PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Nestanak srpskog blaga

Nijedan narod u Evropi i svetu nije, čini mi se, toliko stradao kroz istoriju kao srpski. I nijednom narodu umetničko nasleđe nije toliko uništavano. Srbi imaju najmanje sačuvanih crkava, arhiva, starih knjiga srednjovekovnih gradova. Njihovi muzeji su gotovo prazni. U poređenju sa drugim narodima mi praktično nemamo ništa. Objašnjenje možda leži u činjenici da su Srbi dizali više buna i ustanaka nego bilo koji drugi porobljeni narod, kao i u tome da su na njihovoj teritoriji oružje ukrštali austrougarski i turski carevi, a najteže posledice tih ratova trpeli su upravo Srbi.

U Prvom svetskom ratu nezaštićeno srpsko blago, čekalo je austrougarske osvajače. Ovi su u Beogradu i drugim gradovima uništili mnoge dragocene arhive, uključujući i Arhiv Srbije. Narodna biblioteka je takođe znatno oštećena, pre svega zato što knjige iz nje nisu sklonjene na vreme. Mnogi crkveni arhivi i zbirke su spaljene, mnogi muzeji opljačkani. Bugari su karavanima nosili nebrojene srpske dragocenosti koje se danas nalaze u njihovim državnim i crkvenim zbirkama i predstavljaju se kao deo bugarske istorije i umetnosti, a ono što nisu opljačkali predali su plamenu.

Iz ovoga, međutim, nije izvučena nikakva pouka. Šestog aprila 1941. izgorela je Narodna biblioteka, zajedno sa gotovo neprocenjivim blagom, a da ga niko prethodno nije sklonio na sigurno. Komunisti-partizani su već prvih nedelja rata spalili veliki broj državnih, opštinskih, sudskih, školskih i brojnih privatnih arhiva, od kojih su mnogi sadržali dokumenta iz devetnaestog veka. Posao su dovršili kada su preuzeli vlast i kada su, pored ostalog, uništili mnoge knjige i rukopise na Beogradskom univerzitetu, stare vojne arhive, privatne umetničke zbirke. Teško su oštetili i Biblioteku Matice srpske...

Bugari su u istočnoj i južnoj Srbiji nastavili tamo gde su stali 1918. Svoj doprinos dali su i Šiptari. Najgori zločin su učinili Hrvati. Proganjajući i ubijajući srpsko stanovništvo, srušili su devedeset odsto pravoslavnih crkava, toliko isto celih ikonostasa, spalili na desetine hiljada ikona i ko zna koliko knjiga, važnih dokumenata iz starih srpskih škola i svega drugog što je svedočilo o trajanju srpskog naroda na tom području. Spaljeno je pedeset slika u ulju u karlovačkoj gimnaziji, uništeno dragocenosti u tamošnjoj patrijaršiji.

Posebno bolno mesto je stradanje fruškogorskih manastira. Spaljeni su neprocenjivo vredni ikonostasi, a na jednom od njih je izgorelo više od pedeset ikona našeg najboljeg baroknog slikara osamnaestog veka Teodora Kračuna. Zajedno sa crkvom u Glini nestao je i ikonostas koji je oslikao Pavle Simić. Ubijeni su mnogi srpski umetnici. Znatno više je ostalo jevrejskog blaga u zemljama koje je u Drugom svetskom ratu kontrolisala nemačka vlast, nego srpskog u NDH.

Godine 1991. nastavljen je svekoliki zločin. Ono malo srpskih crkava što je ostalo od 1945. srušeno je. Najmanje 5.000 ikona je opljačkano i prebačeno na Zapad gde se sada prodaju. U Dalju su izgorele knjige koje nisu ni filmovane. U Pakracu je napravljena pustoš. Mnoge crkvene i umetničke predmete zauvek je progutala vatra. Spaljene su i 72 dragocene knjige, a za taj gubitak akademci u SANU kažu da je ravan onom od 6. aprila 1941. Nisu nam samo rekli zašto te knjige na vreme nisu sklonili.

Izložba "Blago Srba u zapadnoj Slavoniji", održana u Narodnom muzeju, pokazala je da je malo šta odatle izvučeno na vreme, ali nam nije odgovorila zašto naše odgovarajuće službe i Crkve ne preduzeše nešto da se ono spasi.

I naše, a još više evropske novine pišu da je više hiljada umetnina, od kojih su mnoge stare nekoliko vekova, opljačkano iz srpskih crkava na Kosmetu i raznim kanalima prebačeno na Zapad gde čekaju kupce. Zašto nadležne državne i crkvene ustanove nisu na vreme sklonile to blago, kad su za to imale dovoljno vremena, nego su ga prepustile Šiptarima? Mnogo je zašto, a malo odgovora.

Zoran Dimitrijević,
Beograd

Bogate se na našoj nesreći

Ko prođe kroz oluju, više ga ništa ne može iznenaditi. Bar sam tako mislio dok nisam zakucao na vrata Komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Posle višegodišnjeg obijanja njihovog praga, shvatio sam da i tamo vlada sistem ko ima koga, ili ko ima para može da prođe.

Rođen sam i živeo sam u Kninskoj krajini. Posle pogroma stigao sam u Beograd, a odatle me, prema rasporedu, šalju u Prištinu. Kako su i tamo uslovi za život postajali sve nepodnošljiviji, rešio sam, kao prognanik, da sreću potražim u inostranstvu. Posle ko zna koliko odbijanja konačno sam dobio zeleno svetlo. U Prištini, u kancelariji UNHCR-a, jedna devojka mi je saopštila da je moj predmet jedan od hiljadu koji je izvučen i da sam dobio zeleno svetlo. Onda je počela moja šetnja u Beogradu od Proleterskih brigada do Baje Sekulića gde me pozivaju i govore da čekam i da će sve biti u redu. Posle izvesnog vremena u Baje Sekulića jedan momak mi saopštava da je moj predmet ponovo razmatran i odbijen. U međuvremenu sam doznao da je nekoliko ljudi koje su odbili, a koji su podneli zahteve kad i ja, dobilo useljeničku vizu. Jedan od njih mi je rekao da sam morao za to da ponudim nekome pare.

Možda ova moja priča nekome zvuči obično, ali za onoga ko je dva puta proganjan sa ognjišta i ko za koru hleba treba da moli, ovo su strašne stvari. Strašno je kada se humanitarne organizacije tako ponašaju. Pitam se da li ima neka unutrašnja kontrola koja bi u ovakvim organizacijama pregledala njihov način poslovanja. Siguran sam da bi i tamo našli one koji se bogate na tuđoj nesreći.

M. R.
(Puno ime i adresa poznati redakciji)