Radno predsedništvo Kongresa prepustilo je ujedinjenje četničkih organizacija nekim drugim pokoljenjima

Mionica, mala i lepa varoš nadomak Valjeva. Varoš mala, ali događaj koji se nedavno u njoj zbio, bar kako je nazvan, veliki, i više – istorijski.

Posle 58 godina ovde je održan drugi ravnogorski kongres. Prvi kao, što je poznato, bio je u obližnjem selu Ba, pod skutom Ravne gore, 27. januara 1944, na Svetoga Savu zbog čega je u našoj najnovijoj istoriji nazvan – Svetosavski. Organizovao ga je đeneral Draža Mihailović, osnivač i vođa Ravnogorskog pokreta, odnosno političko telo toga pokreta – Nacionalni komitet, da bi parirali AVNOJ-u koji je 29. novembra 1943. godine u Jajcu upriličio Josip Broz Tito.

Ovaj nedavni, mionički, organizovao je Ravnogorski pokret "Čiča Draža", sa sedištem u Valjevu, a koji predvode takođe Valjevci – predsednik Petar Jovanović i generalni sekretar Đuro Ristivojević.

Dobri poznavaoci političkih prilika kažu da u Srbiji, odnosno Jugoslaviji i našoj dijaspori sada ima više tih ravnogorskih organizacija nego što je bilo oficira, podoficira i vojnika koji su, sa tada generalštabnim pukovnikom Dragoljubom –Dražom Mihailovićem, 11. maja 1941. godine došli na Ravnu goru i započeli stvaranje Ravnogorskog pokreta otpora iz kojeg je, kasnije, nastala Jugoslovenska vojska u otadžbini.

Prvo je stvoren Ravnogorski pokret otpora sa sedištem u Kragujevcu. Ali ljudi iz Miloševićeve vlasti, izmišljajući razne pravne i druge začkoljice, nisu hteli da ga registruju, maltene, sve do poznatih oktobarskih događaja.

Kragujevački pokret je registrovan (što se i želelo) kao građanska, a ne politička organizacija. Za predsednika je izabran tamošnji književnik Slobodan Ćirović. Ali ne kaže se džabe:"Jedan Srbin, tri partije". I ravnogorci su počeli među sobom da se svađaju, dele i stvaraju nove organizacije. Od Kragujevčana se odvojila jedna grupa i stvorila novi – Ravogorski pokret "Sloboda", sa političkim obeležjima. Za predsednika je izabran doktor istorijskih nauka Dragoje Todorović iz Beograda. A potom nastaje i treći: Izvorni ravnogorski pokret, koji predvodi Borislav Zukić, bivši Dražin oficir, iz Beograda. A onda prošle godine se na Ravnoj gori osniva i četvrti: Ravnogorski pokret "Čiča Draža", organizator ovog mioničkog kongresa. Kažu da u Srbiji ima još sličnih pokreta, ali nismo mogli da im uđemo u trag. U Vojvodini, takođe. Pa čak i u Sloveniji. U Republici Srpskoj postoji Četnički ravnogorski pokret Srpske sa sedištem u Prnjavoru.

Ravnogorci su, kažu, još više podeljeni u dijaspori. Vođe pomenutih pokreta iz Srbije često putuju po svetu i pokušavaju da pridobiju bivše učesnike Ravnogorskog pokreta, njihove pristalice i potomke. Da od njih dobiju ne samo moralnu i političku pomoć nego i materijalnu, u čemu, kažu, ima i finansijskih zloupotreba. Uz to, naši ljudi u belom svetu organizovani su i podeljeni u klubove, udruženja, organizacije, pokrete i klanove.

Ali, vratimo se nedavnom događaju: drugom ravnogorskom kongresu.

Ravnogorska spomenica

Mionički kongres je održan u sali Doma kulture. Bilo je prisutno oko 150 delegata, uglavnom iz opštinskih odbora organizatora kongresa Ravnogorskog pokreta "Čiča Draža" iz Valjeva. Jedini gost koji nije pripadao nijednoj organizaciji ni stranci bio je čuveni "lovac na Tita" Nikola Kavaja. Kongres je počeo pevanjem himne "Bože pravde" i odavanjem pošte svim palim i umrlim ravnogorcima, njihovim pristalicama, potomcima.

Petar Jovanović, predsednik Ravnogorskog pokreta "Čiča Draža", kaže:

– U poslednje vreme svi svojataju ravnogorce koji su razjedinjeni pa čak i posvađani, kako u zemlji, tako i u dijaspori. Mi hoćemo da sve te naše organizacije i pokrete ujedinimo ili, ako hoćete, objedinimo. I ovo treba da bude kongres ujedinjenja. Ne znam zbog čega nisu došli delegati iz drugih pokreta. Samo su neki tu. Evo, na primer, Miša Paunović iz Čačka, predstavnik Ravnogorskog pokreta "Sloboda".

– Da. Ja sam za ujedinjenje – kaže Paunović. – Zajedno smo jači.

Tako on kaže u Mionici. Međutim, izgleda da oko toga postoji neslaganje u njegovoj organizaciji pa smo, po dolasku u Beograd, telefonom pozvali predsednika "Slobode", doktora istorijskih nauka Dragoja Todorovića.

– Ja sam zbog bolesti – kaže Todorović – vođenje organizacije prepustio Vladanu Radosavljeviću iz Valjeva. Inače sam dobio pozivnicu za taj takozvani kongres. Ja sam ga nazvao "bal vampira", jer tamo ne piše ni ko ga organizuje, ni ko podnosi referat, ni o čemu će se raspravljati. Sve je nešto tajanstveno, zakukuljeno i zamumuljeno. Na brzinu, i bez ikakvog reda i smisla organizovano.

Pozvali smo zatim aktuelnog vođu "Slobode" Valjevca Vladana Radosavljevića.

– Pa šta ovi iz "Čiča Draže" misle? Tek su osnovani i hoće da budu vođe svih ravnogoraca u zemlji i svetu. Da se mi svi utopimo u taj njihov pokret. E, to nećemo. Mi smo politički pokret, i nećemo da budemo mrtvo slovo na papiru. Hoćemo da aktivno učestvujemo u političkom životu Srbije.

Živko Urošević, Dražin omladinac iz obližnjeg sela Veliševaca, došao je iz Čikaga, gde inače živi, i založio se za ujedinjenje.

U Mionicu je došao i Branislav Zukić iz Beograda, nekadašnji Dražin oficir, sada predsednik onog Izvornog ravnogorskog pokreta. Na kongresu nije govorio iako je, kaže, bio pripremio govor. Delovao je u "kuloarima", pa su ga organizatori opomenuli da ne mešetari okolo nego da, ako ima nešto da kaže, izađe za govornicu. Nije hteo. Nama je rekao.

– Ja sam ravnogorac prvoborac. Imao sam svega šesnaest godina kada sam 1941. otišao u četnike. Iz rata sam izašao kao Dražin oficir. Pod Titom sam zbog toga dugo robijao. Ali sam ostao veran ravnogorskim idealima. Supruga mi često kaže: "Što se nisi venčao sa Ravnogorskim pokretom". Sad sam predsednik tog Izvornog ravnogorskog pokreta. Mnogi koji danas predvode te ravnogorske organizacije, po našem ravnogorskom kodeksu to ne bi mogli da rade jer nisu za to sposobni ili, pak, nemaju moralno pravo. Služili su i Titu i Miloševiću, neki čak bili i članovi Saveza komunista i SPS-a. I dobro je što je ovde predloženo da se osnuje jedna neutralna komisija. Da mi svi sednemo za jedan sto, pogledamo jedan drugom u oči i kažemo šta sve znamo i imamo. Pa neka komisija oceni ko može da vodi ravnogorce. E, onda možemo da se ujedinimo.

U Mionicu nije došao ni predsednik prve i najveće organizacije Ravnogorskog pokreta Slobodan Ćirović, književnik iz Kragujevca. On nam je u telefonskom razgovoru to ovako objasnio:

– Ja sam iz ličnih razloga trenutno u ostavci. Ali, bez obzira na to, ne bih došao u Mionicu iako sam dobio poziv. Oni hoće da stvaraju neko jedinstvo i bratstvo poput onog partizanskog. Da se grlimo i ljubimo. Uz to i političku organizaciju. Ja i naš pokret smo i dalje za očuvanje amaneta Draže Mihailovića, upućenog sa govornice Ravnogorskog pokreta u selu Ba 1944. godine, koji je kasnije razradio predsednik Nacionalnog komiteta doktor Stevan Moljević.

Taj Dražin amanet, prema Ćirovićevim rečima, sastoji se u tome da Ravnogorski pokret ne sme nikako i nikada da postane politička stranka, jer takve stranke stalno nastaju i nestaju. Kao što se to i danas događa.

– I zato – kaže Ćirović – mi ne želimo da Ravnogorski pokret, kao jedina narodna, nacionalna i duhovna organizacija, doživi tu sudbinu. Ja nemam ništa protiv udruživanja, ali da taj objedinjeni Ravnogorski pokret bude stožer svih narodnih, političkih i demokratskih snaga. Čuvar narodnog bića, a ne stranaka. To je Dražina želja a ne moja. I ravnogorci je moraju poštovati i čuvati.

Živko Urošević (levo), nekadašnji Dražin omladinac, došao je iz Čikaga u Mionicu

– Tačno je – kaže Petar Jovanović, predsednik Pokreta "Čiča Draža". – Mihailović nije bio političar već vrstan vojnik i vojskovođa. Organizovanjem onog kongresa u selu Ba 1944. godine Draži je bio cilj da isključujući sebe i svoju vojsku iz politike, u stvari, pripremi političku platformu svoga delovanja, uključujući ostale partije koje su želele da uzmu učešće u borbi protiv neprijatelja. Između tog i ovog našeg kongresa srpska politika doživljava neuspeh u borbi za nacionalni položaj i status srpskog naroda. Zato je cilj našeg današnjeg skupa da se mi ravnogorci ujedinimo i podstaknemo ostale demokratske snage i stranke na rešavanje tog gorućeg srpskog nacionalnog pitanja.

Članovi Četničke ravnogorske organizacije Srpske, kako se zove jedinstvena organizacija u Republici Srpskoj, čiji su predstavnici, takođe, došli u Mionicu, ozbiljno su sa govornice zamerili svojim istomišljenicima iz Srbije što su razjedinjeni, pa čak i posvađani.

Đuro Ristivojević, generalni sekretar Ravnogorskog pokreta "Čiča Draža", kaže:

– Mi smo svesni da smo zagrizli veliki kolač. Da je organizovanje kongresa pretenciozno, ne samo po nazivu nego i po organizaciji i ciljevima. Ali, neko je morao da počne. Mi smo svi listom za ujedinjenje. U jedinstvenu političku organizaciju, sa novim imenom, koja će se pojaviti na predstojećim izborima. S kim u koaliciji, to ćemo videti.

Takav zaključak je i usvojen.

Pojedinci smatraju da iza svega ovoga stoje neke političke stranke, kako bi ravnogorci u koaliciji s njima izašli na predstojeće izbore. Jer, biračko telo ravnogoraca je prilično veliko.

Zaključeno je da treba izjednačiti prava boraca Jugoslovenske vojske u otadžbini đenerala Draže Mihailovića sa pravima boraca NOB-a.

Neki od ravnogoraca, kad su ovo čuli, rekli su da je to bruka i sramota. Kao i uspostavljanje Ravnogorske spomenice 1941. koje je trebalo da bude podeljeno na ovom kongresu, ali je to na zahtev učesnika odloženo za drugu priliku.

– Te Ravnogorske spomenice – kaže Borislav Zukić, predsednik onog Izvornog ravnogorskog pokreta – tako reći su iste kao i one Partizanske spomenice 1941. Samo umesto avnojskog grba imaju kokardu i u sredini, ne baš tako uspeo, lik đenerala Draže Mihailovića. Uz to, onaj koji je dobije treba da plati šezdeset evra. Kažu da će ih dodeliti negde oko 100.000, pa sam izračunajte koliko je to para, kome će one otići i za šta će se utrošiti.

Izgleda da će i ravnogorci morati, kao partizani posle rata, da buše nove kapute kako bi na njih zašrafili te Ravnogorske spomenice.

Sa Kongresa je upućen i apel, maltene sličan onom proleterskom: "Ravnogorci svih zemalja, ujedinite se".