Generalni direktor BIP-a Savo Munjić

Industrija piva u Beogradu utemeljena je 1839. godine i od tada se neprestano razvijala i širila, obuhvatala nove proizvode i menjala dizajn starih, otvarala pogone i van Beograda i poslovnu politiku prilagođavala zahtevima tržišta. Danas je Akcionarsko društvo BIP velika kompanija za proizvodnju piva, slada i bezalkoholnih pića, ali i za pružanje usluga iz oblasti turizma i ugostiteljstva. Njeno sedište ostalo je u Beogradu, kraj "Mostarske petlje", na mestu na kojem se u staro gradsko jezgro stiže sa svih strana, ali se razvijala i u drugim pravcima – kompanija na teritoriji Beograda ima tri fabrike, u Čačku dve i po jednu u Sremskoj Mitrovici i Leskovcu. U njima se proizvode pivo, slad, bezalkoholna pića, alkoholno sirće i mineralna voda. Uslužni i dopunski program dopunjava se na osnovnu proizvodnju i obuhvata pivnice, hotele, maloprodajnu i veleprodajnu mrežu, transport, tehničko-tehnološke usluge, sladovanje i otakanje. Dopunski proizvodni asortiman obuhvata proizvodnju pivarskog kvasca, trebera, viskija i sladne klice. Veleprodajnom i maloprodajnom mrežom pokriveno je čitavo tržište Srbije i Crne Gore.

Donedavno, BIP je bio vodeća industrija piva na domaćem tržištu. Zašto to više nije i kakvi su izgledi da ponovo postane, saznajemo u razgovoru sa generalnim direktorom, inženjerom Savom Munjićem. Najpre ga pitamo – da li je vlasnička transformacija donela boljitak firmi?

– Posle izvršene konverzije sa državom u kojoj je 43 odsto kapitala u vlasništvu BIP 4.500 akcionara – sadašnjih i bivših radnika, penzionera i ljudi iz prosvete, vojske i policije. Do tada, BIP je bio lider u proizvodnji piva, a posle završene privatizacije, dolazi do pada u realizaciji BIP proizvoda. Smatram da na pad realizacije nisu uticali samo tadašnje rukovodstvo i privatizacija, već sankcije međunarodne zajednice i pad životnog standarda. Pošto se BIP nalazi u Beogradu, bilo je lako kontrolisati sve tokove i dosledno sprovesti sankcije, tako da je došlo do zastoja u investicijama, pa samim tim i do tehnološkog zaostajanja. Kriza u poslovanju počela je zapravo još 1990. godine, a dodatno je otežavana nedostatkom investicija i pogrešnim poslovnim potezima, kao što su skupi kreditni aranžmani sa Kulskom bankom. Krediti sa visokom kamatom od 7-16 odsto uzimani su da bi se na neki način prevazišle teškoće nastale usled pada proizvodnje. Znači, za nabavku obrtnih sredstava, isplatu ličnih dohodaka i drugo. Niko tada nije razmišljao o tome da će zaduženost još više da pogorša situaciju. Tako se dogodilo da u vodećoj industriji piva ne samo u Jugoslaviji već i na Balkanu, 1997. godine počne pad koji je bilo teško zaustaviti. Privatizacija je donela novi način rukovođenja preko Skupštine akcionara i Upravnog odbora. Rukovodstvo se svaki čas menjalo, obaveze su rasle i teškoće se zaoštravale. Pretila je opasnost da nas država blokira i uvede stečaj.

• To se ipak nije dogodilo. Kojim merama ste zaustavili propadanje BIP-a?

– Prvo što smo morali da uradimo 2001. godine jeste da postignemo dogovor sa državom da nam reprogramira dugove i da nam ne uvede stečajni postupak. Unutar kuće smo našli najbolje moguće rešenje i dogovorili se da državi na ime duga ponudimo određeni broj akcija, tako da je država, pored redovnih 31 odsto, dobila još oko 20 odsto kapitala tako da je postala vlasnik 53 odsto kapitala BIP-a. Međutim, upravljački deo akcija ostao je 60 prema 40 u korist akcionara. Mi u rukovodstvu firme smo, zajedno sa Upravnim odborom, napravili sanacioni program i uradili biznis plan preduzeća. Preduzeli smo osnovne korake da se BIP vrati kvalitetu i sve snage su skoncentrisane u tom pravcu. Analize pokazuju da smo uspeli u tome i da danas BIP proizvodi ispunjavaju najstrože evropske kriterijume. Izvršili smo promene i uredili pogone tako da sve bude podređeno kvalitetu krajnjeg proizvoda, ne samo piva, već i sokova, slada, mineralne vode i sirćeta.

• Posmatrano iz današnje perspektive, koje su bile najveće greške BIP-a u periodu kada je kriza dostigla kulminaciju?

– Osnovna greška je što se 1997. i sledeće godine potencirao razvoj neproizvodnih delatnosti kao što su ugostiteljstvo i maloprodaja. Ulagalo se u neka stovarišta koja nam sada predstavljaju balast. BIP je nekada imao preko 1.000 prodavnica, a vlasnici objekata su ulazili u radni odnos i tako od firme, pored plate, naplaćivali i razne dodatne troškove. Na putu smo da rešimo ovaj problem.

• Imate li viška radnika i kako ćete rešiti ovo pitanje?

– BIP sada ima 2.160 zaposlenih, a bilo ih je 2.600. Od 1.000 prodavnica ostalo je još oko 170 koje dobro rade. Rukovodstvo je donelo odluku, a i vreme to nalaže, da se mora živeti isključivo od rada. Ne mogu se ovde ljudi zadržavati da bi primili platu, jer platu svako najpre mora da zaradi. Ranije je važilo drugo pravilo: ako ne zaradimo za platu, uzećemo kredit, jer kredit će možda inflacija da pojede, možda će biti druge okolnosti i slično.

• Koliko je vlada uticala na stvaranje novih "pravila igre" u privredi?

– Vlada je svojim merama jasno stavila do znanja svima da ništa više neće moći da se stvori bez rada. Kao privrednik često podržavam program koji je vlada donela jer mi nemamo vremena da čekamo i da usporavamo korak – ko usporava, brzo će ga vreme pregaziti. Mora se odvojiti ono što je zdravo i što može da ide napred, a za ono što ne može rentabilno da posluje – mora se naći rešenje koje neće u propast da povuče i zdravi deo privrede. A najzdraviji deo privrede je prvenstveno oblast proizvodnje hrane, premda je i hemijska industrija u dobroj meri usklađena sa svetskom tehnologijom i ima šanse na svetskom tržištu. U mašinskoj industriji mislim da u ovom trenutku nemamo šanse jer smo mnogo zaostali u odnosu na razvijeni svet. Ono što vlada još može da učini u pravcu poboljšanja položaja prehrambene industrije jeste ravnomerno raspoređivanje poreza na proizvođača i krajnjeg potrošača. Jer, sada je veliki deo tereta – poreza stavljen na proizvođača, tako da mi moramo porez i akcizu da platimo u roku od 15 dana, a robu možemo da naplatimo tek u roku od 60 ili 80 dana, naročito u društvenim firmama.

• Da li je trebalo hrabrosti da se prihvati mesto prvog čoveka u preduzeću koje objektivno loše stoji? Da li ste tada imali viziju – kuda će BIP dalje da se kreće?

Detalji iz procesa proizvodnje pogona BIP-a na Mostaru

– Sadašnje rukovodstvo je i 1997. godine ukazivalo da neki potezi tadašnjeg rukovodstva nisu dobri, što znači da smo već tada imali viziju koje poteze treba vući. Kada smo preuzeli rukovođenje, svi su bežali od odgovornosti, a ja sam prihvatio mesto generalnog direktora jer sam video da možemo izaći iz naizgled bezizlazne situacije. Pored sporazuma sa državom, nama je preostalo još 670 miliona duga prema bankama i dobavljačima. Taj dug smo vratili u roku od šest-sedam meseci. Uveli smo totalnu kontrolu i rigoroznu štednju u proizvodnji, kao i poštovanje radne discipline i odgovornosti. Malo je zaposlenih koji nisu prihvatili nova pravila, i njima preostaje ili da se prilagode i usvoje ta pravila, ili da odu iz firme.

• Da li ste nešto uradili na planu poboljšanja standarda zaposlenih?

– Zbog kredita i drugih zaduženja, plate su ranije bile nerealno visoke, tako da smo morali da ih smanjimo za 20 do 30 odsto, što je izazvalo revolt kod nekih radnika i sindikata. Ali, ja sam išao od zbora do zbora zaposlenih i objašnjavao ljudima u kakvoj je situaciji BIP. Svi su prihvatili istinu da najpre moramo da vratimo dugove, pa tek onda da razmišljamo o povećanju plate. Sada svakog meseca analiziramo finansijsku situaciju i plate usklađujemo sa realnim mogućnostima. Radnici su to odlično razumeli i više se niko ne buni, jer – znaju da moramo da zavedemo red u kući, pošto nam više niko neće pomagati, ako ne pomognemo sami sebi. Tako smo uz podršku zaposlenih doneli sanacioni program za tri godine.

• Kakvi su rezultati preduzetih mera i da li sve vaše fabrike rade?

– Sve fabrike rade, a mi moramo da zahvalimo republičkoj vladi i ministarstvu za privatizaciju i finansije koji su imali razumevanje za naše probleme i prihvatili program sanacije. Naša fabrika u Čačku je veoma uspešna, kao i ona za otakanje piva i proizvodnju ruskog kvasa. Fabrika slada ranije je jedva radila jer nije bilo sirovina, a ove godine radi punim kapacitetom i po svoj prilici, prebaciće plan za oko 200 posto, uz ostvarenje najmanje 70 miliona dinara dobiti.

• Konkurencija na tržištu piva je ogromna. Kako to objašnjavate?

– U Jugoslaviji se sada proizvede mnogo više piva nego što se može prodati, prvenstveno zbog pada životnog standarda. Smatram da će od ove godine početi blagi rast standarda stanovništva, tako da ćemo uskoro i mi početi da beležimo rast proizvodnje piva. Što se tiče proizvodnje sokova, mineralne vode, sirćeta i slada, u tom domenu već imamo rast proizvodnje. U narednom periodu očekujem veliki "napad" stranih proizvođača na naše tržište, što je cena koju moramo da platimo za otvaranje Srbije prema svetu. Za sada teško možemo da konkurišemo Zapadu i da tražimo izlaz u izvozu – tamo je proizvodnja kompjuterizovana, na linijama na kojima kod nas radi 20 ljudi, kod njih je najviše tri do četiri radnika. Ove godine naše fabrike će proizvesti više od sedam miliona hektolitara piva mada kapaciteti dozvoljavaju i preko 10 miliona hektolitara.

• Pored brojnih domaćih, sve prisutnije su i poznate strane marke na našem tržištu. Koliko je strana konkurencija opasna za naše pivare?

– Ako idemo u Evropu, moramo biti otvorena zemlja i moramo stranim proizvodima omogućiti da stižu na naše tržište. Mi ćemo se za status na tržištu boriti kvalitetom i cenom, a objektivno možemo da ponudimo kvalitetniji proizvod od uvoznog. Svaki proizvod koji se uvozi ima duži rok trajanja, prema tome – mora imati i veći sadržaj konzervansa. Što se tiče cene, i na tom planu imamo prednost, jer imamo jeftinu sirovinu i radnu snagu. I pored toga, moramo se boriti da nabavimo skupu opremu i ambalažu, kako bismo uskoro mogli da pratimo svetski trend tehnologije.

• Recite nam na kraju nešto o planovima BIP-a za naredni period.

– Planiramo pre svega nastavak trenda pozitivnog poslovanja. U biznis plan smo takođe uključili nameru da pronađemo stranog partnera koji bi uložio u našu firmu i na taj način doprineo unapređenju proizvodnje i socijalnoj zaštiti radnika koji bi eventualno ostali bez posla. U poslednjih 10 godina mnogo smo izgubili već samim tim što nismo ulagali u novu opremu, i sada treba da nadoknadimo izgubljeno vreme. Krenuli smo krupnim koracima u tom smeru i već imamo prve rezultate i značajne investicije. Od vlade smo dobili obećanje da BIP još neće ići na tender, jer je u fazi uspona i treba ga prodati kada bude više vredeo. Oni koji su prošle godine dolazili i ucenjivali nas jer je pivara bila u dugovima, ove godine su iznenađeni i drugim tonom razgovaraju sa nama. Prošle godine su stručnjaci odlazili iz BIP-a, ove godine se vraćaju. Prema tome, u narednom periodu očekujemo dalje poboljšanje stanja u pivari. Na globalnom planu, očekujemo efikasnije sudstvo, jer to nam je veoma važno za sigurno poslovanje. Do sada smo imali situaciju da se pojavi kupac, ostavi akceptni nalog, a onda zatvori firmu i otvori novu, tako da ne možemo da naplatimo dug. Kada se uvede red i uspostave čvršće garancije, biće i nama lakše da poslujemo, i stranim investitorima da donesu odluku o ulaganjima u Srbiju.