Žarko M. je iz Skele kraj Obrenovca. Radi u društvenom preduzeću, a subotom i nedeljom na pijaci Zeleni venac u Beogradu, gde ima zakupljenu tezgu broj 120. Mesečnu pretplatu za tezgu, plaća 1.200, a dnevni zakup 120 dinara. Prodaje zeleniš što uspeva u bašti njegovih roditelja, zemljoradnika. Svakog meseca kad obnavlja pretplatu, mora službeniku pijačne uprave da podnese na uvid dokaz da mu je otac zadužen za porez upravo kao poljoprivredni proizvođač, odnosno da raspolaže obradivom zemljom. S tim u vezi, Žarkov otac mora da izmiri sve poreske obaveze najkasnije do 15. januara, kako bi, tek na osnovu odgovarajuće potvrde, s pijačnom upravom obnovio ugovor o zakupu.

Prošle subote je boranija na Žarkovoj tezgi koštala dvadeset dinara, bila je sveža i za banku jevtinija nego kod drugih. Ovaj uočljiv nedostatak trgovačkog duha izazvao je razumljivu radoznalost: na pitanje da li mu je rođendan ili krsna slava, te zato časti stalne i povremene mušterije, pomalo ljutito je odgovorio da mu se može, jer je on, naglasio je to, jedini što na pijaci prodaje robu koju je sam proizveo. Teatralno je raširio ruke i glasnije nego što je trebalo zaključio da "ovi što na trista tezgi prodaju povrće i voće nemaju zajedno zemlje ni za jednu saksiju".

Po rečima inkasanta iz pijačne uprave koji je želeo da ostane neimenovan, na trideset beogradskih zelenih pijaca za tezgama je jedva pet odsto direktnih proizvođača: pijace drže neki novi preprodavci i nakupci prema kojima su oni od pre petnaestak godina, na koje su se Beograđani glasno žalili, najobičnije milosrdne sestre. Naivci kojima više nema mesta u ovom više nego unosnom poslu.

Tvrdnja jednog od te nove pijačne bratije da "onaj ko za godinu dana na zelenoj pijaci ne zaradi dovoljno da kupi stan u centru Beograda, ne treba ni da zakupljuje tezgu" u prvi mah je shvaćena metaforično. Ispostaviće se, međutim, da je bila bukvalna, da je zapravo, reč o poslovnom motu ovog esnafa.

Neoporezovani monopolisti

Manje je ili više poznato da su najunosniji poslovi u direktnoj vezi sa najelementarnijim ljudskim stanjima ili potrebama. To su oni koji imaju veze sa rođenjem, smrću, zdravljem i – ishranom. Reč je, očigledno, o onome što je svakom suđeno, želeo to ili ne. Kako je za monopol nad poslovima oko rađanja i lečenja prethodno neophodno završiti medicinski fakultet, to je interesovanje preduzimljivih okrenuto ka groblju i pijaci. Iz tog interesovanja je stvoren monopol, a zahvaljujući tome je rođena svest o postojanju grobljanske i pijačne, odnosno zelene mafije. Ova tvrdnja nekome može delovati kao nesuvislo preterivanje, ali će takvog prvi odlazak na groblje ili pijacu uveriti u njenu tačnost.

Postojanje zelene mafije je nedavno priznao i Božidar Đelić, srpski ministar finansija, osvrćući se na podatak da je hrana kod nas znatno skuplja u poređenju sa zemljama iz najbližeg okruženja, obećavajući pri tom da će država naći način da se s njom obračuna. Do tada cenama na zelenoj pijaci neće biti zadovoljni ni proizvođači, ni potrošači, ali ni država, jer joj upravo na pijacama izmiče dobar deo poreskog kolača. Tu je i stalna opasnost da se zbog bezobzirnosti mafije u diktiranju cena zeleniša prelije čaša krhkog socijalnog mira koji se i dosad održavao upravo relativno niskim i stabilnim cenama hrane.

Ostaje, međutim, pitanje kako će vlast zaskočiti zelenu mafiju? Kada su proizvođači mesa (na radost trgovaca) najavili povećanje cena svoje robe, Vlada Srbije je, preko resornih ministarstava poljoprivrede i finansija zapretila intervencijom iz robnih rezervi, odnosno iz uvoza. Ovo je namah svima smanjilo apetite, pa se više i ne javljaju sa zahtevima. Ali, šta i kako kada je reč o voću i povrću? Kako intervenisati ako ne postoje čak ni elementarni uslovi kontrole prometa ove robe, izuzev skromnih pokušaja da se kroz posebne uslove za zakup tezgi na zelenim pijacama uvede makar malo reda u ovoj osetljivoj oblasti.

Ni orali, ni kopali

Beogradsko Javno komunalno preduzeće "Zelene pijace" gazduje sa trideset dve pijace, što nipošto nije i njihov konačan broj. Od toga, pridev "zelene" ne pristaje uz dve: reč je o novobeogradskom buvljaku i onom smeštenom u nekadašnjem depou na uglu Bulevara i Sredačke, poviše Vukovog spomenika. Uz to, dve pijace su pod "starateljstvom" Poslovnog prostora opštine Stari grad, odnosno Čukarica, a koliko se zna, na teritoriji gradskih opština postoje (bar) dve privatne zelene pijace: u Bežaniji i u Žarkovu.

Sa gotovo hiljadu tezgi, Kalenić pijaca je najveća ne samo u Beogradu, već i na Balkanu, nasuprot Voždovačkoj u Ulici Jove Ilića koja ima samo četrdesetak tezgi i sasvim joj pristaje lokalni naziv "pijačica". Sve u svemu, milion i po žitelja deset gradskih opština na raspolaganju ima oko petnaest hiljada pijačnih tezgi i isto toliko prilika da se čude ili nerviraju zbog zastrašujuće neumerenosti onih što stoje za njima. Ta neumerenost se otkriva blagodareći sporadičnim saznanjima o cenama zeleniša na kvantaškoj pijaci, koje su ponekad i višestruko niže. Utisak je još gori kad do već iznerviranih potrošača stigne vest o opravdanom nezadovoljstvu seljaka zbog katastrofalno niskih otkupnih cena njihovih proizvoda i o njihovoj rešenosti da zbog toga neke kulture više i ne sade.

Razlika između cena koje vređaju seljake i onih što bacaju u očajanje potrošače završava u džepovima preduzimljivih mahera koji nisu ni orali, ni kopali, a sve "oslobođeno" poreza: i onog što se plaća na promet usluga i robe, i onog što se plaća na prihod.

Niko nema jasnu sliku o tome koliki se promet obavi na jednoj beogradskoj zelenoj pijaci srednje veličine, ali nema nikakve sumnje da je reč o novcu o kakvom, recimo, uspešna robna kuća može samo da sanja. Jer, niko, zapravo, ne zna šta se sve na pijacama prodaje i u kojim količinama. Kontrola te vrste ne može da se obavi čak ni na kvantaškoj pijaci, gde se roba prodaje i kupuje na veliko, jer to nije jedini put snabdevanja gradskih zelenih pijaca.

Crnogorski banana lobi

Pravo da prodaju zeleniš na veliko imaju svi koji se bave proizvodnjom hrane: oni, dakle, koji poseduju oranice, obrađuju ih i na to uredno plaćaju porez. Iz praktičnih razloga, takvi proizvođači mogu da zaposle nekog ko će za njih obavljati ovaj deo posla, za šta ga moraju opremiti posebnom potvrdom. Ali, prometom na ovoj pijaci mogu da se bave i drugi. Na primer, vlasnici samostalnih trgovinskih radnji, zemljoradničke zadruge, kao i – uvoznici. Tako se dogodilo da promet banana, a s njima, verovatno, i ostalog južnog voća, u Beogradu kontrolišu Crnogorci: od Barske luke do svake prodavnice ili pijačne tezge.

Javna je tajna da su Bosanci najrevnosniji zakupci tezgi na beogradskim pijacama i da, danas, drže više od pedeset odsto prometa zeleniša na malo. Predstavljaju se najradije kao izbeglice, što u većini slučajeva i jesu. Ali, upravo takav njihov status, koji svakog upućuje na pomisao da je reč o ubogoj sirotinji koja se snalazi kako zna i ume, ukazuje na unosnost posla kojim se bave.

Računica je jednostavna: samo za zakup tezge treba da se izdvoji 4.800 dinara mesečno. Prosečna cena iznajmljenog stana u Beogradu iznosi između 100 i 150 evra (6.000 do 9.000 dinara) mesečno. Potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu ima se platiti oko 13.000 dinara. Slede troškovi prevoza najčešće izraženi kroz cenu goriva, jer se ovaj posao ne započinje bez automobila, bar putničkog, na koji otpadaju dodatni troškovi održavanja, registracije, osiguranja. Naravno, neophodan je i početni obrtni kapital... Kada se sve uzme u obzir, ispada da mesečna zarada čak i najsitnijeg zakupca tezge na beogradskoj zelenoj pijaci ne sme biti niža od 30.000. To je suma koju potpisnik ovih redova jedva zaradi za dva meseca novinarskog rmbanja, ako ga urednik nagradi varijabilom. Upola manje od te sume može da zaradi hirurg u Kliničkom centru Srbije, ali samo ako redovno dežura. Slična su primanja i univerzitetskih profesora, a prema raspoloživim podacima čak ni ministru poljoprivrede mesečna primanja ne premašuju dve trećine minimalne zarade prodavca svežeg voća i povrća.

Zato kad na pijaci ugledate šajkaču, pregaču ili opanak, ne nasedajte na te folklorne detalje: to je samo radna uniforma onih koji su svakako bogatiji i mnogo bolje odeveni od velike većine svojih mušterija. A takve nikakva rešenost Vlade Srbije da se obračuna sa zelenom mafijom neće uplašiti. Jer, mafija je mafija, bilo da prodaje heroin, ili zeleniš.

Uporedne cene

U utorak, 3. septembra, odnos cena zeleniša na kvantaškoj pijaci i pijaci "Skadarlija" nije bio dramatičan, najverovatnije zato što su cene na veliko iznenada skočile. Ipak, maloprodajne cene su i dalje visoke, na radost preprodavaca.

	Kvantaška pijaca	"Skadarlija"
Paradajz za kuvanje	7–12	20
Paradajz konzumni	22–26	35
Paprika zelena	18–23	40
Paprika crvena	20	35
Paprika babura	12–16	30
Luk	9–13	30
Krompir	8–11	20
Boranija	18–22	40
Plavi patlidžan	10	20
Banane (oko)	40	75

(Cene su u dinarima)