Beograđanin Dušan Veršić bio je jedini naš takmičar na nedavno održanom Svetskom prvenstvu u biciklizmu za invalide u nemačkom gradu Altenštatu kraj Minhena. Iskustva koja je otuda poneo ohrabrila su ga da se još više uključi u rad Društva sportista invalida i podstakne ljude koji su fizički hendikepirani da se bave rekreacijom.

To neće biti lako – u Srbiji su invalidi građani drugog reda – prepušteni sami sebi. Zato su razočarani, povlače se u sebe i žive između četiri zida, tačnije – životare. Dušan je to iskusio na svojoj koži kada je odlučio da se prijavi za takmičenje u Nemačkoj. Nije imao sportski bicikl, novac, čak ni pravo da učestvuje u trci jer Jugoslovenski paraolimpijski komitet nije platio godišnju članarinu međunarodnoj organizaciji. Ali, jaka volja i želja da uživa u životu razlikuje ga od drugih. Pozvao je u pomoć medije, pokušao da nađe sponzore. Niko mu nije pomogao sem Narodne banke Jugoslavije ali i to je bilo dovoljno. Uplatom od trista evra izmiren je međunarodni dug Jugoslovenskog paraolimpijskog komiteta. Tako su ispunjeni uslovi da se Dušan prijavi. Za ostalo se sam snašao, pozajmio je novac za četvorodnevni boravak u Nemačkoj, a sportski bicikl dao mu je prijatelj.

Na takmičenju je imao peh – guma na sportskom biciklu je pukla tako da je ostao bez plasmana, ali ne žali zbog toga. Bilo mu je važno da učestvuje baš zato što je invalid.

Otmica iz bolnice

Dušan i supruga Svetlana upoznali su se pre nekoliko godina "preko kučića". Žive u stanu na Dorćolu sa mnogo gimnastičkih sprava i dva bicikla. Skoro svakog dana odlaze u vožnju do Surčina, Avale, ili vozom do Novog Sada pa nazad biciklima. Voze se četrdeset, pedeset, sto kilometara dnevno. Svetlana je u mlađim danima volela ekstremne sportove, bavila se ronjenjem, speleologijom, skijanjem.

Svetlana i Dušan svakodnevno treniraju za turu od Subotice do Preševa

Dušan se pre deset godina na letovanju u Kotoru povredio. Zapravo, izgledalo je bezazleno, dok je šetao osetio je bol u stopalu, pecnulo ga je i on je pomislio da se opet na nešto ubo kao i sto puta do tada. Kad se vratio u Beograd stopalo bi ponekad zapulsiralo. Otišao je kod hirurga u Siminu i dobio antibiotike, ali naredna dva-tri dana stanje se naglo pogoršalo. Bio je vikend, dobio je temperaturu 40 stepeni, počeli su da otkazuju bubrezi, pluća, jetra. Kad je prenet u Drugu hiruršku radilo je samo srce. Krv se zgrušavala u celom organizmu, noge je zahvatila gangrena.

– Od kolena pa nadole bile su ugljenisane, mogao sam da ih sam odsečem – seća se Dušan.

Lekari su uspeli da ga vrate u život ali trebalo je da usledi nešto što su smatrali neizbežnim. Da bi sprečili napredovanje gangrene odlučili su da mu odseku obe noge do iznad kolena. Dušana je to užasnulo. To bi značilo da će ceo život da provede u invalidskim kolicima. Operacija je bila zakazana u osam ujutro. Sat pre toga na Drugu hiruršku je banuo dr Aleksandar Simić, vaskularni mikrohirurg koga su Dušanovi prijatelji alarmirali da učini nešto u poslednji čas.

– Bukvalno me je ukrao iz bolnice i odveo na Vojnomedicinsku akademiju gde je tada radio. U Drugoj hirurškoj nisu mogli da veruju šta se događa, pokušali su na sve načine da me zadrže, ali dr Simić je bio uporan. Rekao je seći će ispod kolena pa ako operacija ne uspe, pokušaće ponovo, ponovo, ponovo...

Hod na kolenima

Operacija na VMA trajala je pet i po sati i uspela je od prve. Tako je Dušan sačuvao kolena i danas ide uz pomoć proteza – jedva se primećuje da pomalo hramlje. Ni do danas lekari nisu do kraja odgonetnuli šta je bio uzrok njegove iznenadne bolesti.

Kad se oporavio jedno vreme proveo je u invalidskim kolicima, ali nije mirovao. Na redovne kontrole na Vojnomedicinsku akademiju odlazio je sam, u kolicima, pešačkim stazama od Dorćola do Banjice. Sa Svetlanom je često išao u bioskop u Dom sindikata. Kolica je ostavljao u holu, a uz stepenice se peo hodajući na kolenima.

– Nije mi bilo prijatno, ali nisam mogao da budem stalno u kući. Na ortopediji u "Rudom" ima ljudi koji žive tako kao da su van života, a može se dosta toga napraviti. Uz minimalna ulaganja i mnogo volje – kaže Dušan.

U Društvu sportista invalida praktikuju za svoje članove samo plivanje i streljaštvo. Iznenadili su se kada im je Veršić predložio da u program uvrste i biciklizam. U Nemačkoj na Svetskom prvenstvu u biciklizmu takmičili su se paraplegičari, distrofičari, slepi, invalidi bez ruku ili nogu, na biciklu, triciklu, hendsajklinu...

Dušan je pun planova: želeo bi da reklamira jednu veliku nemačku firmu koja proizvodi najsavremenija ortopedska pomagala kako bi nabavio za naše uslove skupo "elastično stopalo". Planira, zajedno sa Svetlanom, biciklističku turu od Subotice do Preševa, vozili bi po stotinak kilometara dnevno.

– Život je za mene magija. Važno mi je da drugima pokažem šta se sve može postići ako se ne odbaci život – poručuje Dušan.

Škrti ministri

U Srbiji ima milion i dvesta hiljada invalida svih kategorija. Njih desetak su vrhunski sportisti, koji za našu zemlju osvajaju medalje na velikim svetskim takmičenjima – olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima. Oni su zvezda vodilja za sve naše invalide. Zašto moraju da troše svoj novac, na uštrb svojih porodica i da se zadužuju da bi nastupali za našu zemlju, pitali smo u Jugoslovenskom paraolimpijskom komitetu i saveznoj vladi.

– Punih osam meseci savezni sekretar za sport Vojislav Andrić nije hteo da nas primi – kaže Predrag Cvetković, generalni sekretar Jugoslovenskog paraolimpijskog komiteta. – Nedostaje nam novac, ove godine nisu otišli na takmičenje atletičari, strelci, plivači. Savezni sekretar za sport odobrio nam je svega trista hiljada dinara, a time možemo da pokrijemo samo učešće na međunarodnim turnirima, ne i na svetskim prvenstvima i olimpijadi. Da bismo pokrili sve troškove, potrebno nam je bar deset puta više novca iz saveznog budžeta.

Odgovarajući na kritike iz Jugoslovenskog paraolimpijskog komiteta, Vojislav Andrić kaže da novca u saveznom budžetu nema dovoljno. Svaki sportski savez je ove godine dobio svega dvadeset odsto potrebnih sredstava pa tako i odbojkaši, košarkaši i vaterpolisti.

– Jugoslovenski paraolimpijski komitet samo čeka na pare iz budžeta umesto da se angažuju, da nađu sponzore, donatore, što im je prevashodni posao. Da li ja treba da jurim "Vital", "Vojvođansku banku" i druge jake firme da pomognem sportistima invalidima ili to treba da rade oni – odgovara Andrić i ističe da je njegovom zaslugom nedavno Zlatko Kesler putovao u Koreju na svetsko prvenstvo za stonotenisere u invalidskim kolicima i osvojio srebrnu medalju.

Umesto što me tužakaju predsedniku Koštunici i premijerima i predsednicima savezne i republičke vlade, predlagao sam im da zasuču rukave i naprave sistem za finansiranje sportskih akcija Jugoslovenskog paraolimpijskog komiteta, kao što smo mi, na primer, organizovali humanitarnu odbojkašku utakmicu Jugoslavija – Češka i od prihoda podelili po 430 hiljada dinara savezima slepih i gluvih Jugoslavije i Paraolimpijskom komitetu Jugoslavije – kaže Andrić.