PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA UREDNIŠTVU
Anketa čitalaca
Do zaključenja ovog broja u Centar za istraživanja "Politike N&M" d.o.o. stigla su 574 pisma, imejlova i telefaks poruka u kojima ste odgovorili na naša pitanja o "Ilustrovanoj Politici". Zahvaljujemo se svima na trudu. Rezultati ove ankete se obrađuju i nadamo se da ćemo vam već u sledećem broju dati presek vaših mišljenja. Primili smo i dosta pisama sa pohvalama i pokudama i objavićemo neka od njih. Naravno, ona duža ćemo morati da skraćujemo, kao što uvek radimo.
Kao što smo obećali, izvukli smo pedeset dobitnika - pretplatnika našeg lista za period od šest meseci. Pretplata počinje od ovog broja - od 6. jula - i završava se sa brojem koji će izaći 28. decembra 2002. godine. Znači, odsad nemojte da žurite na kiosk! Čekajte vašeg poštara!
 Princeza Jelisaveta Karađorđević na proslavi naše godišnjice, kad je predstavljena nova glava "Ilustrovane Politike" |
Vasilija Steković - Užice, Mileva Džuver - Podgorica, Bratislava Todorović - Paraćin, Borivoje Matić - Novi Sad, Branislava Jocić - Babušnica, Sofija Simić - Sokobanja, Miloš Jovetić - Sombor, Mirjana Rakočević - Beograd, Ljubica Nikolić - Novi Sad, Božidar Zlajić - Zaton, Zorica Petrović - Novi Beograd, Đuro Babić - Beograd, Dragan Kurćubić - Sevojno, Nataša Đorđević - Smederevska Palanka, Žana Todorović - Srbinje, Nela Kokić - Švedska, Vidosava Delić - Skoplje, Branko Manojlović - Nirnberg, Nemačka, Slavka Radovanac - Beograd, Pravdailik Vrgovski - Ohrid, Zorica Manojlović - Beograd, Đura Popović - Vinča, Ljiljana Katić - Žitište, Ljiljana Purić - Beograd, Mara Milenković - Zrenjanin, Vladan Jovanović - Beograd, Dragan Karamijalković - Niš, Gordana Kovačević - Novi Beograd, Borko Pejovski - Skoplje, Zoran Mitrović - Zemun, Danka Ilić - Niš, Đorđe Radmilović - Beograd, Vesna Dimitrijević - Beograd, Stevče Sinadinovski - Bitola, Dejan Petrović - Beograd, Branislava Kirijazovski - Pariz, Francuska, Slobodan Jovanović - Mančester, Engleska, Đorđe Miodragović - Beograd, Vera Gešovska - Veles, Borivoje Marinković - selo Žitkovac, Nada Sotirovska - Skoplje, Janoš Sabo - Subotica, Mirjana Petrović - Beograd, Saša Marković - Novi Beograd, Slobodanka Milić - Pančevo, Petar Lazić - Beograd, Maja Grbić - Beograd, Nikola Janić - Beograd.
Još jednom zahvaljujemo svima koji su učestvovali u anketi, s nadom da ćemo i ubuduće sarađivati. Naša vrata su vam širom otvorena.
Redakcija
Čije su ruke krvave
Sa žaljenjem konstatujemo da se na stranicama "Ilustrovane Politike" pojavio tekst "Blagoslov za krvave ruke" autora Buda Simonovića, kojim se podvaljuje srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi i našem episkopu budimljansko-nikšićkom gospodinu Joanikiju da je on, navodno, blagoslovio "krvave ruke" i kamen temeljac za spomenik vojvodi Pavlu Đurišiću?!
Svakom vjerniku je jasno da se nigdje na blagoslovi kamen temeljac za neki spomenik, pa ni vojvodi Pavlu Đurišiću. Naš episkop je blagoslovio kamen temeljac za crkvu Svete Petke koja se gradi na sasvim suprotnoj strani spomen-kompleksa, što je i normalno.
Ono što takođe iznenađuje, da to može sebi dopustiti "Ilustrovana Politika", jeste činjenica da je novinar Budo Simonović napisao tri stranice teksta i opremio ih fotografijama, a da uopšte nije bio na licu mjesta, u Gornjem Zaostru, crnogorskoj Ravnoj gori. Na drugoj strani citira mene kao predsjednika Odbora za gradnju spomenika, a sa mnom ne razgovara.
Vaš novinar i njegov istomišljenik iznijeli su niz netačnosti i uvreda na naše pretke, naše grobove i nas, potomke. Poznato je da pobjednici pišu istoriju, međutim, nikada ne mogu biti pobjednici oni koji su ubijali svoj narod i svoju vjeru, a to su radili komunisti! To dobro znaju i Budo Simonović i Radoje Pajović.
Vaš novinar zna da je sa prostora Crne Gore ubijeno oko 40.000 najboljih Srba, pripadnika kraljeve vojske, intelektualaca, dobrih domaćina i časnog naroda, staraca i djece. Očekivali smo da piše o tome, da piše o masakru koji nije zapamćen na kugli zemaljskoj a koji su počinili komunisti u njegovom zavičaju - Kolašinskim Lugovima, gdje je masakrirano oko 360 ljudi. Da nam piše o masovnim ubistvima u Mojkovcu i okolini, Kolašinu, manastiru Morača, koji su oskrnavili i u kojem su komunisti ubijali svoj narod. Da nam priča o tome kako su komunisti ubili 128 sveštenika u Crnoj Gori i vladiku, ko je napunio preko stotinu jama srpskim glavama, ko je pobio samo u Beranama i Andrijevici više od 5.000 ljudi, ko u Baru 85 Grbljana i Mainjana, ko je pobio oko 500 ljudi na Grahovu, ko je pobio oko 15.000 ljudi na putu do Slovenije i po slovenačkim šumama, ko je ubijao poslije rata po dijaspori, ko po Jugoslaviji, ko je ubijao svoje očeve, kumove, rođake i prijatelje, ko je drao žive ljude.
Pitamo, čije su to ruke krvave, druže Simonoviću?
Zar je moguće da nam to saopštava "Ilustrovana Politika?" Znamo da to nije stav vaših novinara, to je istovjetno mišljenje komunista i Dukljana. Zamislite: "Imaju pravo na grob, ali nemaju pravo na spomenik". Humanizam tipa Lenjina i Lunačarskog iz pera Buda Simonovića i dr Radoja Pajevića. A oni su podigli na desetine hiljada spomenika onima koji su ubijali svoj narod i niko im ništa nije govorio. Oni su srušili na hiljade sa strahom podignutih spomenika našim precima, na hiljade su ih čekićima izlomili. Sve to zna vaš novinar.
A sada im smeta spomenik vojvodi Pavlu Đurišiću, najboljem među vojvodama, kraljevom oficiru.
Čitava groblja su nam komunisti raskopavali a leševe bacali u rijeku. Ubijali i ubijene bacali u krečane. Ubijali i ubijene bacali u jame, bunare i jaruge. Ubijali i leševe spaljivali, sapun od njih pravili... I sada oni nama govore o krvavim rukama! Oni govore o oslobođenjima, pa koga su to oni oslobodili? Sva njihova istorija je laž, sve knjige istoričara tipa Pajovića falsifikat su i podvala!
Bilo bi dobro da nas ostave na miru, da ne povređuju rane. Mi dobro pamtimo komunističke ruke i njihova "dobročinstva" koja im nikada nećemo zaboraviti niti oprostiti.
Ali, nećemo im ni vraćati istom mjerom.
Autor vijesti da je Pavle Đurišić, navodno, dobio gvozdeni krst sam je tu vijest već nekoliko puta demantovao, priznajući da je dobio zadatak da nanese štetu četničkom pokretu. Riječ je o Đorđu Moskijeviču, visokom oficiru NKVD-a i agentu Gestapoa. Uostalom, pošto su komunisti sarađivali sa Njemcima, bilo bi dobro da vaš novinar i njegov sagovornik zamole njihove prijatelje Njemce da im pošalju dokaze o tome.
Prije te vijesti su se sastali: Đilas, Koča i Velebit sa visokim njemačkim oficirima i dogovorili se oko zajedničke borbe protiv četnika. Nakon toga dolazi do hapšenja Pavla Đurišića i oko 3.000 četnika u Kolašinu i njihovog interniranja. Neće valjda reći da su ga uhapsili da bi mu dali gvozdeni krst?!
Vaš novinar navodi za dr Radoja Pajovića: "Cio svoj radni vijek posvetio je proučavanju četničkog pokreta..". Umjesto da kaže da je cio svoj radni vijek pisao krivu istoriju. On se nije zaustavio na falsifikovanju u tom dijelu. Dr Pajović je prije nekoliko godina zahtijevao da se Marko Kraljević protjera iz udžbenika! To je taj "naučnik" kojem ste otvorili stranice "Ilustrovane Politike", na štetu srpskog naroda.
Komunisti su naručili i sva bombardovanja srpskih gradova u Srbiji i Crnoj Gori. Poznata je depeša Broza od 5. februara 1944. godine, u kojoj piše ko je naručivao i ko planirao bombardovanje. Na bombama koje nijesu eksplodirale pisalo je "Sretan Uskrs". Peko Dapčević je 30. marta tražio da se hitno bombarduje Nikšić. I bio je bombardovan. Više od 500 mrtvih i ranjenih. Peko Dapčević i Mitar Bakić naručuju bombardovanje Bijelog Polja i Podgorice, gdje gine svaki šesti stanovnik. I opet pitamo, kome su ruke krvave, druže Simonoviću?
U "Zborniku" koji je objavio Istorijski institut otkriva se još jedna strana komunističkih zločina i odgovor kako je zapaljena Velika i predio oko Plava, Gusinja i Andrijevice. Peko Dapčević piše: "Ja sam ranije drugu Milutinu pisao da bi dobro bilo preko Crmnice poslati kurira u Albaniju i tražiti od naših drugova da dvije-tri jedinice arnautskih partizana upadnu u Vasojeviće preko Plava i Gusinja, popale nekoliko sela i ponovo se izgube u Albaniju. To bi nam mnogo pomoglo".
Tako su komunisti ubijali i zavađali narod!
Vrhovna komanda str. pov. br. 39 od 27. XII 1941. godine naređuje:
Tačka 3. "Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti zato što je okupator isuviše jak..".
Tačka 4. "Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo sa naše strane da se vodi ma kakva borba, s obzirom na njihovo moderno naoružanje. A drugo što ustaše u ovom trenutku, po nas veoma zgodnom, istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas..".
Tačka 5. "Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnjev i reakcija protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da s vremena na vrijeme iz zasjede ubijaju jednog po jednog ili više okupatorskih vojnika, kako bi okupator na osnovu toga preuzimao efikasnije represalije protiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva..".
Tačka 6. "Za ovaj zadatak potrebno je da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema, koje treba staviti na raspolaganje onim drugovima koji budu određeni za ove likvidacije, s tim da se isti upotrijebe, preobuku u četnike, upadnu u selo, poharaju do gole kože i pobiju ugledne domaćine, koji su, naravno, štetni po našu organizaciju..".
Tako to rade komunisti i Dukljani!
Ni u jednoj zemlji na svijetu nema toliko penzionera koji su to pravo ostvarili ubijanjem sopstvenog naroda.
Na drugoj strani, što vrijeme od završetka rata biva dalje, to boračkih penzija i penzionera ima sve više.
Penzije moraju dobiti oni koji su branili Otadžbinu, a ne oni koji su je rušili i koji je i danas ruše. To znači, penzije četnicima, a ne dželatima!
Dragoljub Šćekić,
predsjednik
Odbora za gradnju spomenika vojvodi Pavlu Đurišiću
Odgovor našeg novinara u sledećem broju
Odbaciti podele i izdaju
Mozak mrtvih kao mora pritiska mozak živih, određuje njihovu svest i načine postupanja. To se upravo događa sa svešću ljudi koji teže da podignu spomenik Pavlu Đurišiću. Filozofija carevog novog odela je prisutna uprkos činjenicama koje kazuju ko je bio Pavle, ko su bili četnici. Niko više ne osuđuje te ljude, niko nije protiv toga da se sahrane kao ljudi, ali ne mogu se ratnim zločincima podizati spomenici.
Sve što je bilo treba prepustiti istoriji i u ličnim odnosima zaboraviti da su četnici bili na strani fašističkih snaga. Naime, trebalo bi samo izvući naravoučenije koliko smo uvek bili skloni podelama i izdaji vlastitih interesa, koliko su nas drugi lako mogli podeliti i zavaditi. Tako je bilo ranije, a nažalost, tako je i sada kada se mnogi u ovoj zemlji osećaju kao da žive u nekoj tuđoj, stranoj i antisrpskoj zemlji, s obzirom na činjenicu da se srpski rodoljubi Radovan Karadžić, Ratko Mladić i mnogi drugi otvoreno nazivaju kriminalcima i ratnim zločincima. Ako se ovo nastavi, uskoro se neće smeti biti Srbin u ovoj zemlji, latinica će preovladati, mondijalisti će dominirati sa svojom nakaradnom teorijom da je nacionalizam opasan i štetan.
Zašto nam je svest zabludela, zašto smo kivni na sami sebe i zašto radimo protiv samih sebe stideći se svoje nacije?
Niko razuman ne traži jedinstvo u svim pitanjima života i rada u našem društvu, ali konsenzus oko jedinstvene države i jedinstvenog nacionalnog interesa morao bi da postoji. On podrazumeva slogu, a ne raskol, nacionalnu, a ne građansku državu, postojanje jasnih granica, teritorije, himne, grba, a toga nema. Nemamo čak ni adekvatan naziv za svoju zemlju pošto Srbija i Crna Gora nisu jedine srpske zemlje.
Dragan Đuričić, Inđija
A gde su naši stanovi?
U našoj dnevnoj štampi često se piše o divljim naseljima u okolini, ali takoreći i u centru grada, oko mostova i autoputeva koji prelaze Savu i Dunav. Saučestvujem u teškom stanju tih Novobeograđana, uglavnom došljaka i izbeglica iz unutrašnjosti Srbije i Jugoslavije. Često je reč o brojnim porodicama. Na gradskim republičkim i saveznim vlastima je da reše njihova stambena i životna pitanja. Ljudima iz divljih naselja, koje treba što pre porušiti i ne dozvoliti da se obrazuju nova, svakako da treba obezbediti nove uslove za stanovanje. Naravno, to ne mora obavezno da bude teritorija grada Beograda.
Istovremeno se postavlja i jedno staro pitanje: godinama je veliki broj nas odvajao novac u stambene fondove očekujući da će dobiti stan. Međutim, mnogi od nas su penzionisani, a da njihovo stambeno pitanje do danas nije rešeno.
Sa radošću smo saznali da su ovih dana mnogima podeljeni stanovi solidarnosti.
Pitamo nadležne za izgradnju i raspodelu stanova da li oni misle na nas koji smo po trideset i četrdeset godina uplaćivali doprinos u stambene fondove, a do danas nam nije rešeno normalno stambeno pitanje.
Da li je potrebno ustanoviti neki socijalni i logički redosled, da li ćemo novoizgrađene stanove dobijati i mi, koji smo godinama uplaćivali doprinos, ili neki novi građani tek pristigli u naš glavni grad?
Slobodan Đorđević, Beograd
Poziv čitaocima
Ilustrovana Politika" u ovoj rubrici daje prostor onima koji žele da iznesu svoj lični stav o svim pitanjima koja ih tište, uključujući tu i otvorena pisma državnim ustanovama i vodećim srpskim i jugoslovenskim političarima.
Prilozi ne smeju da budu duži od šezdeset redova. Najbolje od njih u mesecu ćemo, po mišljenju redakcijskog kolegijuma, honorarisati. Zato molimo autore da nam uz tekst pošalju i tačnu adresu i broj žiro-računa.