Sva dokumenta, dokazi, iskazi i izjave koje je Komisija, uprkos opstrukcijama i skrivanjima informacija i dokumenata, pribavila u toku svoga rada, govore da je najveći dio navoda objavljenih u tekstovima u zagrebačkom ’Nacionalu’ tačan i da se u Crnoj Gori i preko Crne Gore minulih deset godina, a posebno od 1996. godine naovamo odvijao veliki šverc cigareta i da je ogromna količina završila na sivom tržištu Crne Gore i susednih zemalja, uključujući i zemlje Evropske unije".

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Predsednikova "cesna" kupljena posredstvom nepostojeće firme

Ovo je zaključak posebne komisije koju je početkom avgusta prošle godine formirala Skupština Crne Gore sa zadatkom da proveri navode i utvrdi činjenice iznete u tekstovima zagrebačkog nedeljnika "Nacional" oko delovanja duvanske mafije u ovoj republici i o njenoj navodnoj povezanosti sa crnogorskom vlašću sa predsednikom Republike Milom Đukanovićem na čelu.

Komisija je pre neki dan završila gotovo jedanaestomesečni rad i svoje zaključke i saznanja, sročene na trideset stranica i potkrepljene obimnom dokumentacijom, uputila parlamentu, tražeći da se najviši organ zakonodavne vlasti time pozabavi već na narednom zasedanju. Istovremeno je javno pozvala i državnog tužioca Božidara Vukčevića da i on konačno uradi svoj posao i prouči ovaj debeli dosije.

Što se duvana tiče, Komisija je nepobitno utvrdila da su aerodrom u Podgorici i Luka Bar bili glavni punktovi preko kojih su cigarete iz inostranstva ubacivane u Crnu Goru, odnosno u švercerske kanale. Tako je Savezno ministarstvo za saobraćaj i veze, tačnije Savezna uprava za kontrolu letenja, nedvosmisleno potvrdilo da je na podgorički aerodrom od decembra 1995. do maja 1998. godine sletelo 433 kargo aviona ("iljušin 76", "iljušin 18", "AM 12" i "boing 707") od kojih je svaki nosio bar po petnaestak tona cigareta.

Kad je sredinom 1998. godine Savezna vlada zabranila sletanje takvih aviona u vazdušnu luku Golubovci kod Podgorice, doprema cigareta je usmerena na morske puteve, najviše na Luku Bar. Prema podacima Uprave carina Crne Gore, odnosno carinarnice u Baru, u ovu luku je od sredine avgusta 1999. do početaka avgusta 2001. godine uplovilo čak 103 broda koji su dovezli 28.884,5 tona cigareta. U izveštaju koji je Komisija dobila od Lučke kapetanije Bar, pak, nema podataka da je u ovom periodu u barsku Luku uplovio ijedan brod natovaren isključivo cigaretama, ali se naglašava da je "sasvim moguće da je bilo brodova koji su uplovljavali u Luku Bar, a nijesu prijavljeni od strane ovlašćenog agenta", te da "dolazak takvih brodova Lučka kapetanija nije mogla evidentirati jer nijesu prijavljeni na uobičajen, zakonit način".

U ovoj zgradi je Đukanović dozidao i uredio stan od 400 kvadrata

Da bi bilo jasno o kolikim je količinama duvana reč, oni koji se bave transportom cigareta rekli su nam da bi samo za tovar koji je stigao u Luku Bar bilo potrebno oko tri hiljade šlepera. Ili još jasnije: da su sve te cigarete ostale u Crnoj Gori svaki stanovnik ove republike, od novorođenčeta do stogodišnjeg starca, morao bi svakih pet minuta da popuši po deset cigareta, ili šest paklica na sat, odnosno 144 paklice na dan!

Naravno, Crnogorci nisu tako strastveni pušači, a crnogorska vlast, sa Milom Đukanovićem, na čelu godinama je na svaki pomen i sumnju na veliki šverc cigareta uzvraćala da je reč o sasvim legalnom, državnom poslu iz kojeg se "servisiraju potrebe budžeta". Sada je, međutim, konačno jasno da je u pitanju bio veliki, dugotrajni, dobro organizovani i obezbeđivani šverc od kojeg su ponajmanje vajde imali građani. Niko od nadležnih organa i firmi koje su se bavile ovim poslom, naime, nije pružio nijedan opipljiv dokaz, nijedno objašnjenje kako se taj tranzit odvijao, kojim putevima su cigarete odlazile iz Crne Gore i na koja odredišta, ko je sve i koliko od toga zaradio, koliko je od tog masnog i slasnog kolača otišlo u državnu kasu a koliko u privatne džepove. Nije to, pre svih, uradila vlada Crne gore kojoj se Komisija raznim povodima obraćala ravno dvadeset puta!

Nećemo ovom prilikom ponavljati već dobro poznatu priču o kolonijama italijanskih mafijaša na Crnogorskom primorju, posebno u Baru i Zeleniki, o floti moćnih, gotovo neuhvatljivih glisera koji su godinama, krcati duvanom, krstarili morem od Bara do italijanske obale, o konvojima kamiona i šlepera natovarenih cigaretama koji su, pod budnom pratnjom policije, tutnjali crnogorskim drumovima prema Kosovu i Metohiji, Srbiji, Republici Srpskoj i Hrvatskoj. Dovoljno je ubedljiv jedan dokaz do kojeg je došla Komisija pa da i slepcu bude jasno šta se i kako radilo.

Naime, Ministarstvo trgovine Vlade Crne Gore, tačnije tadašnji ministar Ramo Bralić, potvrdilo je Komisiji da je 29. juna 1999. godine izdalo odobrenje preduzeću "Zetatrans" iz Podgorice da može da izveze na Maltu 600.000 "master baksu" "marlboroa" (jedna baksa sadrži 500 paklica cigareta, prim. B. S.) u vrednosti od 180 miliona dolara. Ni crnogorsko Ministarstvo trgovine, ni "Zetatrans", a ni ministarstva trgovine i finansija sa Malte nisu potvrdili da je taj posao ostvaren, da je ijedna od tih cigareta stigla na Maltu. Na drugoj strani "Zetatrans", kako to zakon nalaže, nije u roku od tri dana vratio dozvolu za izvoz ako je odustao od tog posla.

Pre deset godina bio je premijer

A da "neko vara od serdara" pokušavajući na sve načine da ove mutne poslove prikaže kao legalni tranzit, najbolje potvrđuje Veselin Barović, direktor firme "MTT" ("Montenegro tabak trejd"), preduzeća koje je svojevremeno osnovala Vlada Crne Gore, isključivo radi prometa cigareta. U kratkom, šturom i gotovo nipodaštavajućem pismu Komisiji on tvrdi da se ni on, ni firma na čijem je čelu bio nikada nisu bavili prometom cigareta!

Međutim, i čovek koji je bio prvi direktor ove firme, odnosno jedan od njenih osnivača, Ranko Kaluđerović i direktor "Zetatransa" Žarko Marković nedvosmisleno su potvrdili da se

firma "MTT" isključivo bavila tim poslovima i da je sve rađeno po njenom nalogu. Uz to, Kaluđerović koji je svojevremeno bio i načelnik Službe državne bezbednosti u crnogorskom Ministarstvu policije potvrdio je da je i ova služba ubirala lepe prihode od posla sa cigaretama. Glasnogovornici vlasti su to dočekali na nož tvrdnjama da je reč o čoveku koji se sada nalazi na diplomatskoj kadrovskoj listi Socijalističke narodne partije i da se njegovim tvrdnjama ne može verovati, ali ih je ućutkao niko drugi do Andrija Jovićević, aktuelni crnogorski ministar policije, koji je u pismu Komisiji potvrdio: "Tačno je da je od tranzitne takse u kasu Službe državne bezbjednosti uplaćen iznos od 636.110 maraka" i to samo za dva i po meseca, od 23. aprila do 12. jula 1996. godine.

Jovićević, međutim, nikada nije odgovorio da li je policija i nakon tog roka uzimala reket, da li to možda radi i danas, kud su išle, kako su i u koje svrhe trošene tolike pare, da li je to, eventualno, bio redovni izvor za punjenje državnog budžeta i da li su te pare prikazivane u završnim računima budžeta ili je, kako se odavno sumnja, postojao i neki paralelni budžet kojim je raspolagala mala grupica iz vrha policije i vlasti.

U ovoj mutnoj i zamršenoj priči posebno poglavlje predstavljaju one "kolateralne" štete, mahinacije koje je omogućavao silni novac koji se slivao i nekontrolisano trošio i odlazio netragom, izgleda ponajviše u privatne džepove. Za ovu priliku ćemo izdvojiti samo priču o kupovini dva superluksuzna, skupocena aviona za potrebe vlade i predsednika Republike, poslu koji je iz državne kase, mimo znanja i odobrenja parlamenta, odneo oko 60 miliona maraka.

Premijer Filip Vujanović i ministar finansija Miroslav Ivanišević, dugo su svim silama nastojali da to predstave kao sasvim legalan i zakonit posao obavljen na osnovu odluke "užeg kabineta vlade" a uz pomoć "stranog kreditora". Oni su dugo dokazivali da su avioni plaćeni umanjenjem tranzitne takse od cigareta, a u jednom trenutku, kad je zapretilo da će pući bruka, sve su zaodenuli plaštom stroge državne tajne, nedostupne čak i narodnim poslanicima. Vujanović nije pristao da sa ovog "posla" skine veo tajnosti ni po cenu žrtvovanja ministara Ivaniševića (Ivaniševiću je, da podsetimo, u Skupštini izglasano nepoverenje, ali Vujanović za to nije hajao, već je Ivaniševića ostavio u fotelji).

A to što je dopustio da dva člana Komisije, bez olovaka, kamera i magnetofona, zavire u dokumentaciju o nabavci ovih letelica, bilo je dovoljno da još više pojača sumnju i Komisiju utvrdi u uverenju da je reč o nelegalnom poslu.

Sve se, međutim, rasplelo ovih dana kada se pokazalo da su u celom ovom poslu posrednici bile dve nepostojeće firme nepostojećih vlasnika. Naime, državni tužilac Božidar Vukčević nedavno je zatražio od Okružnog privrednog suda u Podgorici da na osnovu prijava i dokumentacije policije iz registra briše 162 "nepostojeće" firme. Sudije su poslušno upotrebile gumicu i jednostavno izbrisale 154 firme. Tome se jedino nije povinovala sudija Nataša Bošković koja je za osam firmi koje su njoj došle u nadležnost otvorila uobičajeni sudski postupak. Među njima je bila i firma "JUBE" iz Podgorice, vlasništvo izvesnog Edina Efovića, preko koje je Vlada Crne Gore kupila sporne avione.

Prema onome što je sud do sada ustanovio, ispostavilo se da je reč o firmi registrovanoj na osnovu falsifikovane dokumentacije i falsifikovane lične karte, na nepostojeće lice, a u daljoj potrazi došao je do saznanja da je vlasnik firme, u stvari, Veselin Barović, najbliži i najprisniji prijatelj Mila Đukanovića! (Inače, baš kao i u slučaju firme "JUBE", Komisiji, odnosno službi Skupštine Crne Gore nije pošlo za rukom da identifikuje ni firmu "KOLINEKS" ni njenog vlasnika Duška Rankovića, drugog vladinog partnera u poslu oko nabavke aviona tako da se pretpostavlja da je takođe reč o nepostojećem preduzeću.)

Uz sve ovo, ispostavilo se da su premijer Vujanović i ministar Ivanišević prevarili poslanike i Komisiju i kada su tvrdili da su avioni kupljeni uz pomoć stranog kreditora. Predrag Popović i Novak Radulović, članovi Komisije su, istina, videli u Ministarstvu finansija papiriće bez pečata, 27 potvrda, koje je potpisao izvesni Miomir ili Milomir Madžgalj, službenik u državnom trezoru, da je primio 27 miliona dolara za 27 meseci, koliko je trajao ovaj beskamatni kreditni aranžman, ali je ostala tajna ko je te pare donosio u trezor, kud je, kome i kojim putem taj novac dalje otišao.

Enigmu je razrešio Srećkom Kestnerom, čovekom koji je, u "Nacionalovoj" priči slovio kao glavni "tužilac" Mila Đukanovića i crnogorskog režima, vezano za šverc cigareta.

Da podsetimo, ovaj podgorički sajdžija, koji se za minulih desetak godina, u sprezi sa crnogorskom vlašću i policijom, meteorski vinuo do neba u "poslovima" sa cigaretama i postao multimilioner, prošlog leta je iznenada okrenuo ćurak i "propevao" o ovim mutnim poslovima, teško tereteći svoje dojučerašnje kompanjone. On se kasnije predomislio i pokušao da negira ono što je rekao i potpisao u zagrebačkom "Nacionalu", ali je ipak ostao dosledan u tvrdnji:

- Avion je plaćen beskamatnim kreditom (reč je o skupocenoj "cesni" vrednoj više od 17 miliona dolara, prim B. S.), koji smo dali Subotić i ja - kazao je Kestner. - I ne vidim šta je tu uopšte sporno. Niti je ukraden niti je što opljačkano. Sada je vlasništvo nekoga drugoga, kredit koji je dat vraćen je. Crna Gora nije bila u mogućnosti da u tom momentu izbroji 17 miliona dolara za takav avion, ali je bila u mogućnosti da ga plati u ratama. Beskamatno. Ako je Milo Đukanović bio u mogućnosti da preko svojih veza nabavi Crnoj Gori neku korist, a to jeste beskamatni kredit, ne vidim u čemu je problem. Valjda je to za pohvalu ako neko može da nabavi novac bez kamate. Neka neko drugi pokuša da nabavi 17 miliona dolara koji ne koštaju ni cent... (Milo Đukanović, inače, stalno tvrdi da ne poznaje Kestnera i da se nikada sa njim nije sreo, prim. B. S.)

Komisija, naravno, nije u svom izveštaju ponudila, niti joj je to bio zadatak, dokaze o konkretnoj, ličnoj i pojedinačnoj odgovornosti pojedinih organa i rukovodećih ljudi u crnogorskoj vlasti i policiji, ali je nesumnjivo da će jednom, pred ovim ili nekim drugim poslaničkim sastavom, pred sadašnjom ili nekom drugom sudskom vlasti, Milo Đukanović i njegov režim morati da polože račun kud je nestalo basnoslovno blago koje se u ovu republiku slilo kroz šverc cigareta. Kako je moguće da državica sa 650.000 stanovnika, uprkos tolikom novcu koji se obrtao, ne samo u švercu duvana, uprkos nebrojenim donacijama i pomoći iz inostranstva, živi u bedi i sa standardom koji je umnogome lošiji od onoga u Albaniji. Da trećina stanovništva živi u bedi, od primanja koja su manja od 50 evra mesečno, a čak 40 odsto radno sposobnog stanovništva luta bez posla i da je privreda u potpunom kolapsu...

Možda se deo objašnjenja krije u tome što je Milo Đukanović, sedeći na fotelji premijera i predsednika Crne Gore, za deset godina zaradio dva miliona maraka da sazida, uredi i za svoju tročlanu porodicu opremi stan od 400 kvadrata u najelitnijem delu Podgorice. Što svi njegovi najbliži saradnici i prijatelji od Veselina Barovića do Željka Mihailovića i Dušana Bana (nabrajamo samo one koji su spomenuti u ovoj aferi) imaju još skupocenije vile i bogatstvo koje se ne da sakriti. Što je, na primer, bivši ministar finansija i potom potpredsednik Vlade Crne Gore Predrag Goranović, "odvajajući od usta i svoje platice", sagradio dvorac na kojem bi mu i svaki šeik pozavideo...

Svi oni se, počev od Đukanovića, kriju iza priče kako potiču iz izuzetno bogatih porodica, ali ta priča u Crnoj Gori može da pije vodu samo dok su oni na vlasti, jer makar ovde se zna šta ko večera a kamoli da se ne zna za nečije basnoslovno bogatstvo potrebno za podizanje takvih kula i gradova.

Opstrukcije

Kada je početkom avgusta prošle godine, na traženje poslanika "Koalicije za Jugoslaviju" i Mila Đukanovića lično, formirana ova komisija, svi su obećavali punu i bezrezervnu pomoć i podršku. Kakva je ta podrška bila najbolje govori to što od oko četrdeset institucija organa i pojedinaca kojima se obraćala, gotovo polovina nije ni odgovorila. Mnogi od onih koji su odgovorili činili su to tako nemušto i sa očiglednom željom da se stvari razvodne i prikriju, a u tome prednjače najodgovorniji - Vlada Crne Gore (Komisija joj se obraćala čak 20 puta) i Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čiju je adresu upućeno 14 pisama.

Kad su ipak počeli da pristižu neoborivi dokazi šverca, predstavnici Demokratske partije socijalista, Socijaldemokratske partije i albanskih partija u crnogorskom parlamentu, Radivoje Nikčević, Borislav Banović i Ferhat Dinoša su napustili komisiju obrazlažući to protestom protivu odluke da Komisija ide "na noge" u Zagreb i anketira direktora i glavnog i odgovornog urednika "Nacionala" Iva Pukanića. U Zagreb su ipak putovali i do kraja u Komisiji ostali Vuksan Simonović (Socijalistička narodna partija), predsednik, Predrag Popović (Narodna stranka), Novak Radulović (Srpska narodna stranka) i Miroslav Vicković (Liberalni savez).

U Zagrebu su se uverili da je Srećko Kestner potpisao svaku stranicu svog intervjua datog "Nacionalu", a dobili su i kopije mnogobrojnih originalnih dokumenata koji govore o švercu cigareta preko Crne Gore i sprezi vlasti i policije sa duvanskom mafijom.