Na Novom Zelandu nas dočekuju tmuran kišni dan, Kevin, vozač superluksuznog autobusa, i šest sati putovanja Severnim ostrvom. Naš krajnji cilj je svetsko čudo prirode - gejziri Rotorue.

Putovati pitomim predelima Severnog ostrva sa nekoliko planinskih lanaca, predstavlja istinsko zadovoljstvo. Prolazili smo pored beskrajnih pašnjaka, livada sa poljskim cvećem na kojima su mirno pasli jeleni, ovce i krave. Nigde nismo primetili štale, tu je samo kućica sa natkrivenim tremom i aparatima za automatsku mužu. Svako veče ili jutro vlasnici dolaze sa praznim, a vraćaju se sa punim kantama izuzetnog, i u svetu poznatog novozelandskog mleka. Put je prav, ravan i prazan - tek ponegde pojavilo bi se selo sa niskim kućama, pa tamna traka od kiše vlažnog asfalta.

"Mi imamo dva godišnja doba: kišnu i - manje kišnu sezonu. Imamo samo 1500-2500 sunčanih sati godišnje," kaže Kevin.

Predeo oko nas je odmarao oči, izuzev sive trake sve je bujno cvetno i zeleno u svim nijansama. Zaustavljamo se pored usamljene prodavnice. Kupuju se prsluci od zelandske vune, broševi od školjki sa svim bojama tirkiza, nas dvoje se opredeljujemo za novozelandski sladoled izuzetnog ukusa. U predvorju je tabla sa muzičkim kasetama, pored svake je dugme, pritiskom na njega započinjali bi čudesni zvuci melodija "prašume". Na tom dugom putu koji je vijugao između brežuljaka, malih jezera i poneke farme, upoznavali smo "ivicu sveta" - kako nazivaju ovu najudaljeniju zemlju od naše Srbije. Razlika u odnosu na srednjoevropsko vreme iznosi dvanaest sati.

"Nedaleko odavde prolazi ,datumska linija’ što znači, ako biste sa susednog ostrva krenuli danas - na Zeland biste stigli juče...!", kaže Kevin dok ga gledamo sa nevericom. "Dobro došli u Rotoruu!"

Sahranjeno selo

To prvo veče upoznali smo i prvog Maora - starosedeoca Novog Zelanda. Bio je to Huru! Vedar i nasmejan, neprestano pričajući, vozio nas je u posetu maorskom selu.

Stigli smo na brežuljak sa tamnom siluetom šume ispred nas. Ispod kapije od bambusovih grana utabanom stazom ulazimo u gustu šumu, tišinu remete samo krici ptica. Sa obe strane su niske kolibe sa vratima ukrašenim duborezom. Ispred njih je upaljena vatra, nedaleko stoji nekoliko Maora.

Skladne građe tela, nežnih crta i nešto tamnije puti, lice i telo su im ukrašeni bojama - "tatu" predstavlja deo njihovog rituala i umetnosti. Neobični crteži započinju od sredine čela, nastavljaju se ispod nosa, brade i nekih delova tela. Svi muškarci nose kratke "pju- pju" suknjice napravljene od suvog palminog lista. Začu se lepršav ženski glas, pridružiše mu se i ostali. Kroz tamnu noć, između stoletnih stabala nesagledivih krošnji, probijajući niske oblake, pesma se vinu gore, ka zvezdama...

Pojaviše se i Maorke obučene u haljine slične perju. Muškarci započinju ratnički ples - specifična poza: izbečene oči, isplažen jezik i upereno koplje, smišljena je da zastraši neprijatelja. Ista takva, samo bez koplja, predstavlja dobronameran pozdrav sa kojim nas pozivaju na večeru.

Pošto nam rekoše da se maorska hrana sastoji od kučećeg, pacovskog i mesa divljači, bez dvoumljenja se opredeljujemo za "piletinu na 101 način".

Na ulazu nas dočekuje Kama, krupan Maor poglavičin unuk, pozdravlja se dodirom nosa. Kuća je niska i žuta, ispred je klupa od uvrnutog drveta lijane, unutra je nameštena soba sa kaminom, na njemu kao ukras stoji dugački čamac, isti onakav kakvim su Maori došli iz Indonezije, sa pacifičkih ostrva ili Jugoistočne Azije - još se pouzdano ne zna. Preko puta je starinski klavir, iznad klavijature su ugrađeni svećnjaci i sveće, a gore poređane crno-bele fotografije.

Prvi engleski misionari došli su u ovu daleku zemlju početkom devetnaestog veka, bila je to porodica Hazard - učiteljica, lekar i njihovo četvoro dece. Pošto su uspostavili dobar odnos sa domorodačkim stanovništvom, osnovali su školu, prosvećivali ih i lečili. Ubrzo je nikao i prvi hotel sa gostima koji su se divili lepoti ostrva. Sve do jedne noći kada je planina Tara Vera "proključala" i žestokom erupcijom uništila selo sa 150 stanovnika. Od porodice Hazard preživeli su gospođa i jedna kći. Njihova kuća, pravim čudom, ostala je nedirnuta!

U staklenoj vitrini prostranog hola su izloženi servisi od porculana i razni predmeti među kojima je i jedan ugljenisani muški šešir - sa udubljenjem u sredini, izgleda kao da je od kamena. Posle eksplozije jezera Vajmanu, vremenom su nastala dva - Plavo i Zeleno.

Jedini trag od sela su 2-3 kućice sa crvenim krovom. Jedna od njih je kuća vrača koji je posle četiri dana od erupcije pronađen zatrpan u blatu. Snagom svesti uspeo je da sebe dovede u stanje transa i tako preživi. Odmah su ga prebacili u bolnicu, ali čim je saznao da je celo selo "umrlo" želeo je da im se pridruži. Kažu da je imao 120 godina kada je umro.

Smeštamo se u otvoreni vozić i krećemo "sumpornim tragom" ka velikom belom oblaku koji se diže iznad visokih paprati. Uz iznenadni mlaz, iz stene pokulja vodeni stub spajajući se sa pobelelim nebom. Ispod njega, niz požutele ivice stene, puše se i slivaju bezbrojni mlazevi tople vode. Mokri kao da smo u sauni, zadivljeno posmatramo novonastali mlaz - još viši i topliji od prethodnog.

Pored gejzira čuda prirode, nedaleko je nešto još čudnije. Ključajuće blato! Žitko, boje pepela, "puptalo" je baš kao pekmez od šljiva. Asocijacija je prijatna, ono što posmatram nije. Na desetine klobuka stvara simetrične krugove, zemlja se pomera i neprestano vri, a u samoj blizini te vrele mase, na toplom sumpornom vetru, povijaju se sveže zelene vlati trave! Zar je moguće, mislim i gledam te iste žbunove ispod tek nastalog gejzira, u plićaku, na steni, u blatu... Zadržali bismo se mnogo duže da nije bilo tog sumpora koji je dražio na kašalj, palio oči, izazivao svrab.

U blizini je i sinonim ove zemlje - ptica kivi! Kažu da izumire i zato je čuvaju kao najveću dragocenost. Izgleda kao mala kokoška zakržljalih krila i dugačkog kljuna, živi noću, snese samo jedno jaje godišnje i ono je trećinu njene veličine. Da bi izlegla potomka, ptici kivi je potrebno da na njemu leži - 72 dana!

Svetlo svitaca

Pećina svitaca - Vaitomo, skoro i slučajno otkrivena od strane zalutalog speleologa, pravo je otkrovenje. Spuštamo se duboko među stalaktite, prolazimo veličanstvenim "salama" i konačno se ukrcavamo u čamac bez vesla. Pomoću nevidljivog kanapa, i kroz mrak se krećemo nečujno po ravnoj površini tamne vode. Tišinu ne sme da remeti nikakav šum, pa čak ni ljudski glas. Najednom svod iznad naših glava zaiskri sa milion zlatnih svetlašca. Svici! Ovi, novozelandski, nikad ne izlaze na svetlost dana ni u tamu noći. Smetaju im i turisti, pored buke "kradu" im vazduh pa se mnogi odozgo strmoglavljuju u vodu. Da bi im ugodili, Novozelanđani povremeno zabrane ulazak. Napolju nas dočekuju toliko dragocen sunčani zrak koji obasja vitka stabla i krošnje pong- paprati, i viseći most nedaleko do brane. Šta li sve živi u tom gustišu, mislim sa strepnjom.

"Na Zelandu ne žive zmije ni - lisice!", kao da mi čita misli saopštava nam Huru... Sa pećinskim svicima u srcu nastavljamo put prema Oklandu, najvećem gradu Severnog ostrva.

Holandska ekspedicija sa Abelom Tasmanom na čelu je 1642. prva otkrila Novi Zeland. Ali kad su naišli na neprijateljski prijem Maora, odustali su i vratili se u Holandiju. Engleska, koja je u to vreme bila velika pomorska sila, poslala je svog čuvenog istraživača Džejmsa Kuka na Tahiti. Boraveći tamo izvesno vreme, u povratku je sa sobom poveo nekoliko Tahićana, među njima i jednog kuvara. U potrazi za Australijom, 1769. Kuk pristaje uz južnu obalu Severnog ostrva gde rešava da se duže zadrži. Sa već isprobanom diplomatijom slavni kapetan šalje sitne poklone uznemirenim domorocima. Kada je uspostavio dobre odnose, Kuk je rešio da se iskrca na obalu i sa sobom je poveo kuvara sa Tahitija. Čekalo ga je iznenađenje, kuvar je sa Maorima progovorio - istim jezikom! Posle toga je sve bilo lakše, po povratku na svoj brod Kuk je napravio mapu Severnog i Južnog ostrva. Tad je Novi Zeland ostao engleski protektorat.

Danas ova visokostandardna zemlja ima samo 3,4 miliona stanovnika (prestonica Velington 340.000, a Okland oko milion i po!). I pored slabe naseljenosti Zeland i dalje održava restriktivnu politiku prema emigraciji i prima isključivo stručnjake deficitarnih zanimanja. Ono što je nezaobilazno kad se pomene ova daleka zemlja jesu ovce. Ima ih 38 miliona, i 19 vrsta. Kažu da su prve stigle iz Australije, a do nje iz - Španije. Kako zaobići šišanje ovaca? U tom činu Zelanđani su spojili lepo i korisno. Za nepunih pet minuta šišanja, ogromna merino ovca "k’o od majke rođena", stidljivo se skupljala pred masom turista. Ovčije mleko, vuna, meso, nisu ništa u poređenju sa - egzibicijom šišanja. Učesnici su psi, jaganjci, kantri-pevači, i naravno publika!

Približavamo se Oklandu. Pored puta su plantaže kivija, najcenjenijeg na svetskom tržištu. Plod mu je veličine manje jabuke. Okland je veliki brod smešten između Tasmanskog mora i Pacifika. Kosmopolitski, čist i moderan ima prelepe obale, marine, parkove... U glavnoj ulici Kvin strit ušli smo u restoran. Kafu nam je donela - Spomenka iz Kraljeva!

"Čim ste ušli osetila sam da ste naši!", rekla je. "Jedva čekam da dođem kući, ali nemam dovoljno dana... Ovde je godišnji odmor samo tri nedelje, ako želim duži odmor moram da preskočim godinu, pa da od starog pozajmim... Eee, nigde ladovine k’o u našoj Jugi..!"