PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Otvoreno pismo, Zoranu Đinđiću i Vladanu Batiću

Zaklinjem se čašću i životom...

Kao profesionalni pripadnik Vojske Jugoslavije 1992. godine sam dva puta ranjen na teritoriji BiH. Trećeg maja 1999. teško sam ranjen i na Kosovu posle čega mi je ostao trajni invaliditet 100 odsto ii kategorije.

Da li naša država štiti prava boraca (ranjenika, invalida)? Danas u Srbiji postoje udruženja boraca: (1991-1992, 1991-1996, 1998-1999), udruženja ratnih vojnih invalida (1991-1992, 1999), i možda još neko. Međutim, sva materijalna sredstva pripadaju SUBNOR-u a udruženja, jednostavno, ne žele da se udružuju. S ozbirom na novonastalu situaciju, javlja se potreba da se ovo pitanje reguliše opštom pravnom normom.

Najveća zaštita ratnih vojnih invalida je rešenje stambenog pitanja. Nebrojani su primeri zaštite prava vojnika kroz istoriju. Čak je i Tito davao privilegije svojim borcima. A ko vodi brigu o nama? Nas tretiraju kao Miloševićeve sluge, iako smo se odazivali na poziv države kad je bilo najpotrebnije. Gospodo, krajnje je vreme da se objasni da smo bili u službi odbrane našeg naroda na teritoriji SFRJ, i da nismo ni u kakvoj vezi sa Miloševićevim režimom, osim što smo najviše nastradali.

Pa čiji smo mi? Koja je naša država? Da li je definisano nacionalno pitanje ove države?

SAD su dugo imale problem sa "vijetnamskim sindromom". Zamislite naše invalide bez nekog od ekstremiteta, ili sa trajnim psihičkim posledicama nakon rata, kako pokušavaju da se uključe u normalan društveni život. Neophodna je kvalitetna proteza, lekovi su skupi... Treba moliti nekoga za pomoć, a s obzirom da je reč o neiskvarenim mladih ljudima, dostojanstvo im ne dozvoljava da pomoć traže od profitera. Vojne jedinice čiji su pripadnici bili pre ili kasnije ih zaboravljaju (ovim ljudima bi sigurno mnogo značili i pozivi na proslave dana VJ, dana roda ili dana jedinice, obezbeđen prevoz do te proslave i natrag, posete delegacija iz te jedinice bar jednom godišnje). Takođe, veliku pomoć ratnim vojnim invalidima može da pruži crkva. Ovako, ljudi se osećaju odbačenima, zaboravljenima od države.

Blagonaklona je bila država prema profiterima, ekstraprofiterima, dezerterima, kriminalcima, ratnim zarobljenicima koji su vršili zločine, dok smo mi invalidi postali nepoželjni, balast za državu jer nismo profitabilni već samo "zavlačimo ruku u budžet". Do radnog mesta za delimično sposobne za rad gotovo je nemoguće doći.

Najveća tragedija je što je mnogo mladih ljudi izginulo, a ljudski život nema cenu. Ali, ovde, u ovoj državi, glava srpskog vojnika, borca, patriote (i danas kao i u Miloševićevo vreme), vredi koliko glava jelena kapitalca, ili godišnja primanja sudije ili desetomesečna primanja narodnog poslanika. Ova konstatacija proizlazi iz zauzetog stava Vrhovnog suda Srbije nakon održane rasprave povodom slučaja Vuković.

Objektivno, određen je limit, gornji limit glave srpskog borca što je veoma žalosno. Uznapredovali smo, nema šta. Vrhovni sud Srbije je prevazišao samog sebe, i precenio ljudski život jer je u stvari mnogo jevtiniji i vredi samo jedan evro, koliko i metak. Ovakvim rezonovanjem i presuđivanjem logično je da se najteži ratni vojni invalidi obeštećuju upola manje, jer su, pobogu, ostali živi. Kapitalac bez jednog roga je na manjoj ceni pa nema potrebe da "prepolovljeni" srpski vojnik vredi više.

U poslednjih desetak godina mnogo mladih ljudi je potražilo bolji život van ove zemlje. Mnogo je mladih nastradalo koji nemaju kud. Ostaje Srbija bez mladosti, znači, bez dalje progresije, što se sve odražava na njenu budućnost. Nismo mi neki tamo nepoznati ljudi koji vas se ne dotiču. Zato vas molim, gospodo iz Vrhovnog suda Srbije, da o pitanju obeštećenja ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca zauzmete stavove kao da je reč o vašim najmilijim jer smo mi najbolji i najodaniji sinovi koje je ova zemlja iznedrila. Nama je čast što smo služili ovoj zemlji. Nije više pitanje šta mi treba da uradimo za ovu zemlju nego šta ova naša država treba da uradi za nas. Najbolje dete se ne "šutira" od sebe, nego se prigrli i voli.

Mi najteži ratni vojni invalidi bili smo kao biljke koje vegetiraju, uz neophodnu pomoć zdravstvenih radnika i porodice. Posle intenzivnog tretmana u bolnicama sledili su meseci i meseci rehabilitacionog lečenja po banjama širom Srbije. Učili smo ponovo da hodamo, govorimo, pokrećemo ruke i noge. Bilo je veoma tužno gledati to mnoštvo mladih ljudi osakaćenih, tužnih, nepoverljivih, povučenih u sebe, kako uporno pokušavaju da se vrate u normalan život. Bilo je tužno gledati tu masu štaka, zavoja, proteza, invalidskih kolica. Sve je odjednom bilo drugačije, ništa više nije bilo kao pre. Čuo sam mnogo tužnih životnih priča, mnogo je razorenih brakova i ostavljenih ljubavi zbog trajnog invaliditeta.

Nismo samo mi žrtve ovog našeg stradanja. Zamislite koliki bol trpe naše porodice, roditelji, sestre, supruge, deca... Koliko su stresova podneli i podnose zbog našeg stradanja, koliko je posledica sve to ostavilo na njihovu psihu. Živeće sa tugom i bolom dokraja života gledajući nas takve.

Gospodine Đinđiću, zbog nemoralnog zahteva Vojnog tužilaštva i neobjašnjivog stava Vrhovnog suda Srbije u slučaju porodice Vuković, Vi ste jedini reagovali pozitivno u duhu ljudskosti i pravdoljubivosti i prekinuli ovu sramnu tragediju. Veličanstveno od Vas, gospodine premijeru, nemam reči hvale o Vašem moralnom činu i normalnom gestu da se već jednom stane na put ovim apsurdima koji su nam, zaboga, ostali iz Miloševićevog režima. Vlada Srbije će isplatiti Vukovićev dug vojsci.

Ali to nije rešenje. Koliko je "Vukovića" u Srbiji? Šta sa ostalim poginulim i ranjenim vojnicima od čijih se porodica ili njih samih traži povraćaj dela novca? Molim Vas da pomognete da nadležni i odgovorni donesu uredbu kojom se ubuduće ne bi tražio povraćaj dela novca koji je isplaćen porodicama poginulih vojnika i ranjenim pripadnicima vojske i policije a da se u predmetima gde je to već učinjeno ti zahtevi povuku.

Gospodo predsednički kandidati, gospodine Đinđiću i gospodine Batiću, terate nas da zaštitu potražimo sudskim putem. Kada država nešto treba da da, onda je to veliki problem, a kada treba da uzme, kao u slučaju pokojnog Vukovića ili novonastalog slučaja pokojnog Ivana Stankova iz Niša (i mnogih drugih čija imena nisu dospela u javnost), onda se seti svih mehanizama za fizičku prinudu.

Ja vas molim da javno odgovorite na ovo pismo, i u medijima iznesete stav o ovoj problematici, kako bi građani Srbije imali uvid u vaše mišljenje. Neka građani Srbije znaju gde šalju svoju decu na odsluženje vojnog roka, koju i kakvu otadžbinu brane, i na kraju kako se ova država odnosi prema svojim ranjenim i poginulim pripadnicima.

Mi smo, gospodo, bez obzira na sve što nas je zadesilo u ovoj državi, ponosni što smo branili svoju otadžbinu. Država, bez istinskih patriota i, provereno, najodanijih sinova ove zemlje, nezainteresovana za zbrinjavanje svojih hrabrih invalida, osuđena je na propast. Završio bih ovo pismo zakletvom patriotski orijentisanih boraca:

"Zaklinjem se čašću i životom da ću braniti srpski narod ma gde se nalazio".

Boban Stingić,
Negotin

LIČNI STAV

Sunovrat muzičke scene

Zapažen nastup na stadionu "Crvene zvezde" imala je Ceca Ražnatović a taj događaj je bio povod Radiju B-92 da se uz pomoć sociologa, neke teško rasrbljene žene, bavi razlozima ovog koncerta i velike posećenosti. Napravljena je i anketa na ulici u kojoj je posle brisanja "nepoželjnog" ostalo "mišljenje" da je ceo događaj, zapravo, rezultat ružnog perioda koji smo prošli poslednjih deset-dvanaest godina.

Cecin povratak iz Nemačke 1994, i odluka da za novu ploču angažuje bivše rokere, označio je početak onoga što su neki nazvali "turbofolkom", gubitak svih kriterijuma i veliki sunovrat ovog dela muzičke scene.

Više od pedeset odsto kompozicija koje je snimila u poslednjih osam godina su čista zabavna i pop-muzika, a u nekim ima i tragova rokenrola. Preostale su pesme tih istih žanrova ali koje negde u daljini, u naznakama, tek ovlaš imaju i folk. Jedva da je za sve ove godine otpevala dve-tri melodije koje bi se u najboljem slučaju mogle opisati kao neka vrlo iskvarena i deformisana narodna muzika.

Od svih pevača ona je narodnoj muzici zadala najžešći udarac, ali joj to njeni kritičari ni najmanje ne uzimaju za zlo. Nešto drugo izaziva njihov bes. Naime, oni je i dalje doživljavaju kao folk pevačicu iako ona to već odavno nije.

Ima mišljenja, i to vrlo stručnih ljudi, da bi jedan broj pesama iz domena neofolka mogao da bude obrazac za pravljenje originalne srpske zabavne i pop-muzike. Naravno, te muzike bi konačno i strogo morale da budu odvojene od narodne i u medijima i na svakom drugom mestu, jer naprosto tu ne pripadaju. Koristiće svoju muzičku tradiciju svi narodi Latinske Amerike, a u Evropi Grci, Španci, Portugalci, Turci... došli su do sopstvene zabavne, pop, a neki i do rok i džez muzike. Ali one se kod njih tako i tretiraju, a ne kao narodna od koje su jasno odvojene. Cecine nove pesme ne mogu biti taj obrazac, jer u njima uglavnom nema ili ima vrlo malo folka. Nedovoljno da bismo ih Evropi i svetu mogli ponuditi kao nešto posebno i specijalno naše – srpsko.

Inače, ono što se kod nas zove zabavnom pop i rok-muzikom nikako se ne može svrstati u "srpsku nacionalnu muziku", kako to ovih dana neki čine, ne slušajući, pri tom, ni etnomuzikologe, a ni logiku stvari. Uporedite ono što rade, na primer, Ana Stanić, Leontina, ili "Partibrejkersi", sa muzikom koja se snima u Britaniji i Americi, i nećete moći da nađete ni najmanju razliku. Sve je pottpuno isto: od melodije, preko aranžmana do načina izvođenja.

Te i slične muzike začele su se hiljadama kilometara daleko odavde na osnovama tuđeg folklora i vremenom se nadgrađivale a ovdašnji muzičari su ih čuli i doslovno prekopirali. Bez ikakve želje da u njih unesu bar nešto što čini muzičku odliku ovog podneblja, da svoje pesme makar unekoliko "oboje" muzičkom bojom Srbije. Oni se, zapravo, bave nečim što je deo kulture, muzičke i nacionalne baštine drugih, nama dalekih naroda. Njihove kompozicije niko izvan ove zemlje neće ni registrovati, a kamoli šta drugo.

U prethodnoj deceniji narodna muzika je iz osnova razorena a publika odvojena i bukvalno oterana od nje. Najdirektnija posledica tog ružnog perioda jeste činjenica da su sada rokeri i njima slični došli do većeg izražaja i brojnije publike, a samim tim i do mogućnosti da prave velike i prečeste koncerte, ponekad i na stadionima. Ali paralelno s tim došle su i mnoge nevolje po ovo društvo, a naročito mlade. Trebalo bi prostora da ih sve navedem, zato evo samo jedne – droga. Lekari kažu da ova pošast u Srbiji poslednjih godina dobija razmere epidemije. Ugrožen je Beograd, ali i unutrašnjost koja je uvek bila zdraviji deo Srbije. Drogiraju se ne samo gradska, nego i seoska deca.

Šta je razlog tome?

Samo jedno – ekspanzija muzike angloameričkog porekla, direktno izazvana slomom naše narodne. Uostalom, na svim tačkama ove planete britansko-američke muzičke vrste su označene kao glavni krivac što su stotine miliona ljudi širom sveta upropašćene u svojim najlepšim godinama. A da ne govorimo o tome da je potpuno neprihvatljivo da se toliki broj mladih Srba toliko posveti nečem što je "od glave do pete" tuđe. To je poraz. I upravo ove dve stvari bi svim sociolozima, psiholozima, novinarima i drugima, koje krase nacionalna svest i osećaj odgovornosti, morale da budu pravi razlog za brigu i analize.

Dejan Stevanović,
Beograd

Hrvatska "pravda"

Želim da vas upoznam sa bezobzirnim mahinacijama u hrvatskom sudstvu kojima je cilj "legalno" otimanje imovine srpske manjine i kao posledicu toga potpuno etničko čišćenje. Na vlastitom primeru ukazaću vam ukratko kako se to u Hrvatskoj radi.

Zovem se Željko Rodić, rođen sam 1952. godine u Visu, hrvatski državljanin, po nacionalnosti Srbin, oženjen, imam jedno dijete, po zanimanju sam ekonomista. U svojoj karijeri bio sam dvanaest godina profesionalni nogometaš od 1970. do 1982. U "Željezničaru", "Osijeku". U mladoj reprezentaciji SFRJ nastupao sam petnaest puta.

Po završetku nogometne karijere od 1982. do 2002. bavio sam se ugostiteljstvom. Imao sam svoj lokal u Belom Manastiru u Baranji. Do rata 1991. godine živeo sam sa porodicom u stanu u Osijeku, zatim smo iz poznatih razloga napustili Republiku Hrvatsku.

Po završetku mirne reintegracije Baranje u hrvatski pravni sistem početkom 1998. godine ostao sam da živim i radim u Belom Manastiru, ali sve do danas zbog lokala imam velikih problema. Dve grupe "mafijaša" su pokušavale da se domognu mog lokala koristeći sva najgora moguća sredstva. Bivša hadezeovska vlast nije ih u tome nimalo sprečavala. Čak je bilo obrnuto. Među tim "mafijašima" je bilo i aktivnih hrvatskih policajaca. Pošto sam po nacionalnosti Srbin, oni su smatrali "normalnim" da me mogu maltretirati, pokušavajući na sve moguće načine da mi otmu lokal. Morao sam zbog toga da zatvorim kafanu i nisam radio oko trinaest meseci. Kada se sveukupna situacija u ovom području smirila, ponovo sam, da bih mogao da preživim, otvorio lokal. Prva grupa "mafijaša" je bila odustala od svojih prljavih planova, ali je druga tada nastavila sa prefinjenijim metodama, pa su podneli lažnu tužbu Općinskom sudu u Belom Manastiru u kojoj su lažno tvrdili da su u moj lokal prije rata, navodno, uložili 120.000 maraka (samo na riječ i bez ugovora) pa zbog toga traže obeštećenje, to jest isplatu prodajom moga lokala.

Lažnu tužbu je podnio Hercegovac hadezeovac Mirko Vego iz Osijeka, a iza svega toga, u stvari, stoji Željko Širić, poznati međunarodni fudbalski sudija iz Osijeka, koji je Vegin najbolji prijatelj i ortak.

Oni su tužbom samo pokušali da zloupotrebe činjenicu što su mi jedno kratko vreme bili ortaci – 1988–1989. godine (zatim smo se prijateljski rastali bez ikakvih međusobnih obaveza).

Poslije rata ih više nisam mogao prepoznati – to su bile potpuno drugačije i veoma negativne ličnosti.

O njima najbolje govore sledeće činjenice:

Željko Širić je odrastao kao traumatizirano dete, jer mu je majka izvršila samoubistvo, a otac je bio sklon piću. Prije rata nije posedovao nikakvu imovinu, bio je podstanar i vozio petnaest godina staru "zastavu 101". Bavio se aparatima za zabavu (fliperi, bilijari), a ortak mu je bio Mirko Vego. Zbog sumnji da je počinio teške provalne krađe Željko Širić je pred rat bio hapšen, a o tome su čak pisale novine ("Večernji list" od 21. 12. 1988. godine pod naslovom "Tražili zlato u kućama"). Bio je povremeno sklon agresivnom ponašanju, pa je bez razloga pred lokalom nanio teške telesne povrede jednom gostu.

Za vreme rata Željko Širić je veoma prosperirao. Bio je "zauzeo" nekoliko atraktivnih poslovnih lokacija u Osijeku. Naglo je postao veoma bogat, kupio je novi "audi 8", rešio stambeno pitanje. Zauzeo je mesto predsednika Županijskog sportskog saveza u Osijeku, postao međunarodni fudalski sudija i član Olimpijskog komiteta Hrvatske. Veoma je čvrsto povezan sa ekstremnom političkom desnicom Hrvatske.

U toku rata sklonost nasilničkom ponašanju potvrdio je tako što je golim rukama, sa prijateljem Batinićem, ubio jednog mladog momka u Osijeku, ali je za sada sve zataškano tako da niko nije odgovarao za to. Također, u ratu je postao vlasnik kafea "Galerija" u centru Osijeka. Pravi vlasnik Ilija Ivković, bivši fudbaler NK "Osijeka", po nacionalnosti Srbin, skinut je go, probijen i istjeran iz svog lokala, a Širić je na sudu "dokazao" da je on postao novi vlasnik jer je Ivković svoj lokal navodno izgubio na kartama. Ivković je morao da napusti Osijek i sada živi u Istri, a zbog lokala je pokrenuo sudski spor bez ikakvog rezultata.

Mirko Vego se kao osoba veoma promenio u toku rata, pa sada u svojim pohlepnim namerama ne zaostaje za Širićem, u kome vidi svog idola. On je u Belom Manastiru podnio sličnu tužbu i protiv vlasnika još jednog ugostiteljskog lokala, Mađara, koji je u toku rata bio u Baranji, sa namerom da ga preotme. Inače, Širića i Vegoa u Osijeku obični ljudi uglavnom smatraju ološem.

Ali da se vratim mom slučaju. U početku sam tužbu koju su podneli protiv mene smatrao glupim, neozbiljnim i naivnim potezom ljudi koji pokušavaju loviti u mutnom, pa šta bude. Međutim, kasnije sam shvatio da je sve to, u stvari, unapred bilo odlučeno, a ja sam ispao naivac, što sam verovao u pravni sistem Republike Hrvatske. Sudski proces je bio prava farsa jer ga je sudija Damir Kedmenac vodio tendenciozno i pristrasno. Donesena presuda je apsolutno iskonstruisana u korist tužitelja uz sudijino otvoreno i bezobzirno lažiranje predočenih dokaza i izjava svedoka. Bio je to klasičan primer zloupotrebe funkcije radi pribavljanja materijalne koristi jednoj strani. Žalio sam se na presudu Županijskom sudu u Osijeku ukazujući na očite nelogičnosti, sudijina izvrtanja, izjava svedoka... Međutim, doživeo sam ponovo veliko razočaranje, jer je sudija Županijskog suda u Osijeku Zvonko Tomaković odbio moju žalbu, potvrđujući prvostepenu presudu.

Tada sam se uverio da je sprega kriminalaca, korumpiranih sudija i desničarskih političara očigledno veoma duboko zahvatila hrvatsko sudstvo, pogotovo kada se vodi postupak protiv osoba srpske nacionalnosti. Mislim da sa takvim sudstvom Hrvatska zaista nije i neće još dugo biti demokratska i civilizirana država za sve njene građane.

Nakon ovakve presude Županijskog suda našao sam se u gotovo bezizlaznoj situaciji jer je presuda postala pravosnažna i izvršna. Ja sam kao vanredni pravni lek podnio zahtjev za reviziju sudskog postupka kod Vrhovnog suda Hrvatske, ali to, ipak, ne odgađa izvršenje presude. Prošle su već pune dvije godine od tada, ali još nema odgovora Vrhovnog suda?! Kao da moj predmet leži duboko u nečijoj fioci!

Za to vrijeme Vego i Širić nastoje završiti cijelu farsu javnom prodajom moga lokala, kako bi oni postali vlasnici. Do sada ih je u tome sprečavala samo visoka vrednost lokala (150.000 evra), ali ovih dana treba da se održi prvi put javna prodaja lokala bez ograničavanja donje prodajne cene, tako da se lokal može prodati i za samo deset kuna (evro i po), što su oni upravo čekali. O svemu ovome sam prethodno više puta obavestio sve organe vlasti Republike Hrvatske, mnogobrojne hrvatske medije, razne hrvatske nevladine organizacije, ali je odziv bio veoma mizeran i bez ikakve ozbiljne želje da mi se pomogne, iako svi oni javno ističu kao prioritet opštu borbu za pravnu državu i protiv korupcije.

Molim vas da ovo pismo objavite ili preduzmete sve što je u vašoj moći kako bi istina u ovom mom slučaju izašla na vidjelo i pobijedila mračne sile, te da moja građanska prava i imovina budu zaštićeni. Mislim da će svaka ovakva informacija objavljena u Jugoslaviji kad-tad dopreti i do poštenih ljudi u Hrvatskoj.

Za sve što sam naveo imam čvrste dokaze, a po potrebi možete me kontaktirati za dodatne informacije.

S poštovanjem,
Željko Rodić,
Beli Manastir