Uvođenjem zajedničke monete u zemljama Evropske unije najviše su profitirali ugostitelji. Mnogi nisu mogli da odole iskušenju – ono što je koštalo dve marke sada staje dva evra. Slična je situacija i sa manjim prehrambenim prodavnicama gde su poskupljenja takođe uočljiva. U Nemačkoj je situacija najdrastičnija: potrošači su odlučili da bojkotuju radnje u kojima su cene, umesto da budu preračunate u evre, mehanički prepisane.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Zbog toga je, kažu upućeni, petnaestak hiljada prodavnica pred zatvaranjem. Pošto zvanični statističari tvrde suprotno i na osnovu "snimanja" dvadesetak hiljada artikala izvode zaključak da "uvođenje evra nije znatnije uticalo na standard građana", umešali su se i mediji sa svojim istraživanjima. A ona su pokazala da su donekle u pravu jedni, a odnekle drugi. Mnoge cene se nisu godinama menjale, ali zato odlazak u kafane i restorane znatno više opterećuje kućni budžet nego u epohi marke.

U Holandiji su prehrambeni proizvodi skuplji sedam odsto, iako po statistici inflacija pada sa 4,6 na 3,6 odsto. U Italiji, gde je pre dva meseca štrajkovalo deset miliona potrošača, cena tiketa za sportsku prognozu je udvostručena, paradajz je skuplji 40 odsto, a krompir 22. u Francuskoj je bilo zabranjeno podizati cene zbog uvođenja evra, ali i tamo se ponekom kafedžiji omaklo da podigne cenu crnoj kafi desetak odsto, što je, ipak, znatno bolje nego u Nemačkoj gde je 80 odsto jela i pića poskupelo za trećinu.

Ono što je Evropljanima doneo evro, to kod nas čini struja, benzin, monopolisti i još nedovoljno razvijeno tržište, ali u mnogo većoj meri.

Sumnjivo poreklo novca

Nema dokaza da je prelazak sa marke na novu valutu uticao na rast cena, slažu se ekonomisti, statističari i trgovci. Razlog je jasan: mi nismo ni prelazili na evro kao što su to činile zemlje Evropske unije. U Srbiji je zvanično sredstvo plaćanja dinar pa se, sem u nekim retkim izuzecima kao što su nekretnine i izdavanje stanova, recimo, cene i ne izražavaju u devizama.

Dr Stojan Stamenković, saradnik Instituta za ekonomske nauke, tvrdi čak suprotno, da je prelazak sa marke na evro doveo do pada cena. On je na manjim sumama zanemarljiv, ali, ako je reč o hiljadama, uštedi se lepa svota. Kako je došao do ove računice? Prosto. Ako je jedan evro – 1,95583 marke, a gotovo uvek se "u mislima" zaokružuje na dve, ostaje razlika od oko 0,05. Znači, ako vam neko za određeni posao traži hiljadu maraka, a vi mu date petsto evra, uštedeli ste pet maraka. Nije mnogo, ali je manje.

Kod nekretnina je sasvim drugačija situacija, ali opet ne zbog prelaska na evro, već iz najmanje dva druga razloga. Znamo da je kod nas zamenjeno deviza u vrednosti od oko osam milijardi maraka za novu valutu, dolare i švajcarske franke. Ali, neki bogati sugrađani strahovali su da idu u banke, pa su krajem lanjske godine zbog sumnjivog porekla njihovog novca kupovali stanove. Ogromna tražnja za nekretninama i mala ponuda uslovile su rast cena za trećinu. Prodavali su se čak i stanovi bez papira pa su i oni koji su zidali bez urednih dozvola imali prilike da taj "problem" prodaju nekom drugom.

Platiti za trećinu više činilo se kao sklapanje lošeg posla, ali Mile Teofilović, direktor preduzeća za promet nekretnina "Arus", kaže da se u međuvremenu ništa nije promenilo. Pošto je marka poslata u istoriju, a evro zaživeo, cene kuća i stanova se nisu smanjivale. Tako je kvadrat u Novom Beogradu na boljim lokacijama 1.900 do 2.000 maraka, što nikada ranije nije bilo. Dva su razloga za to: obično oni koji žele da prodaju stan odmah kupuju drugi, pa, da bi kupili odgovarajući, moraju da drže cenu. Još važniji razlog je što "marka u mislima", odnosno evro u praksi, vredi manje nego pre godinu ili dve. To se najbolje vidi po potrošačkoj korpi koja je u markama pre godinu i po dana bila nešto više od trista maraka, a sada je oko petsto maraka. A da i ne govorimo o poskupljenju struje i komunalija. Pri tom kurs je ostao isti – ako kažete marka, mislite uvek na trideset dinara.

Više od dolara dnevno

Miladin Kovačević, pomoćnik direktora Saveznog zavoda za statistiku, rekao nam je da je zbog rasta cena od oko 44 odsto prošle godine vrednost marke za toliko izgubila u odnosu na cene. U prvih osam meseci ove godine inflacija je oko devet odsto, a to znači da sada za marku možete da kupite upola manje nego pre godinu i po dana.

Simbol boljih vremena – menjačnice su zamenile dilere

Dr Kovačević, ipak, napominje da su i realne zarade donekle ispeglale apresijaciju marke jer su u prošloj godini porasle više od dvadeset odsto. Zbog zaliha, okućnice, stana za izdavanje, "slamarica", i dalje smo u mogućnosti da trošimo više nego što zaradimo. Ako zaradimo sto dinara, potrošimo sto dvadeset, pa ni oni statistički pokazatelji, da kod nas trećina stanovništva živi u apsolutnom siromaštvu trošeći dolar dnevno, nisu sasvim tačni i u praksi. Nažalost, tačna je ona druga statistička postavka, da dvadeset odsto stanovništva troši šezdeset odsto nacionalnog proizvoda.

Dok Evropljani nisu imali prilike da biraju (oni su svoje nacionalne valute morali da menjaju za evro), Rusi, Bugari, Rumuni, Srbi i drugi narodi u tranziciji bili su na mukama: šta učiniti sa svojom imovinom, da li je zameniti za evro, dolar, švajcarski franak ili kupiti nekretninu.

– Zahvaljujući izuzetno dobro organizovanom servisu Narodne banke Jugoslavije, koja je poslovne banke snabdela potrebnim asortimanom novčanica i dovoljnom količinom novca, Jugoslavija, odnosno Srbija, sprovela je projekat zamene dvanaest evropskih valuta u evro sa najmanje mogućih negativnih efekata – ističe profesor dr Života Ristić.

Dr Ristić kaže da je od ukupno zamenjenih sedam i po milijardi maraka na štednim knjižicama u bankama ostalo svega milijardu i po maraka (750 miliona evra). Od ostalih šest milijardi maraka – 750 miliona je konvertovano u dolare, a u švajcarske franke 300 do 400 miliona. Ostatak u evro. Ovaj novac se ne nalazi na štednim knjižicama zbog iskustva u prošlosti već, kako se to popularno kaže, u slamaricama.

– "Stirija banka"predlagala je Narodnoj banci da umesto štednih knjižica pređe na novi bankarski proizvod koji bi bio znatno primamljiviji za svakog ko novac, iz straha, umesto u banci drži u čarapi. Jedan od tih proizvoda je evro depozitni sertifikat. Hartija od vrednosti koja ima karakter banknote, a kojom se manipuliše isto kao i gotovinom. Ona je emitovana na apoene koje nema evro od, na primer, hiljadu evra.

Drugi proizvod je depozitni evro sertifikat koji omogućava kupovinu robe. Za visinu potrošene sume umanjuje se vrednost evro depozitnog sertifikata.

– Prednost ova dva proizvoda u odnosu na štednu knjižicu, pa i platnu karticu, jeste u tome što u svakom trenutku imate kontrolu nad novcem koji ste položili u banku. Mogu da tvrdim, i na osnovu iskustava iz Slovenije i Hrvatske, da bi i u Srbiji bilo od tri i po do pet milijardi maraka u bankama ako bi se umesto štedne knjižice, ili i pored štedne knjižice, uveo i evro depozitni sertifikat. Ali, ništa strašno, tek smo na početku, ima još vremena za to – kaže dr Života Ristić. Bolje štedeti u dinarima

Bolje je štedeti u dinarima nego u evrima, savetuju eksperti sa kojima smo razgovarali, ali uz oprez. Ako dinar devalvira, bićete na gubitku. U ovom trenutku na štednim knjižicama je, inače, sedamsto miliona evra i svega šezdeset miliona evra u dinarima.

– Kamata na dinare je deset odsto, a na evro tri. Dakle, ja na evru koji imam, a neću da pređem na dinare, gubim sedam odsto godišnje – objašnjava dr Života Ristić. – Na deset hiljada evra godišnji gubitak na razlici u kamati je 42.000 dinara. Na milion evra gubitak je čak 70.000 evra. Pošto nemamo razvijeno tržište, kod nas preovlađuje strah da će se promeniti kurs pa će, recimo, jedan evro biti dvanaest dinara, a to onda donosi gubitak. U razvijenim tržišnim ekonomijama od kursnog rizika štiti vas institucija "fjučers": za koliko danas prodate banci sto evra, za toliko je ona dužna da vam za godinu dana tu istu novčanicu vrati uz kamatu.

Ipak, zbog visokih cena iznajmljivanja stanova, čini se da su najbolje prošli oni koji su novac uložili u nekretnine jer će od kirije zaraditi bar dvostruko više nego od kamate.

Zbog zaliha, okućnice, stana za izdavanje, "slamarica", i dalje smo u mogućnosti da trošimo više nego što zaradimo. Ako zaradimo sto dinara, potrošimo sto dvadeset.