Mihail Komoni iz Đakovice sa suprugom

U Kragujevcu, u jednom divljem kolektivnom centru umire čovek koji je po nacionalnosti Albanac, albanski mu je maternji jezik, po ubeđenju Jugosloven, kako bi se to reklo jezikom bivšeg režima - Albanac "lojalan državi Srbiji". Kako se u kolektivnom centru u Srbiji, među srpskim i romskim izbeglicama, našao Mihail Komoni, Šiptar-katolik iz Đakovice, isuviše je složena i predugačka priča za jednog Albanca kome srpski nije maternji jezik. U razgovoru, vođenom marta dvehiljadite, Mihail, zbog slabog znanja srpskog, stalno okreće na šalu. A šale mu, mora se priznati, bolje polaze za rukom.

Na kraju je đavo odneo šalu, a sa njom i Mihaila Komonija. Objašnjava Mihail da se u ratu našao na srpskoj strani, da su se na toj strani borili njegovi sinovi, rođeni u mešovitom braku pa je i on, Mihail, ako ništa drugo - makar nosio pušku. Razlog što je ispalo tako treba tražiti u činjenici što je njegova supruga Bosanka iz Doboja, Srpkinja, mada i ona, kako reče, u sebi ima nešto albanske krvi, Mihailov zet je, opet, Crnogorac pa su Komoni, kako se nekada o tome sa uvažavanjem govorilo - u pravom smislu reči bili jugoslovenska porodica.

U trenutku kada Srbi izlaze iz Đakovice, u junu 1999, a Albanci iz UČK i Kfor dolaze, Mihail Komoni je u klanici u Đakovici izdržao petosatno batinanje, neprekidno privezan za radijator.

- Sad će dvanaesticom, ekserima što se kuju grede, da ti punimo glavu: take-take-take...

- A, to su vaše stvari!

Dolaskom UČK iz susedne Albanije, klanica u Đakovici, sticajem okolnosti, granica je u neposrednoj blizini, postaje klanica za ljude. Tu je, pet sati, neprekidno, na podu, ležao Mihail, a tuklo ga je pedeset ili sto ljudi, najčešće na smenu, mada su ponekad prva, druga i treća smena dejstvovale istovremeno. Pet sati u lokvi krvi leži Mihail Komoni, Albanac i Jugosloven. Gde je, kada i kog datuma Jugoslavija prestala da postoji, šta se odigralo posle njenog raspada - to Mihail sebi do smrti nije uspeo da razjasni. Albanci su mu o raspadu Jugoslavije govorili na jedan način, Srbi na drugi, ali ih Mihail nije slušao. Dosledan, do fanatizma uporan, do smrti veruje u ono čega više nema.

Kad Albanci pokušavaju da ga dozovu pameti, vrate na "pravi put", Mihail se brani nevešto:

- Žena mi je Srpkinja! Nije mi švalerka, bre!

I kad je nož bio pod grlom, Mihail Komoni reči nije progovorio. O svom učešću u ratu Mihail maskiranim "učekajcima", od kojih je prepoznao samo jednog, Kujtima iz Đakovice, poznanika sa kućom kod bolnice, i nije imao bog zna šta da kaže. Ostali su bili maskirani ili sa dugim i tankim, kao kravate, bradama, svezanim u pletenice.

Pošto Mihail, zbog pretrpljenih trauma i lošeg znanja srpskog, nije u stanju da o svemu govori detaljno, on maše rukama i pokazuje da je sve bilo "take-take-take", ali da se on držao junački, patriotski. Pitali su Albanci ko je koga ubio, kada i zašto? Da li je Mihail nešto od ovoga znao ili ne, ne zna se. Nije rekao ništa. Možda ništa nije ni znao. Možda, ponešto, jeste.

Od juna 1999. Mihail je raseljeno lice u Kragujevcu, gde je, na jedvite jade, uspeo da nađe smeštaj u napuštenoj baraci nekog građevinskog preduzeća, koja se, crna od kiše i duga stajanja, uvukla ispod solitera. Leti u prašini, zimi u blatu, među Romima, Srbima sa Kosmeta i domaćim miševima, koji čekaju noć da se pogase svetla i otpočnu igre bez granica, živeo je Mihail tačno godinu i po dana. Tada je, tačno u predviđenom roku, popustila glava koja je izdržala pod ekserima "kojima se kuju grede".

U Srbiji ni Srbi, raseljena lica sa Kosova I Metohije, sa prezimenima na "ić" nisu popularni. Poodavno ih zovu Šiptarima i šta će, kad to čuje, a morao je da čuje, čovek koji se zove Mihail Komoni i koji nije Srbin već Albanac, o kome kad progovori svako zna sve: šta je, ko je, odakle je. Kad oni sa "ić" nisu prihvaćeni - šta tek očekuje pravog Albanca, koji od porekla, imena i prezimena ne može pobeći.

Ni u takvoj situaciji, kada je dobio gvozdeni, vojnički krevet u kolektivnom centru, Mihail nije izgubio veru u Srbiju zbog koje je, svojom ili tuđom greškom, toliko stradao. Pet sati strašnog stradanja pod Šiptarima, procenjuje Mihail, može poslužiti kao ulaznica za Srbiju.

Ovako izgleda "divlji" izbeglički centar u Kragujevcu

A u klanici u Đakovici se vodio ovakav razgovor:

- Pričaj!

- Šta da pričam?

Pesnice, pendrek, drvene motke. Pedesetak, možda svih sto batinaša, navaljuje, gazi čoveka na podu, a on više nije mlad. Svi koji udaraju bez izuzetka su mladi i snažni. I svako udara. Ko čime stigne i koliko može.

- Taj dan su ušli "učekajci" iz Albanije. Oćeš ženske, oćeš muškarci, svi u uniformi. Ženska mene nije tukla - neee! Možda one tuku uhapšene žene.

- Daj reci ovo, daj reci ono?

- Ma kakvi da kažem! Nisam zakukao! Patriotski! Kako ne znam albanski? To mi je maternji jezik. Znaju da sam Albanac i albanski pričam...

- Ti nisi više naš! Idi tamo, Srbima!

- Neću ni da budem vaš!

Našli su spiskove, brate. I sve znaju ko je za koga. Spiskove u SUP-u, u opštini...

Tako je Mihail, koji se u jednom trenutku našao na brisanom prostoru, prestao da bude Albanac, a Srbin nije mogao postati - jer i nije Srbin. Postao je čovek koji ne pripada nikome. Tada je postao samo patriota, koji trpi užasne batine, ekseri su mu probili lobanju, jer nije ono što jeste - Albanac.

Kao Albanac "lojalan državi Srbiji", Mihail u ratu nosi pušku a ponekad prstom pokaže u sunarodnika:

- Hapsi ovoga! Ja sam Albanac, znam kako ko diše! Hapsi ga! Separatista, prve klase!

Posle pretrpljenih užasnih batina Mihail se, sav u krvi, seli sa porodicom u Srbiju, za tri minuta. Ostavljeno mu je tačno toliko vremena. Posle peripetija i lutanja nalazi i mesto u kolektivnom centru.

Bežeći pred razgoropađenim sunarodnicima, ispred oštrice noža, Mihail i ne sluti da će Srbi dovršiti ono što su Albanci započeli. U Kragujevcu lekari kragujevačkog KBC-a konstatuju da će Mihail Komoni, ako se ne uradi neophodan hirurški zahvat, živeti od dana javljanja tačno godinu i po dana. Ne zna se da li je Mihail, koji je marta dvehiljadite solidno izgledao, i bio prilično raspoložen, u ovo poverovao.

Ako je poverovao lekarima kragujevačkog KBC-a, Komoni je jedini čovek koji je tačno znao kada će umreti. Što se lekara tiče, oni mogu biti zadovoljni jer prognoze, o životu od godinu i po dana, nisu omanule. Mihail nije mogao dobiti precizniju dijagnozu! Prognoze su se obistinile - tačno u dan.

Po onome što se od ogorčene porodice može čuti, lekari kragujevačkog KBC-a su susret sa čovekom albanskog imena i prezimena, čiji je život oročen na godinu i po dana, shvatili kao svoju šansu. Operacija je neophodna, a da bi se obavila, potreban je novac - pacijent je Šiptar, a Šiptare bije glas da su puni para. Lekare, po prirodi stvari, detalji nisu zanimali, niti ih je zanimalo zašto Mihail Komoni, kao raseljeno lice, boravi u kolektivnom centru. Kao što ih nije zanimalo ni šta će Šiptar u Srbiji, i to izbeglica. Dovoljna preporuka je što se pacijent zove Mihail Komoni, što mu je ime i prezime albansko - a ako Albanci za jednu srpsku kuću znaju da izbroje pola miliona maraka, da li je mnogo dati za život nekoliko hiljada?

Pacijent je Šiptar koga treba lečiti od povreda koje su mu naneli - Šiptari! Kakav je to Šiptar, možda su se pitali lekari...

Pacijent je, međutim, bio Šiptar koji, za razliku od ostalih, para nije imao. Šiptar u kolektivnom centru. I razgovara sa porodicom, i sam Mihail je svojevremeno nešto o tome nabacivao, može se saznati da je cena za život rasla iz meseca u mesec. Kako se zdravstveno stanje pacijenta pogoršavalo. Ili je cena za život rasla uporedo sa troškovima života. Kako je rasla i potrošačka korpa. Cena je, u svakom slučaju, bila tržišna.

Mihail Komoni nije imao da plati - vreme je dramatično isticalo.

Mesec po mesec, godina brzo prođe. A život Mihaila Komonija je bio oročen na godinu i po dana.

Više nema šta da se čeka. Mihail Komoni je umro.

U otpusnoj liti, koja je ostala posle svega, kada već nema čoveka, koga su Albanci izmasakrirali, Srbi ucenama dokrajčili, piše da je operacija neophodna. Zatim stoji napomena da je pacijent "odbio da prihvati operaciju". Dok u produžetku stoji "da pacijent prihvata, ali porodica ne prihvata operaciju". I tako je, po lekarima. Ono što ne stoji na otpusnoj listi, a trebalo bi da stoji, jeste cifra. Tada bi pisalo "porodica ne prihvata operaciju - po ceni od dve hiljade maraka"...

Eto kolika je bila cena života za jedno raseljeno lice u izbegličkom centru.

Treba biti objektivan pa priznati da se ono što se dogodilo Albancu Mihailu Komoniju moglo dogoditi svakom Srbinu. U kolektivnom centru i van njega. Kao što se i događa.

Mihail je bio građevinski radnik, dvanaest godina gastarbajter u Austriji. U zemlju se vratio tačno kad treba, kao što je i umro tačno kad treba. Bio je čovek koji nije razumeo vreme koje je nastupilo. Ono što su u Đakovici započeli Kujtim, sa kućom kod bolnice, i društvo dobilo je epilog u kragujevačkoj bolnici.

Bio je jednom i živeo, u kolektivnom centru na određeno vreme Mihail Komoni, Albanac, u mešovitom braku koji je pomešao koordinate - Albanac koji je mrzeo separatiste da zbog toga postane stranac svuda i umre sam. Rođen u pogrešno vreme, zalutao je među pogrešne ljude, u ratu se našao na pogrešnoj strani, uzeo pogrešnu sobu u kolektivnom centru, umro na gvozdenom izbegličkom krevetu, pozajmljenom od vojske u koju je, kao Šiptar, verovao. Lečili su ga pogrešni lekari u pravim belim mantilima koji imaju dovoljno znanja da odrede kada će ko umreti.

Šiptari su ga gotovo ubili. Srbi ga nisu lečili jer Šiptar hoće da se inati. Da se pogađa. Ima para a neće da plati! Nema tu pogađanja.

Kako Mihail Komoni, sa akcentom koji je imao, sa znanjem jezika koje ga izdajnički otkriva, otkucava, posle svake izgovorene reči, da objasni da je stradao od Šiptara, da je, ni sam ne zna kako, pobegao ispred zakrvavljenih očiju Kujtima iz Đakovice? Ko će Šiptaru poverovati da nije separatista - ako je i pobegao iz ruku separatista? Ko će poverovati da je, kad je klanica u Đakovici ostala klanica za ljude, Mihail Komoni bio privezan za radijator? Ko će poverovati u eksere, dvanaesticu, kojima se kuju grede, sve "take-take-take..".

I kako i kome to da objasni? I kojim rečima? Na kom jeziku. Kad albanski govori tečno, a srpski natuca.

Živeo je u kolektivnom centru za raseljena lica čovek koji se zvao Mihail Komoni. Albanac po rođenju, Jugosloven po ubeđenju.

Živeo je tačno onoliko koliko su mu odredili. Ni dan više, ni dan manje. Puna kapa, rekao bi neko.

Da je, češće, Mihail pogledao na sat video bi da i sat otkucava: "Take-take-take-take..".