PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA
UREDNIŠTVU
Plivački talenat
 |
Pošto sam ja fanatik, što se sporta tiče, naučio sam ćerku sa tri i po godine da se održava na vodi a sa četiri sam je već upisao u plivački klub. Počela je u jednom malom klubu, ali kako je vreme polako prolazilo, bila je toliko napredna da mi je njen trener predložio da je upišem u plivački klub "Bazel". Kad sam je odveo na probni trening, rekli su da ne uzimaju tako malu decu, ali kad su je videli kako pliva, bili su oduševljeni.
Sa pet i po godina su mi predložili da je odvedem na takmičenje u Bazelu sa starijom decom (do osam godina) čisto da vide kako će da reaguje na takmičenje i da joj mere vreme. Na njihovo iznenađenje osvojila je drugo mesto (slobodni stil, prsno) i jedno treće (leđno) na 25 metara. Odmah posle turnira su je prebacili u grupu 7. Na sledećem takmičenju, isto za decu do osam godina (tada je imala šest) osvojila je na 25 metara slobodni stil prvo mesto, 25 metara prsno prvo mesto, 25 metara leđno prvo mesto, 50 metara slobodni stil prvo mesto, 50 metara prsno prvo mesto, 50 metara leđno prvo mesto, 100 metara slobodni stil treće mesto, 100 metara prsno drugo mesto.
Posle izvesnog vremena sam dobio poziv od trenera nacionalne reprezentacije da je dovedem kod njega na plivanje. Nakon samo deset minuta bio je toliko oduševljen da mi je rekao da je hoće u grupu 3. U istoriji Bazela se nije desilo da dete mlađe od deset godina uđe u grupu 3. Prve dve, tri nedelje su bile pakao za nju, ali i za mene gledajući je kako se muči. Dok su druga deca pravila pauzu, ona je morala da pliva zato što je puno zaostajala iza njih. Možete zamisliti dva sata plivanja gotovo bez pauze sa sedam godina. Ali posle mesec dana počela je da stiže grupu.
U februaru 2002. veliki turnir Jugend kup u centralnoj Švajcarskoj za decu do osam godina, 50 metara slobodni stil plus leđno, plus prsno, tri puta zlato. Bila je najbrža plivačica u sve tri discipline iako je godinu dana mlađa od drugih. Pošto u njenim godinama u Švajcarskoj nema konkurenciju, sada se takmiči na turnirima sa decom do deset godina.
Saša Beganović,
Švajcarska
O nemarnosti lekara
 |
Početkom aprila 2001. godine pošla sam u grad. Nisam odmakla daleko od kuće kad su mi se oduzele obe noge. Sa mesta nisam mogla da se mrdnem, kao da sam zacementirana. Komšije su me unele u kuću na rukama. Sestra je pozvala Hitnu pomoć i rekla šta se desilo. Dežurna doktorka je pitala da li sam nervozna, moja sestra joj je odgovorila da sam po prirodi malo nervozna osoba. Doktorka joj je rekla da mi da bensedin i da ležim i mirujem. Oko petnaest časova sam mogla da stanem na noge, ali sam se otežano kretala po kući.
Drugog dana, 14. aprila, oko devet sati i trideset minuta osetila sam na levoj strani tela jezu i trnjenje. Moji su me odmah odvezli u bolnicu na neurološko odeljenje. Dežurni lekar P. Karabašević me je pregledao i dali su mi infuziju. Moj pritisak je bio 230 sa 130. Rekao je da se sutra javim internisti. Nismo sačekali do sutra već smo odmah sa neurološkog svratili na interno. Dežurni lekar dr Mihajlović mi je dva puta davao po pilulu da držim u ustima i posle mokrenja merio pritisak koji ni posle druge pilule nije bio ispod 200. Nije dao nikakav savet niti propisao lekove. Kući smo došli posle dva po ponoći. Toga dana sam se kretala po kući.
Drugog dana oko deset sati i trideset minuta, idući do kuhinje prema dnevnoj sobi, osetila sam nesvesticu i pala. Šlog je zahvatio levu ruku i nogu. Moji su me na rukama odneli do automobila i odveli na neurološko gde su me zadržali na lečenju. Nisam mogla da se krećem. U bolnici sam bila devet dana. Ne mogu ništa lepo da kažem o medicinskom osoblju. Lekarska vizita prođe, pogledaju listu, pitaju kako ste i na tome se sve završi. Sestre vam ko od bede daju infuziju i samo pričaju kako su im plate mizerne. Boce se isprazne i ne možete da ih dozovete. Pokretne bolesnice idu da ih traže po odeljenju.
Bolničarke su posebna priča. Obraćaju vam se kad ih dozivate sa "šta je bapče". Stave vas na lopatu i ostave po dvadeset i više minuta. Noćna dežurstva lekara i medicinskih sestara su kao žurke. Kafenišu i larmaju do dva po ponoći. A onda valja svi zaspe. Teži bolesnici dozivaju i jauču. Ali, to niko ne čuje. Živela sam 33 godine u Americi i vratila se da bih ovde proživela stare godine (rođena sam 1933). A šta me je snašlo. Bila sam u Niškoj Banji i Ribarskoj Banji. Terapeut mi dolazi svakog dana u kuću, ali vrlo teško se krećem i još ništa ne mogu sa levom rukom iako je prošlo više od godinu dana.
Milanka Elief,
Niš
"Ukrali mi sina"
Pre dve nedelje ste pisali o meni ("Ukrali mi sina") i mojoj tridesettrogodišnjoj tragičnoj sudbini u traženju istine o tek rođenom sinu jedincu. Sve ove godine sam bezuspešno pokušavala da doznam ko je organizator i krivac za moju nesreću. Posle objavljivanja teksta mnogi ljudi su me zvali, otkrivali delić istine, što iz griže savesti, što iz iznenadnog saznanja da sam ja ta nesrećnica.
Sve u svemu, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću i u svesnom stanju utvrdila sam nedvosmisleno da su moji najrođeniji glavni akteri ove nehumane i kriminalne radnje pa sam stoga protiv njih podnela i krivičnu prijavu. Tužila sam i sve njihove saučesnike koji su svojim potpisima na ličnim dokumentima moga tek rođenog zdravog sina jedinca doprineli da ostanem bez deteta i da ono drugom pripadne. Za glavnog svedoka sam navela svoju sestru. Posedujem dokaze i činjenice o kojima sada ne bih naširoko, a očekujem podršku tužilaštva u rasvetljavanju svih okolnosti ove prljave rabote.
Uz sve to hoću i da zahvalim porodici Manojlović iz Sokobanje, koja mi je mnogo pomogla u rasvetljavanju stvari i podržala me da se suočim sa grubom sudbinom. I oni su prošli sličan put i njihova i moja tužba čeka na reagovanje tužioca koji ne bi formalnim razlozima o zastarelosti smeo da stopira istragu i traženje krivca.
Danica Dimitrijević,
Beograd
Skinhedsi pretukli Romkinju
U sredu, 12. juna, na trolejbuskoj liniji 28, negde oko deset sati, skinheds je, u prisustvu putnika, pretukao radnicu GSB-a Radmilu Marinković, kondukterku.
"Mladić je seo preko puta mene i pitao me da li hoću da mu naplatim kartu, a ja sam odgovorila da nema potrebe, na šta je on rekao da mi i ne bi platio kartu jer sam Ciganka i da su Cigani zagadili ovaj grad... Posle toga je počeo da me pljuje i šutira nogama", kaže pretučena devojka. Njen otac Milan Marinković veli: "Žalosno je i ovo što radnik na svom radnom mestu, pogotovo mi Romi, nije zaštićen. Ja godinama radim kao vozač u Gradskom saobraćajnom i pogađa me da je kolega koji je vozio i koji je radio sa mojom ćerkom nije zaštitio. To je stvarno sramota".
Slučaj je prijavljen policiji i radnici MUP-a su uzeli izjavu od pretučene devojke i obećali da će istragu nastaviti posle pregleda u Urgentnom centru. Međutim, kad se pregled završio, policajaca nije bilo nigde.
U. Beriša,
Beograd
Podići novu zgradu
U "Ilustrovanoj Politici", koja nas poziva na saradnju, želim da napišem nekoliko reči o aktuelnoj temi, o prepravljanju zgrade Klinike za dečje bolesti Medicinskog fakulteta u Beogradu koja je kod nas i u svetu, kao arhitektonsko rešenje i remek-delo akademika Milana Zlokovića, podvrgnuto rušenju već godinama.
Ogroman novac je nepotrebno potrošen u prepravljanju i istovremenom rušenju te zgrade.
Krajnje je vreme da se, umesto širenja zgrade na skučenom okolnom terenu, na kome su Meteorološka opservatorija i sokolski dom "Društva Beograd matica", izgradi nova zgrada van gradskog smoga.
Naša novorođenčad i deca, naši potomci, zaslužuju taj materijalni napor. Treba pozvati u pomoć i međunarodne organizacije, u prvom redu Svetsku zdravstvenu organizaciju i Unicef kao i druge donatore.
To bi trebalo da bude zgrada savremenog Medicinskog fakulteta za bolesti dece. Bilo bi to mnogo bolje i svrsishodnije a verujem i jevtinije, nego da se ova zgrada u Ulici dr Miroslava Tirša broj 10 prepravlja. Koliko će koštati prilagođavanje novim projektima svih neophodnih instalacija? A ako ostane, onakva kakva je sada naružena, ličiće na zgrade slične jatagan mali!
Svakako da ne treba obustaviti sve donatorske poduhvate i ideje, da se ova dečja ustanova osposobi kao savremena i funkcijska!
Slobodan P. Đorđević,
Beograd
Sekcija za rokenrol
Zbog posla kojim se bavim stalno sam na putu po Srbiji. Špartam ovom zemljom uzduž i popreko, obilazim veće i manje gradove. Nedavno sam bio u Pirotu i ono što sam čuo u ovom gradu zaprepastilo me. Tamošnje Kulturno-umetničko društvo otvorilo je sekciju za - rokenrol. Da dobro ste pročitali: društvo koje treba da čuva i neguje nacionalnu, srpsku muziku i folklor odvojilo je prostor, vreme i novac za ono što predstavlja muzičku baštinu naroda koji živi nekoliko hiljada kilometara daleko od Srbije i sa kojima mi nikada u istoriji nismo imali ni najmanje veze. Da se ubiješ ko siroče, što kaže stara izreka. Opravdanje za ovaj postupak je ono isto koje iznose i zaluđeni poklonici anglo-američke muzičke tradicije, a koje kaže da je naša narodna muzika nešto što je već staro i manje-više, pripada prošlosti, pa mladima treba dati priliku da upoznaju i ono što je savremeno i moderno. Svaki komentar je ovde suvišan.
A na drugom kraju Srbije, u Bajinoj Bašti, Zavičajno udruženje se bavi organizovanjem rok koncerata. Baš tako: udruženje srpskih zavičajaca organizuje koncerte američkog rokenrola. Kakve veze ima rok sa muzičkim karakteristikama bajinobaštanskog kraja, zbog kojeg bi tamošnji zavičajci trebalo njime da se bave, nije jasno. Ja bih bio slobodan da im predložim, da svoj naziv preimenuju u nešto drugo.
Dejan Stevanović,
Beograd