Sigurno i danas ima onih koji se sa setom prisećaju vremena kada se godinama unapred znalo ko će biti novi predsednik Republike i kad je to, docnije, izborima samo formalno potvrđivano. Stvar je sada drukčija: deset takmaca svoju priliku traže u ne baš najpoštenijem nadmetanju sa nejasnim pravilima, koje se odvija u rukavicama što neodoljivo podsećaju na one bokserske. To su čuvene "predizborne aktivnosti".

Kako pisati o tome a da se izbegne optužba za preteranu naklonost prema jednom, ili makar i podsvesnu netrpeljivost prema drugom (petom, sedmom) kandidatu? Kako u ovakvoj prilici izbeći sindrom sportskog novinarstva i ne dati priliku sportskim kladionicama da čak i ove izbore stave na svoje liste?

O ovome šapatom razgovaramo u autobusu koji, u organizaciji izbornog štaba predsedničkog kandidata dr Vojislava Koštunice, novinarsko jato vozi po Sremu i Mačvi kako bi izveštavalo o tome šta on tog ponedeljka, 16. septembra, radi i priča, šta obećava i ko mu nije po volji. Tako do Stare Pazove, prvog odredišta.

Usred vatrenog predizbornog govora na kandidata, svitu i okupljeni narod spustila se kiša: krupne hladne kapi iz teškog oblaka što je upravo projezdio nebom. Kiša je iznenadila svitu. Ipak, nad glavom govornika pojavio se mali i pomalo otrcan ženski kišobran, a on je, uz smeh, spomenuo šta kiša znači u Vojvodini. Svi okupljeni su prihvatili i kišu i kišobran i taj smeh kao dobar znak. Iza scene, pod strehom oronule kuće, daleko od pogleda radoznalaca i objektiva kamera, stajala je sitna starica u crnom mantilu i slabašnim glasom ponavljala: "Nek mi vrate kišobran. Nek ga vrate". Valjda su ga vratili.

U Inđiji je na dočeku više ljudi, a pred svima desetogodišnja Anđelka Bolta: u rukama joj kućevni posrebreni ajcner i na njemu pogača i so. Ima više sreće nego njeni vršnjaci iz Pazove koji su, s istim takvim ajncerom, jurili za svitom bezuspešno pokušavajući da hlebom i solju ukažu gostoprimstvo predsedničkom kandidatu.

Iz mase se izdvojio mladić, podšišan gotovo do glave i u kožnoj jakni. U rukama mu mali paket omotan šarenom hartijom. Ustremio se na gosta, reaguje već i obezbeđenje. Na iznenađenje svih, iz paketa vadi knjigu "Prisajedinjenje Srema, Banata, Bačke i Baranje Srbiji 1918". i daruje predsedničkog kandidata. Po naslovu knjige pre će biti da ga je darivao kao još važećeg predsednika savezne države.

Posle narod nije mogao da vidi govornika, pa je ovaj morao da se popne na sto pozajmljen iz susedne kafanske bašte.

Prazna boranija

U Rumi, na centralnom gradskom trgu, čekalo je još više sveta. Među okupljenima je i Rade Ljiljak: jednim okom gleda kad će stići gosti, drugim merka svoj bicikl naslonjen na banderu, za svaki slučaj, da posle ne mora kući pešice. Priča: "Ja sam radikal, ali sam radoznao. Slušam sve predsedničke kandidate. Vagam. I niko dosad nije rekao ono što sam od svakog od njih očekivao. Vidite, meni kad žena ne valja, kad danima kuva praznu boraniju, kad priča previše, a ne radi ništa, ja je oteram posle mesec dana. A kako je u porodici, u kući, tako bi moralo i u državi. Samo, to niko ne spominje".

Živko Jovanović nikuda ne ide bez svoje gitare koja neodoljivo liči na običan prim. Nosi slamnati šešir pa ga zbog toga nazivaju "poslednji rumski Meksikanac". Radio je u fabrici obuće, danas je kafanski muzičar: "Eh, da mogu, pitao bih ga, kao predsednika a ne kao kandidata, kad će narod početi da radi, kad će mu biti bolje pa da i nama, muzikantima, krene? Kad danas na svadbi od kuma dobijem dvesta dinara, dođe mi da plačem od sreće. A nekad... Kad u kafani nema posla, ne valja to za državu nikako".

Otkriva docnije tajnu da je predsednički kandidat Miroljub Labus godinama živeo u Rumi, te da su šanse njegovih takmaca ovde mnogo manje nego što bi se u prvi mah pomislilo, uprkos okupljenom mnoštvu.

Ljubazna Vukosava Jurišić, studentkinja, koja školarinu plaća radeći kao konobarica, samo se naglas zapitala zašto se svi oni toliko svađaju, misleći pri tom, valjda, na nekadašnji DOS. Ili samo na predsedničke kandidate demokratske provinijencije.

U Sremskoj Mitrovici je Živka Matić, direktorka biblioteke, predsedničkog kandidata darivala zbirkom časopisa "Sunčani sat". Posle je rekla: "Poznajem gospodina Voju Koštunicu odranije. Danas sam bila opterećena protokolom, pa nisam stigla da ga pitam kako se snalazi u ovim neregularnim uslovima u kojima vodi svoju kampanju?"

U parku ispod Muzeja Srema, pod kitnjastom fasadom na kojoj je i jedna gipsana skulptura Justicije, boginje pravde, s povezom preko očiju, mačem u jednoj, ali bez terazija u drugoj ruci, okupljenom narodu je preko moćnog ozvučenja intonirana pesma "Bože pravde". Intonirana je a ne puštana, jer su mnogi stajali mirno kao da slušaju himnu. Kao da su zaboravili na one trenutke sreće u Mineapolisu, nedavno. Što će reći: bilo je svečano, ali neregularno. Neregularno je bilo i to što je vinjak u hotelu koštao šezdeset dinara, dvostruko više nego u Rumi ili Pazovi.

Zašto, brate?

U Šapcu nas je dočekala noć, a trg ispred hotela, na kojem se tiskalo mnoštvo, bio je u mraku. Svetlo je usmereno samo na pozornicu sa govornicom donetom za tu priliku iz Beograda. Ponovo isti vatreni govor predsedničkog kandidata. Dobro, nije bio baš isti, ali se sve svodilo na čuvenu srpsku igranku sa "nama" i "njima" u glavnoj ulozi, gde smo "mi" dobri, a "oni" loši momci. Tako je, valjda, i u suprotnim taborima?

Mi nismo ničiji i odlazimo u kafić, ali se od politike ne može pobeći. Konobar Dušan Nikolić, ugledavši novinarske bedževe i foto-aparate, upućuje zbunjenim gostima pitanje koje bi, da može, postavio svim predsedničkim kandidatima: "Zašto, brate, nema posla? Zašto moram da rintam kao konobar u kafiću umesto da se bavim svojom profesijom? Gde su ona pusta obećanja?" Ne znamo gde su, izvinjavamo se glumeći skrušenost, što izaziva salvu smeha i konobara i šankera: hoće da časte pićem.

Pitamo Dušana da li je slična pitanja postavljao i onim bivšim? Nije. Kaže, oni su ga izbegavali, nije bio u prilici. I opet se kida od smeha.

Posle, autoputem, natrag za Beograd. Ovi iz dnevnih novina nervozni, kasne, mi zlobno opušteni, nigde ne žurimo, može nam se. Mi ilustrujemo politiku, hvalimo se pakosno. Za kaznu, vozač autobusa Zoran neće da nas pusti da izađemo u Novom Beogradu, već nas odvozi do Pariske ulice, do Kalemegdana i sedišta Demokratske stranke Srbije.

Docnije, šetajući nogu pred nogu Knez Mihailovom, podbadamo jedan drugog, a za koga ćeš ti?