Početak pruge je kod tunela, a njen kraj tristotinak metara dalje

Pričaju ljudi. Priznaju da je vreme, možda, okrnjilo malo od sećanja, da je poneki detalj izgubljen ili izmenjen, ali da je bit priče sačuvan. I sam se pomalo sećam.

Beše to pred one izbore, 1999. godine. Na televiziji, onoj državnoj, u najudarnije vreme, prikazana je jedna reportaža. Istorijska.

Na valjevskoj železničkoj stanici, posebno doteranoj i iskićenoj za tu priliku, u čudno čiste i očuvane narandžaste vagone voza ukrcavala se grupa visokih zvanica sa svitom. Uzbuđeni glas izveštača je najavljivao polazak prvog voza na upravo dovršenoj pruzi Valjevo–Loznica.

I dok mi prepričavaju reportažu, namah vidim sliku Milomira Minića, visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije i glavnog za železnicu, koji je rodom od Valjeva. Vidim i Milutina Mrkonjića, iste titule i zvanja, a povrh toga zadužen za obnovu i izgradnju posle onog pustog bombardovanja i rušenja Srbije. Pomišljam da bez njih nije moglo, a ako su propustili, šteta.

Ovi iz voza su mahali onima s perona što su ih pratili. Cveće. Muzika. Barjaci. Voz malo cimnu i krete na istorijsko putovanje.

Rez. Novi kadar.

Na snimku se sad vidi čudno čist i očuvan narandžasti vagon na peronu neke drukčije železničke stanice. Iza je pošumljena strana brda, ispred sklepana bina pod tri jarbola na kojima se viju zastave Srbije, železnice i Socijalističke partije, najzaslužnijih za taj građevinski podvig. Iz vagona izlaze visoke ličnosti, a pred njima razdragana dečica iz "Abraševića", a to zamišljam jer jedino još oni imaju sačuvane narodne nošnje, viju spontano kolo.

Uzbuđeni izveštač objašnjava kako je voz stigao u Donju, Valjevsku Kamenicu. Iz njegove priče se može naslutiti da će, čim pozdrave okupljeni narod, oni funkcioneri vozom odjezditi do Loznice, gde se priprema još veći doček i još lepša televizijska reportaža.

Ovce čiča-Živote

Prošli izbori. Ima od tada, evo, gotovo tri godine.

Put Valjevo–Loznica u početku vodi levom obalom Gradca: da je asfalt bolji, putnici bi mogli da se dive bajkovitim predelima unaokolo. Za utehu, ako je to uteha, to je bolji deo puta.

Već posle desetak kilometara, nadomak sela Pričevića, kraj puta se uočava putokaz: plava tabla sa strelicom što upućuje ulevo opominje da je tu – železnička stanica. I zaista, onamo su bedemi od tucanika, ali se ne vidi ništa više, valjda je takav ugao.

Tu gde put okreće ka železničkoj stanici stoji kafana "Mali raj". Pred njom dva stola, osam stolica. Iza je, valjda, stanica? Ne vidi se.

Rakijica, malo crno i špricer, pet banki. Šest, da se mladom kelneru razveže jezik. A kopka me kakav je posao sad, kad je tuda prošla pruga? Imati kafanu kraj železničke stanice, pa to baš odgovara onom imenu s table nad ulazom – "Mali raj".

Čiča-Života i njegove ovce: "Pamtim kad su Francuzi počeli 1939"

– Ako ste popili, ili poručite još po jedno ili idite – neočekivano se smrknuo momak. – Nije mi do šegačenja. To možete da pitate mog ćala, mene ne.

Dobro de. Minusmo kraj sela, usput spazismo svatove pod šatrom. Kraj puta, kao da nas prati skriven šipražjem, pokatkad blesne pomalo nasip od tucanika. Još i jedan potok zauzdan betonskom obalom, baš kako se to radi na železnici. Tako stigosmo do Donje Kamenice.

Put tu zavija u širokom luku udesno i naviše, prema Gornjoj Kamenici. Ta krivina ograđuje prostran plato prekriven manjim i većim gomilama tucanika. Onamo, na pruzi, stoji narandžasti vagon, kao da će svaki čas lokomotiva doći da ga prikači.

Ali, umesto lokomotive, odonud iza nasipa, nahrupnuše ovce. Lagano, bez strke, štrpkajući retko busenje. Za ovcama ide čiča. Sitan ali kočoperan, lica izboranog taman da mu niko ne bi procenio godine.

Nema greške da nas je uždrakao ranije, ali, ipak, glumi iznenađenje i zaziva Boga.

– Je l’te, čiča, otkad je ovaj vagon ovde – pitamo ga uglas tek da bismo zapodenuli razgovor.

– Od slikanja – odgovara starčić i smejulji se.

– Kakvog slikanja?

– Onog, za televiziju – kao obrecnu se začuđen neznanjem namernika. – Ojsa, ovce, ojsa...

– Ja sam Miloš, ovo je Željko – predstavljam nas s namerom da ga raskravim i nagovorim da mi kaže ime. – Mi smo novinari, znate...

– Ja sam Života Tanasković, a ovo su moje ovce – predstavi se on. – Seljak iz Donje Kamenice.

Podgurkuje me kolega fotoreporter, pita me šapatom šta mislim, da li je čiča-Života baš "punoletan". Odgovaram mu da to Života isto misli za nas, očigledno.

Srpska posla

– Nikud se taj ne pomera – pokazuje čiča štapom na vagon. – Nema kud. Onamo, prema tunelu, ima pruge za četiristo pragova; ovamo, na drugu stranu, dvesta trijes osam pragova. Pola koraka prag, za mene nešto jače, to ti je nešto više od trista metara šina. Od nigde, do nikud.

– Pa otkuda vagon ovde, kako je stigao – pitamo ga uglas?

– Beše natovaren na neku ogromnu kamiončinu, skinuli ga otuda dizalicom i nasadili na šine – veli čiča-Života. – Posle, dok su kopali tunele, u tom vagonu je sedeo njihov šef. Ete vam ispod žice od struje i telefona, a onamo, ispod nasipa, sazidali mu klozet i turili sijalicu unutra, da vidi šta radi kad zaglavi.

Zaista, točkovi vagona "potkajlovani", a do vrata vezanih slabim lancem i još slabijim katancem vode stepenice ukopane u "peron". ispod vagona se vidi čak i "klima-uređaj". Kroz prašnjave prozore se uočava da vagon nema pregrade i kupee, već nešto kao kancelariju sa velikim stolom na kojem još stoje barjačići.

– A vi, čiča-Života, baš pamtite to slikanje – raspitujem se za što više detalja.

– I uživo i na televizoru – odgovara ponosno. – More, pamtim ja i više. Imao sam devetnaest godina kada su Francuzi počeli da grade ovu prugu. Beše to pred rat, 1939. godine. E, baš smo se ponadali da će nam približiti svet, Valjevo, Krupanj, Loznicu, čak do Beograda ako se kome prohte. Samo, dođe rat. Ja sve mislim da bi Švabe nastavile s gradnjom da ne beše jednog, ubi iz šume nekog njiovog vojnika. Ovi za kaznu spale celo selo, a šta pohvataše to pobiše. Kakva, more, pruga. Rat, eto šta je bilo.

– A posle rata?

– Ništa do pre deset godina – nastavlja osokoljen pitanjima. – Tad je bio onaj Zelenović, otvorio radove na tunelu i rekao da će pruga garant da bude dovršena za četiri godine. Za četiri godine će proći prvi voz, tako je rekao. Ne mogu da kažem da je mene lično nešto slagao. Evo, pred kućom mi i voz i pruga. Ojsa, ovce, ojsa...

Pojurio hitro niz nasip za nekim jaganjcima što su zabasala u šipražje i evo ga, vraća se, kao da mu nisu osamdeset dve.

– A da bi nam značila, značila bi – kaže nekako setno. – Ne bismo baba i ja sad samovali. Sin mi je u Valjevu, kaže da radi u "Krušiku" i da mu odlično ide. Ide, znam. Ne viđam ga koliko bih želeo. Ni koliko bi trebalo. A da je pruge, eh, ne bi ni morao u Valjevo.

Pusta obećanja

Pokazuje čiča-Života Tanasković štapom baraku poviše puta i veli da su u njoj živeli radnici, dok su radili na tunelima i ovo malo pruge. I kao da mu usamljeni vagon i prazna baraka ipak bude nadu, i njemu i komšijama, da će radovi kad-tad biti nastavljeni.

– More, da l’ će da nastave s radovima il’ sa slikanjem, meni je svejedno – odmahuje slobodnom rukom. – Ja to neću doživeti nikako.

Docnije, u praznoj seoskoj kafani u centru Pričevića, ljubazna kelnerica priča da su meštani odavno digli ruke od pustih obećanja.

– Dok nisu počeli s radovima na pruzi, na tunelima ponajviše, imali smo bar asfaltirani put – kaže ravnodušno. – Onda su teški kamioni razvalili put, pa sad nemamo ni put ni prugu. Samo table, putokaze kojima se namernici upućuju na nepostojeće železničke stanice. A pruga, kažu, više i nema svrhe. Dok je bilo Bosne i one Jugoslavije, ajde, ajde. Ovako i da je jedared dovrše, ne bi vodila nikuda. Nekada smo po dvadeset i trideset jagnjadi pekli dnevno zbog namernika, a sad nam i jedno izgleda kao veliki posao. Ponekad nijedno. Takvo je, valjda, vreme.