PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

On nije "čovek iz tandema"

Na osnovu člana 37. zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS" broj 36/98) obraćam vam se, a povodom pisma "Rušenje ugleda" od 21. 9. 2002. godine, radi objavljivanja sledečeg:

Zapanjena sam tekstom koji ste, kao glavni urednik, dozvolili da se objavi u vašem glasilu, a da, pretpostavljam kao iskusni novinar, niste osetili da ste poslužili (ili možda niste?) jednoj sitnoj, pakosnoj duši da prlja sve one koji su za njega nedostižni. U pismu pod nazivom "Rušenje ugleda" autor dr Dragan Petrović (sumnjam da je identitet istinit) tvrdi da je moj pokojni suprug Trifun Milošević, "u tandemu sa Milijom Šašić, učestvovao u raznim mahinacijama, od krađe humanitarne pomoći do prodaje bolesničkih kreveta (kako nisko!) i drugih vidova korupcije". Neprimeren je način ovog "vrlog i savesnog" zdravstvenog radnika da putem javnih glasila ("Danas", "Glas javnosti", "Ilustrovana Politika" i ko zna kojih još) blati svoju profesiju zdravstvenog radnika. Svoje navode imenovani će morati da dokazuje na sudu, pa se njime više neću baviti, ali radi odbrane prezimena, koje kao udova sa ponosom nosim, zbog narušavanja ugleda moga supruga i vređanja njegove, a samim tim i časti njegove porodice, želim da vama i vašim čitaocima, koji niste imali sreću da upoznate moga supruga, pružim pravu istinu o njegovoj ličnosti, što mogu da posvedoče i svi oni kojima je pomogao.

On nije smenjen promenom vlasti, kako navodi autor pisma, već je na toj visokoj funkciji u KBC "Zvezdara" preminuo. Još 12. juna 1981. godine odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem, a na zidu našeg doma okačena su mnoga priznanja, plakete i povelje, kao što je Povelja Saveza zdravstvenih radnika Jugoslavije iz 1984. i 1989. godine, Republičko priznanje iz 1991, Plaketa grada Beograda, Plaketa KBC "Zvezdara" iz 1986, kao i mnoga druga. (Ima li autor pisma, koje priznanje?)

Sa ponosom ističem da je moj suprug zauzeo svoje zasluženo mesto među velikim humanistima i čestitim ljudima čija su imena navedena u monografiji iz 2001. godine "50 godina rada Saveza zdravstvenih radnika Srbije" u kojoj su ga, između ostalog, njegovi saradnici okarakterisali kao čoveka sa izuzetnim sposobnostima i kao nekog ko je dao veliki doprinos tom savezu. Izabran je, pretpostavljam između najboljih, za člana žirija za dodelu "Zlatnog Hipokrata" i "Zlatne Higije" najzaslužnijim zdravstvenim radnicima Jugoslavije (baš u organizaciji "Ilustrovane Politike") a preminuo je na funkciji člana upravnog odbora Više medicinske škole u Beogradu.

Mislim da je sada jasno da "čovek iz tandema..". o kome u svom pismu piše vaš čitalac i moj suprug Trifun Milošević nisu iste ličnosti, što ću i dokazati.

Stanislava Milošević,
Zemun

Gde je moja devojčica

Piše vam jedna od mnogobrojnih majki, čije su bebe misteriozno nestale. Htela bih bar na ovaj način da se pridružim ostalim porodicama koje dele istu sudbinu.

Moj slučaj je iz 1986. godine. Rodila sam u sedmom mesecu devojčicu, 6. juna 1986, u jagodinskom porodilištu. Beba je prebačena u kragujevačku bolnicu, jer u Jagodini "navodno" nije bilo inkubatora. Viđala sam svoju bebu gotovo svakodnevno, da bi mi posle deset dana, tačnije 16. juna, hladno saopštili da je umrla. Tračili smo, ja i moj muž, da nam je bar daju da je vidimo. Doktorka, koja je tada "brinula" o bebi, jednostavno nije htela da priča sa nama. Uzalud sam plakala i trčala za njom na stepeništu kragujevačke bolnice. Možda bi se sve na tome i završilo da na našu adresu nije, posle dužeg vremena (mislim da je to bilo posle godinu dana), došla opomena pred tužbu iz jagodinskog SUP-a, zato što nismo dali detetu ime. Neizvesnost traje do dana današnjeg. Iskreno se nadamo da nadležni neće ostati skrštenih ruku, kao do sada.

Možda postoji negde šesnaestogodišnja devojka, rođena 6. juna 1986. a koja sumnja u identitet svojih roditelja. Nadam se da će ovo moje pismo naći mesta u nekom kutku "Ilustrovane Politike" koju čitam dvadeset godina.

Majka iz okoline Despotovca
(Adresa i broj telefona poznati redakciji)

Ukras Beograda

Na Banovom brdu se nalazi jedna od najlepših bašti, koja je izuzetno lepo sređena sa mnogo cveća raznih boja. Svaki prolaznik zastane i gleda je sa oduševljenjem. To je bašta Iće Salkovića, koji rado odgovara na pitanja radoznalih ljudi i ponekad im podari poneki pelcer, a nama komšijama obavezno po buket uz osmeh i zadovoljstvo.

Bašta, inače, postoji već dvanaest godina. Ićo Salković je bio pevač, snimio je i tri ploče i pevao po celoj Jugoslaviji. Gostovao je u Nemačkoj, SAD, Francuskoj, Austriji, Italiji... Jedno vreme je bio i trgovac, zatim magacioner, službenik u štampariji "Borbe". Danas je penzioner i sigurno jedan od najboljih baštovana grada Beograda. Njegova bašta je praznik za oči nas komšija i radoznalih prolaznika, ukras Beograda.

Šaljem vam i fotografije da se u sve ovo što sam navela uverite i vi iz redakcije i čitaoci. Inače, "Ilustrovana" je godinama rado viđen gost u mojoj kući. Za mene ste najbolji, samo napred.

Slobodanka Popović,
Beograd