Republički ministar prosvete i sporta Gašo Knežević, odnosno Vlada Republike Srbije kao osnivač ukinula je Jedanaestu beogradsku gimnaziju. Po kratkom postupku, sa još kraćim objašnjenjem, prestala je posle šest i po decenija da radi jedina sportska gimnazija kod nas. Nisu pomogli sastanci i predlozi zaposlenih kako da se prevaziđe kriza, nije pomogla ni peticija koju je potpisalo hiljadu sto pedeset učenika. U petak, 21. juna, stavljen je katanac na ovu srednjoškolsku ustanovu.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Ukinuta posle šest i po decenija postojanja

"Jedanaestu beogradsku gimnaziju smo ukinuli zbog dekadentnosti koja je išla i do granica kriminala", bio je kratak i mnogima nejasan ministar Knežević kada se povodom zbivanja u školi obratio novinarima. Za mnoge je to bila gotovo neverovatna odluka doneta, kako misli većina zaposlenih, bez uvida u pravo stanje i naprečac. Većina profesora je ubeđena da je stavljanje katanca na školu najgori potez koji je povučen u traganju za rešenjem krize.

– U školi mnogo šta nije funkcionisalo poodavno, ali nadležnima kao da se nije žurilo u donošenju pravog rešenja – kaže Slobodan Damjanović, profesor filozofije. – Stvar se zakuvala kada je Školski odbor zatražio da v.d. direktora Vera Ivković preispita svoju odluku o suspenziji sekretara škole Marine Rovčanin. Zamerka ljudi iz Odbora bila je da je odluka o suspenziji nezakonita i motivisana ličnim razlozima. Nedugo posle ovog zahteva, na sednici Školskog odbora, čiji je predsednik Srđan Popovac, javni pravobranilac Skupštine opštine Voždovac, doneta je odluka da se održi sednica Nastavničkog veća i da se predloži izjašnjavanje o poverenju Veri Ivković.

Rekao pa porekao

Posle nekoliko dana je održana sednica Nastavničkog veća kojoj je prisustvovao i Srđan Popovac. Na toj sednici v.d. direktora Vera Ivković je izjavila da će, ukoliko joj Nastavničko veće izglasa nepoverenje, podneti ostavku. Gospodin Popovac je tada obavestio Nastavničko veće da mu je ta odluka potrebna kako bi video raspoloženje zaposlenih, preneo ga Ministarstvu, te na osnovu toga direktor bi bio razrešen dužnosti ili ostavljen da i dalje rukovodi.

U školi je potom održano tajno regularno glasanje i izglasano nepoverenje Veri Ivković. Ona sutradan podnosi ostavku, kako je i obećala, kovertira je i šalje u Ministarstvo naslovivši je na zamenika ministra Refika Šećibovića. Nijednom rečju ne spominje da joj je kolektiv izglasao nepoverenje, ali je zato pismo puno optužbi bez ijednog konkretnog primera. U pismu, između ostalog, stoji: "Posle dva i po meseca provedenih na mestu v.d. direktora Jedanaeste beogradske gimnazije shvatila sam da nisam sposobna da nastavim da se bavim tim poslom. Organizovani kriminal u ovoj školi (nelegalni upisi, kupovina ocena, privatni časovi đacima kojima se predaje, falsifikovanje zapisnika sa ispita, diploma, rešenja, trošenje para od ekskurzija ko zna za šta, organizovanje tuča, paljenje škole, ispisivanje kukastih krstova po zidovima noću...) previše je uzeo maha da bih se sa tim suočila..".

U međuvremenu Srđan Popovac je sazvao sednicu Školskog odbora na kojoj, umesto da se raspravlja o ostavci Vere Ivković, što je i sam obećao na prethodnom sastanku, po kratkom postupku inicira odluku o zatvaranju škole. Na istoj sednici je obavljeno i glasanje i prisutni su se izjasnili za zatvaranje škole.

Jovana Jovančić je inicirala prikupljanje đačkih potpisa

– Ta odluka je bila neregularna i nezakonita – kaže profesor Damjanović. – U obrazloženju sa tog sastanka napisano je da Školski odbor ima devet članova i da je pet glasalo za zatvaranje škole. Odbor ima deset članova i prilikom glasanja nije postignuta neophodna većina. Tragikomičan je, zapravo, podatak da je za zatvaranje škole glasala i gospođa Vesna Ilić koja je i nastavnik škole. Istine radi, treba reći da je dva dana posle donošenja te odluke profesor hemije Vesna Ilić promenila svoj stav i da je o tome faksom izvestila Ministarstvo. A gospodin Popovac je onda sve ostavio i otputovao iz Beograda. Da sam na njegovom mestu, bojao bih se da na taj način započnem bračni život.

Na sastanku održanom 11. juna zaposleni u školi su zatražili smenu članova Školskog odbora. Doneta je i odluka da se osnuje tročlana delegacija koja će se brinuti o interesima zaposlenih. Izabrani su profesori Dejan Stanković, Goran Bjedov i Slobodan Damjanović.

– Nastavnici su bili mišljenja da je njihovo demokratsko i moralno pravo da predlože svoje viđenje izlaska iz krize – kaže profesor Goran Bjedov. – Mi nijednog trenutka nismo tvrdili da u školi nema nesavesnih pojedinaca, da nije bilo sitnijih propusta u radu, da u školi nema pojedinaca koji svoj nastavnički autoritet koriste na nedozvoljen i nemoralan način. Ali, recite mi da li u zemlji postoji škola ili ustanova u čijem radu nema propusta. Pa da li se problemi i to, verujte, mali rešavaju tako što se zatvori škola?

Nezainteresovano Ministarstvo

Vreme je prolazilo, približavao se kraj školske godine, razne priče kolale su školskim kuloarima, a ništa se konkretno nije događalo. Nervoza je rasla, pa se prenela i na roditelje. Zabrinuti, počeli su da pune holove tražeći odgovor na samo jedno pitanje: ko ima pravo da se na taj način poigrava njihovom decom?

– Zabrinuti i za svoju sudbinu, ali i za budućnost dece, članovi kolektiva su održali sastanak i izabrali mene kao kandidata za novog v.d. direktora – veli profesor Damjanović. – Istog dana je zakazan i sastanak Školskog odbora i to je bila prilika da se vidi prava slika o školi. Svoje prisustvo, od deset, najavilo je i potvrdilo šest članova Odbora. Došla su, međutim, samo tri. Zaključak zaposlenih je bio jednostavan i nedvosmislen: Odbor ne želi da prihvati inicijativu kolektiva, ne želi da čuje glas profesora, ne želi da zaposlenima pruži priliku da se sami izbore za pravo na rad.

Ministar Knežević je 19. juna zakazao sastanak sa tročlanom delegacijom škole, ali se kasnije ispostavilo da je imao preče obaveze, pa je profesore primio ministrov zamenik Refik Šećibović.

– Otišli smo sa konkretnim predlozima kako da škola izađe iz krize – nastavlja profesor Damjanović. – Rekli smo gospodinu Šećiboviću da direktorka u ostavci nema autoriteta, da je u školi nastalo haotično stanje, da su hodnici prepuni roditelja i dece koji traže i objašnjenje i ocene. O mnogim stvarima smo pričali u veoma korektnom razgovoru, samo ne o tome šta činiti dalje. Kao da je odluka već bila doneta, a ovo je bila puka forma. Odgovor gospodina Šećibovića bio je veoma kratak. Odluku o sudbini škole doneće ministar. I doneo je posle samo dva dana. Kakvu, odlično znate.

Podrška đaka

Iako su koplja ukrstili i lomili zaposleni, ceh su plaćali đaci. Bio je kraj školske godine, sumirali su se rezultati, utvrđivale i popravljale ocene, zapravo tako je trebalo da bude, ali nije.

– U tom periodu profesori su se bavili svime, sem privođenjem školske godine kraju – kaže Jelena Jovančić, učenica trećeg razreda. – Neposredno pred raspust zvanično nam je rečeno da postoji mogućnost da nam Ministarstvo, odnosno Vlada ukine školu. Razgovarali smo sa roditeljima i dobili podršku u ideji da sačuvamo školu. Uradili smo plakate, izlepili ih u hodnicima i uveli dežurstvo na mestu gde smo prikupljali potpise. Želeli smo samo jedno. Da sačuvamo školu i podržimo profesore koji su imali istu nameru. Hteli smo, svakako, da nam neko javno i jasno kaže šta je to što se zaposlenima stavlja na dušu i kako je stiglo dotle da se škola zatvori. Školom i van nje kruže priče o kupljenim ocenama, opravdanjima bez pokrića i ko zna čemu. Pa to su priče koje prate svaku školu. Drugo je ako za tako nešto postoje dokazi. Koliko znam sve to je samo u domenu priča. Pa zar se tako rešavaju problemi. Meni je to isto kao kada bi zbog priče o propustu u radu jednog ili nekolicine policajaca neko odlučio da posegne za zatvaranjem policijske stanice kao rešenjem.

U svesku koju su nosili učenici za opstanak škole se upisalo njih 1.150. Maturanti nisu bili tu, a budući da se bližio kraj godine, teško je bilo naći sve đake. Da je prikupljanje potpisa bilo u jeku nastave, naša sagovornica je sigurna da bi gotovo svih 2.000 đaka stavilo svoj potpis u svesku podrške profesorima.

– Ministar Knežević nikada nije došao u našu školu da se na mestu događaja eventualno uveri u neku od priča – veli profesor Damjanović. – A zatvoriti jednu školu, raspustiti 2.000 đaka i ostaviti bez posla 150 ljudi nije mala stvar. Za tako nešto treba dobar razlog. Bar ja tako mislim.

Profesor Damjanović napominje da je Vera Ivković treći direktor u poslednjih nekoliko meseci i da su prethodna dva bila postavljena mimo volje kolektiva. A gostujući na jednoj televizijskoj stanici ovih dana, ministar Gašo Knežević je na pitanje voditelja šta se događa sa Jedanaestom gimnazijom rekao da je tamo vladao haos, da su profesori igrali karte, pa su zato časovi trajali deset minuta, da pečat škole nije na mestu na kojem bi trebalo da bude, pa može da se zloupotrebi, da ima đaka koji žive u inostranstvu, a zavedeni su kao redovni učenici.

– Ko zna kako su ove priče stigle do ministra – komentariše profesor Damjanović. – Svako iz naše škole zna da to što je ministar rekao nema nikakve veze sa istinom. Kakve karte, kakvi pečati. Ako su nastavnici korumpirani, kako ministar kaže, onda znači da njihove ocene nisu legalne i da ih treba poništiti. Ali, manimo to. Voleo bih da umesto rekla-kazala, na šta se uglavnom svodi obrazloženje za ukidanje naše škole, bilo ko, pa i ministar, iznese bar jedan konkretan slučaj. Imenom i prezimenom. Ko je kome prodao ocenu i za koliko para. Ko su profesori koji igraju karte, pa im čas traje deset minuta. Ko je uzimao pečat i lupao ga po raznoraznim papirima. I tako redom.

Ovih dana u školi je osvanulo obaveštenje gde piše da profesori i učenici idu u Dvanaestu gimnaziju, jer će tamo biti održani ispiti. Papir bez pečata i potpisa. Još jedan dokaz da u školi (ukinutoj) vlada haos. Oglasio se i Sindikat obrazovanja Srbije. Traže ostavku ministra Kneževića. Kažu da ne odgovara zadacima koje treba da ispunjava ministar prosvete. Optužuju ga da se ne meša mnogo u svoj posao, da mu ozbiljne odluke donose zamenici i pomoćnici, te da je zbog takvog njihovog rada u mnogim kolektivima došlo do trzavica i da su narušeni međuljudski odnosi.

Mnogi u Jedanaestoj gimnaziji zbog ovakve odluke ministra najavljuju vruću jesen. Najavljuju je i sindikalci. Kako stvari sada stoje, u to ne treba sumnjati.