvicama je spaljeno petnaestak srpskih kuća.

Ni kamen nije izdržao

Zapaljena je kuća Milorada Mileta Marjanovića. Neko će prigovoriti, s pravom, da su na Kosovu u plamenu, "u vihoru rata" izgorela čitava sela. Šta je u odnosu na to jedna obična kuća. Makar bila i Marjanovića.

Ali, ta kuća je bila sve drugo samo ne obična. Ma koliko njen vlasnik, vremešni Mile Marjanović delovao obično. Građena je dolarima, koji su brodom, tri meseca, putovali do sela, jer je deda Marjan Ružić radio u Americi kao pečalbar. Pokrivena je bila kamenim pločama sa samog vrha Šar-planine, odakle se, kad je čist dan i bistro nebo, vidi Solun i Egejsko more. A da bi se stiglo do kamenih ploča, putovalo se, korak po korak, stopu po stopu, sa konjem, pri čemu se ne zna da li se konj oslanja na čoveka ili čovek na konja. Osam sati u jednom pravcu! Pesak se, takođe, donosio na konju. Po jedan džak sa svake strane.

Sa kućom Marjanovića, u selu Lokvicama, nestao je i zauvek se izgubio čitav jedan svet, koji treba žaliti onako kako to samo Mile Marjanović ume. Da bi se došlo do kamenih ploča, sa vrha Šar-planine, kretalo je sa petnaestak konja, još pre zore, čitavo selo. Na samarima, pod kojima se ugibaju konji, po dve-tri kamene ploče. I tako, nogu pred nogu, niz stene, kroz krivudave staze silazi kolona ljudi. I konji. Ne veći od skakavaca, klize horizontom, dok silaze ispod oblaka.

Ironija, koja je u poodmaklim godinama sustigla Mileta Marjanovića, nije samo u tome što su mu Nemci iz Kfora sada, pod stare dane, uzvratili posetu, već što je punih osamnaest godina Marjanović bio gastarbajter u Nemačkoj.

Pošto nemački govori kao da mu je maternji, Marjanović je bio u prilici da razgovara sa prvim nemačkim vojnicima pristiglim u Prizren, da se meša u razgovore sa novinarima i koriguje Albance prevodioce. I to puna tri dana.

Ostala je samo harmonika

Mile Marjanović je jedan od retkih Srba koji su razgovarali lično sa komandantom UČK za Prizren Ekremom Redžom Hodžom, poznatijim kao "komandant Drini". On je Miletu, lično, garantovao bezbednost koje za Srbe nije bilo.

Kuća Marjanovića, napravljena od kamena da traje vekovima, nije izdržala. Kada je Mile Marjanović Nemcu, zapovedniku Kfora, ispričao priču o kući, rasplakali su se muslimani i Srbi iz Lokvice. Ni tvrdi Nemci nisu izdržali.

Kada je, prilikom drugog boravka u rodnom selu, Mile Marjanović pod ruševinama privio na grudi, kao u mladosti kada je bio svirač, harmoniku i zasvirao Žikino kolo, Nemcima iz Kfora tek onda ništa nije bilo jasno. Harmonika, koja je jedina opstala od sve imovine, ostala je kod komšije Turčina, u Prizrenu. I taj Turčin je dve godine čuvao, sačuvao i vratio harmoniku. Evo je, ponovo, u Miletovim rukama. Da pokaže da za muziku nema granica.

Danas je, na Kosovu, moguće sve. I svašta: da u selu, koje je po tabli na ulazu arapsko, po žiteljima i džamiji muslimansko, može da se čuje i Žikino kolo i to pod ruševinama.

Nije imao ko da zaigra, sem ako Mile, u očajanju, nije sam zaigrao.

Bio je jun i to četrnaesti ’99. godine. Tuča Srba i Albanaca na mostu. Albanci iz Albanije još nisu stigli a grad je već pun Albanaca. Leto u kratkim pantalonama, Jovica, Srbin iz Prizrena, bivši bokser, zove jednog Albanca: – Dođi ovamo, dođi ovamo!...

Visoko gore, na tenkovima su Nemci koji ulaze u Prizren. Milorad Marjanović, njegov komšija Mori i Dobri Drvarević sede u Dobrijevoj bašti i piju kafu.

Oči u oči sa "komandantom Drinijem"

Poslednji Srbi u Prizrenu piju svoju poslednju kafu:

– Ispod Bogoslovije, u Šadrvanu, narod se okupljao – priča Mile Marjanović. – Ja i Dobri Drvarević sedimo u bašti, pijemo kafu, kad do ograde prilazi čovek sa bradom. Pratioci, po jedan, sa svake strane. Njegov hod je vojnički, uniforma crna sa amblemom UČK. Nepoznati prilazi još bliže, i pita: – Ko je ovde gazda? Javlja se Dobri Drvarević. Predstavlja i mene: – Ovo je komšija? Nepoznati pita: – Da li me poznajete?

Na ulazu u selo Lokvice je tabla na arapskom. Piše: "Dobro došli u prizrenski vilajet"

Dobri odgovara: – Poznajem vas, video sam vas na televiziji! Komandant UČK za Prizren se predstavlja: – Ja sam Redža Ekrem Hodža, komandant. Ne bojte se, ja sam Prizrenac! Ne idite nikuda. Za tri dana sve će se smiriti. Ne plašite se... Sve što vam fali, javite meni...

Bilo je veče, oko osam sati, kad se nepoznati pojavio i otišao uz pozdrav: – Doviđenja, komšije...

Milorada Marjanovića Mileta, jedinog Srbina u tom trenutku na prizrenskim ulicama koji govori nemački, opkolili su strani novinari. Svi u čudu pitaju, ni njima u tom trenutku ništa nije jasno, zašto se Srbi sele. A on stalno ponavlja: "Vil angst, vil angst"... Odlaze, jer imaju strah. Nemački vojnici, zauzimaju pozicije, raskrsnice, saobraćajnice. Traže srpsku crkvu u mestu. Ona im je orijentir. Milorad Marjanović ih vodi tamo. Srbe, u odlasku, nemački novinar pita zašto odlaze. Čuje se i čulo se i na nemačkoj televiziji, da Srbi odgovaraju: "Idemo, jer nemamo poverenja". A Albanac prevodi: "Beže, jer su pljačkali, silovali, ubijali!..". Tada se Milorad Marjanović meša u razgovor. Videli su ga, ne čuje se šta Milorad govori, ali se vidi kad interveniše, čak na švajcarskoj televiziji.

"Kaži to na albanskom"

Milorad Marjanović je bio gastarbajter punih osamnaest godina. Posedovao je u Prizrenu i kuću i stan. Dok prizrenski Srbi beže, spasavaju glavu, Milorad Marjanović kreće u stan, da vidi šta je sa cvećem. Dočekuju ga Albanci, komšije, i to dobre komšije. Deca mu polaze u susret: – Ćika, ćika! Ušao ti je jedan u stan, neki pijan, vrata je slomio... Hteli smo da ga bijemo...

Albanci, prve komšije, vrata do vrata, zna se da su po zanimanju profesori, isterali su Albanca uljeza iz srpskog stana. Milorad je stan zaključao, napravio bravu "koja ne može da se probije, ali nepoznati je razvalio vrata i uvukao se kao lisica".

Sada Milorad Marjanović kreće da to prijavi komandantu. Ohrabrili su ga Albanci, komšije, koji su svog sunarodnika izbacili iz stana. Desilo se to samo tada i više nikada. Društvo mu, dok kreće prema prizrenskom SUP-u, pravi komšija, Goranac Tefik Raškovski. Tefik kaže: – Služba radi normalno, SUP radi normalno, Albanci su sve primili...

Milorad Marjanović dežurnog Albanca, oko ruke mu je crvena traka, crn orao na njoj, pita za komandanta. Kiša počinje da pada. Na krcatim traktorskim prikolicama, pod najlonom, vraćaju se prve albanske izbeglice.

Na zgradi SUP-a, pred kojom sa kalašnjikovim okrenutim uvis stoji stražar, već je postavljena crvena tabla na kojoj piše UČK. A Milorad Marjanović traži komandanta.

Stražar je kategoričan: – Kaži to na albanskom!

– Ne znam albanski.

– Imaš li ličnu kartu?

Dežurni Albanac uzima ličnu kartu i kaže drugu do sebe: – Piši. Milorad Marjanović, Stanislava Nakića 5... Kada je uzeo podatke, Albanac, u besu, baca daleko ličnu kartu...

UČK osvaja grad

– Tada sam shvatio da u Prizrenu za Srbe nema života. Još nije, ali uskoro će početi kupljenje ljudi. Dao sam im podatke, imaju adresu, mogu da dođu kad hoće. Tu noć, kada sam shvatio šta sam uradio, prespavao sam kod komšije Dobreta. Sledećeg jutra odlazim sa komšijom Momirom praznih ruku u Bogosloviju.

Pošto odlično govori nemački, Milorad Marjanović, pre nego što će otići, traži nekog "grosen" šefa, a na ulici se mogu videti samo "kleine" šefovi. Sa malim i nevažnim činom, vodnici, kaplari.

Naoružani kalašnjikovima, koje samouvereno drže jednom rukom, cevi su okrenute naviše, u izlizanim farmericama, radničkim odelima, neugledni, vraćaju se prvi Albanci iz UČK, koji zaposedaju grad. Kfor, koji je pratio odlazak Srba, sada se povlači i grad prepušta Albancima. Oni su ti koji sada zauzimaju raskrsnice, regulišu saobraćaj, uzimaju i osvajaju: Dom armije, zgradu Opštine, zgradu SUP-a.

Nemac, komandant, dok Albanke tenk zasipaju cvećem a deca mašu nemačkim zastavama, naređuje vojsci da cevi velikog kalibra uperi u pravcu brda: – Devojke Albanke, kad je Nemac sišao sa tenka, ljube mu ruku, lele, lele!...

Albanci penju dečaka na tenk. Dečak pruža nemačkom vojniku cigaretu. Ovaj je u znak prijateljstva stavlja za šlem.

Tako je odlazak Srba i dolazak UČK doživeo u centru Prizrena Milorad Marjanović.

Mnoštvo stranih novinara, i oni su izgubljeni, okreće kamere u sva četiri pravca. Svi pitaju samo jedno: – Zašto Srbi odlaze?

Zvuci kola pred razrušenom kućom

Odlazeći iz stana, Mile Marjanović u brzini sklanja kod komšije, Turčina Andana Pirolija, harmoniku. Mogao je da skloni skupocene stvari uvezene iz Nemačke, ali ko bi se toga setio.

Da li su slavile i prve komšije Mileta Marjanovića, velika i stara prizrenska porodica Piroli, ne zna se. Ako su slavili, slavlje im je kratko trajalo. Posle godinu dana porodica Piroli prodaje kuće i odlazi u Tursku. Trojica braće Piroli su odlični fudbaleri, i svi pred Albancima beže u Tursku, gde i danas igraju fudbal.

Kuće su prodate, zadržao se u Prizrenu, u stanu, samo stari Andan Piroli. Odlazeći, braća Piroli su mu predala harmoniku. Jednom prilikom, godinu i po dana od odlaska Kfora, Mile okreće telefon. Javlja se Andan Piroli, koji kaže: – O, komšija, stoji harmonika!

Musliman iz sela Lokvice Muso Berdaini danas vodi agenciju za prodaju nekretnina. Mile Marjanović ga šalje i on, od Andana Pirolija, dobija harmoniku. Donosi je u Lokvice. Oprezni stari Turčin mu, pre nego što će mu je netaknutu predati, uzima podatke.

Kada je, po drugi put, boravio u svom selu Mile Marjanović uzima harmoniku. Tada je, pred razrušenom kućom, pre nego što će ući u kombi UNHCR-a, zasvirao Žikino kolo.

Ne slušaju prsti kao nekad.

Davno je Mile Marjanović ostavio harmoniku. Seća se da je kao trinaestogodišnji dečak krenuo "po muslimanske svadbe", da su poslednjih petnaestak godina muslimani zaigrali sa Srbima u kolu, jer svoje nemaju. Kada neko iz porodice umre, u Lokvicama je takav običaj, harmonika se ostavlja godinu dana ili zauvek.

Ili je Mile Marjanović čovek koji je promašio vreme, ili je nešto drugo u pitanju, jer on, dok svira, još mašta o povratku u istu firmu, u Prizren. Voleo bi, kaže, da mu direktor bude Albanac Subi Pasuli.

U stvari, ovo je priča o svetu koga više nema. Od koga je ostala samo harmonika.

A sve što se još može izvući iz harmonike, i to teško, jeste – Žikino kolo.