Prema sopstvenom priznanju, princ Vladimir i njegova supruga princeza Brigita obožavaju Srbiju, i kad god im se ukaže prilika, eto njih u zavičaju predaka. Ovih jesenjih dana došli su, kako kažu, iz humanitarnih razloga. Kao jedni od donatora, obišli su obnovljeni dom za retardiranu decu u Velikom Popovcu i gradilište Hrama svete Petke u Požarevcu, posetili su i Petrovac na Mlavi i Požegu, bili u Lapovu na otkrivanju spomenika kralju Aleksandru. Svaki dan je do u minut bio "pokriven" obavezama pa za provod ovog puta nisu imali vremena. Princ Vladimir sa setom priča o šetnjama Kalemegdanom i Skadarlijom proteklog Božića i kako su se u restoranu "Tri šešira" opuštali uz omiljene im pesme "Tamo daleko" i "Marširala, marširala, kralja Petra garda". Naravno, uz mezetluk: ćevapčiće, ražnjiće, pekarski krompir, šopsku salatu...

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Otkad je 1991. sa stricem kraljevićem Tomislavom prvi put posetio Srbiju, princ Vladimir je počeo često da dolazi ovamo. Kao tadašnji predsednik Biroa Svetske zajednice Srba u Londonu, svesrdno se borio za bolju sliku o Srbima i Srbiji u britanskoj javnosti, govorio u naše ime pred Komisijom za ljudska prava Ujedinjenih nacija, obilazio ratišta u Bosni i Hrvatskoj, donosio humanitarnu pomoć u hrani, lekovima, sanitetskom materijalu i odeći. Postao je toliko omiljen da su ovdašnje novine počele da pišu o njegovoj navodnoj želji da postane pilot JAT-a i kako je do ušiju zaljubljen u devojku našeg porekla, pa se nagađalo da će možda postati jedan od retkih Karađorđevića koji će se oženiti Srpkinjom.

U dvor bez pozivnice

Pre dve godine naš zgodni princ se zaista oženio, ali Nemicom Brigitom Štaute. Upoznali su se sredinom devedesetih na jednoj proslavi koju su organizovali Srbi iz Bilefelda. Prinčevski par danas živi baš u Bilefeldu. Princeza Brigita kreira odeću za ekskluzivnu klijentelu, a princ Vladimir vodi kompaniju za odnose s javnošću.

Nisu odseli u Belom dvoru koji je Savezna vlada posle dobro poznatih petooktobarskih događaja dala na korišćenje Karađorđevićima, već u vili na Oplencu. Da li je to još jedna potvrda da članovi naše kraljevske porodice nisu baš u najboljim odnosima? Princ Vladimir vešto izbegava direktan odgovor na ovo pitanje.

- Na Oplencu možemo da živimo bez protokola, da se slobodno krećemo - kaže prilikom našeg susreta u beogradskom hotelu "Ekscelzior" . - Možemo da uđemo i izađemo kad želimo a da ne jurimo ljude koji će da nas otključaju ili zaključaju. Sve to je u Belom dvoru malo preterano. Sa mojim bratom prestolonaslednikom Aleksandrom sreo sam se u Lapovu, na otkrivanju spomenika našem dedi, kralju Aleksandru. Pozvao nas je na ručak koji, nažalost, zbog mnogobrojnih obaveza, nismo mogli da prihvatimo. Da bismo otišli u Beli dvor, nama ne treba pozivnica. On pripada svim Karađorđevićima, pa svako od nas ima pravo da uđe kad hoće. Sa princom Aleksandrom sam najčešće u vezi preko i-mejla.

Princ Vladimir je Andrejev sin, najmlađeg sina kralja Aleksandra Karađorđevića i Nemice iz Odenvalda - Kire Melite Feodore Marije Viktorije Aleksandre, kćeri Karla Šestog, princa od Lajningena i Marije Kirilovne, velike kneginje Romanove od Rusije. Rođen je 1964. u Londonu. Prve godine života je proveo na porodičnoj farmi u Kentu, a onda se porodica preselila u Portugaliju gde je princ Andrej počeo da radi za jednu uvozno-izvoznu firmu kao agent osiguranja. Najsrećnije doba u životu princa Vladimira. Svi su bili na okupu i mnogo se voleli. Njegov godinu dana mlađi brat Dimitrije, sestra po majci Lavinija, a pridružili su im se i sestra Tatjana i brat Hristofer iz očevog prvog braka sa princezom Kristinom od Hesena.

Princ Andrej je u to vreme relativno često razgovarao sa braćom. Prema Vladimirovom sećanju, sa princom Tomislavom su se češće viđali jer su svojevremeno i on i njegov otac imali farme jabuka, dok su se sa kraljem Petrom Drugim ređe sretali. Kad je kralj Petar Drugi iznenada umro, princ Andrej je sve češće putovao u Ameriku. Godine 1971. razveo se od princeze Kire i već sledeće oženio Milicom Anđelković, ženom tajanstvene prošlosti, u javnosti poznatijom kao Mici Lou.

Nastupaju godine oskudice i lavovske borbe princeze Kire da izvede decu na put. Po povratku u London živeli su od socijalne pomoći i bukvalno bili prepušteni sami sebi.

Poslednje lepe oktobarske dane iskoristili su i za šetnju Kalemegdanom

- Iz ostalih kraljevskih kuća nije se našao niko da nam pomogne, jer smo postali persone non grate - priča princ Vladimir. - Razvod braka se tada smatrao nedoličnim i strašnim činom. Takvim porodicama su zatvarana sva vrata. Nažalost, nije to bilo vreme Čarlsa i Dajane. Moja majka princeza Kira je pravi heroj. Prošla je kroz pakao da bi nas troje odgajila. Sestra Lavinija je danas udata, ima ćerku Nadiju i sina Andreja. I ja sam se oženio. Još samo da oženimo Dimitrija.

- Neke stvari kao dete nisam mogao da razumem - ističe princ Vladimir. - Moj otac, koji je za sve nas imao toliko ljubavi i topline, odjednom više nije bio tu. On je emocionalno ubio moju majku. Posle razvoda, prvi put smo ga, ali samo nakratko, videli 1982. Nije bio stranac. Bio je moj otac. Fizički isti onakav kakvog sam ga se sećao. Sledeći i istovremeno poslednji put, video sam ga 1990. godine, nekoliko dana pred smrt. Ja mislim da je njemu bilo onemogućeno da razgovara s nama i da je zbog toga duboko patio.

Ako ih nije viđao, da li im je otac bar slao poklone za Božić, čestitao rođendane?

- Imamo neke rođendanske čestitke - kaže princ Vladimir. - Ponavljam, niko ne može da me ubedi da neko ko je toliko voleo svoju decu sa njima tek tako prekine svaki razgovor. Ako me pitate kako ja to znam, reći ću vam da ja u dubini duše tako osećam. Ja volim svog oca, iako je on više uradio za srpsku dijasporu u Americi nego za svoju decu.

S obzirom na pomenute okolnosti pod kojima su živeli, logično bi bilo da je princeza Kira ime princa Andreja s puno gorčine pominjala pred decom. Ali, nije.

- Moja majka je u mog oca bila zaljubljena do onog dana kad je on umro - tvrdi princ Vladimir. - Iako smo bili u teškoj finansijskoj situaciji, ona protiv njega nije povela nijednu sudsku parnicu zbog neplaćanja alimentacije. I na taj način ona je prema njemu pokazala svoja osećanja. Kad sam joj telefonom javio da je princ Andrej umro, sestra mi je to pričala, majka je sedam dana neutešno plakala.

Majčine suze

Sa ocem, znači, nisu bili tako bliski?

Pre jedanaest godina prvi put je došao u Srbiju i za Božić se sreo sa meštanima Topole

Princ Andrej Karađorđević je umro pod prilično misterioznim okolnostima. Navodno je izvršio samoubistvo tako što se ugušio u garaži. Da li princ Vladimir zna nešto više o očevoj smrti?

- Država Kalifornija i sud u Oranž Kauntiju su rekli da je samoubistvo - kaže on. - Nisam ekspert, ali mislim da on nije želeo da podigne ruku na sebe. Pročitao sam mnogo knjiga na ovu temu i svuda piše da neko ko namerava da se ubije svoje dnevne aktivnosti i viđanja s ljudima svodi na minimum. Meni je upravo to sumnjivo. Slučajno sam bio kod njega nekoliko dana pred njegovu smrt i bio svedok dvočasovnog očevog razgovora s izvesnim gospodinom iz Londona s kojim je dogovarao nekakav skup koji je trebalo da se održi tek za osamnaest meseci. I taj gospodin me je posle nekog vremena pozvao i rekao da ne može da veruje da je otac digao ruku na samog sebe.

Bez privilegija

Da li je princ Vladimir vodio privatnu istragu o očevoj smrti?

- Čuo sam mnogo, mnogo verzija. Ubijen je tu, te ubijen tamo. Postoji pet mogućih verzija. Što se naše istrage tiče, slučaj je još otvoren i zato mi oprostite što ne mogu da kažem nešto više o tome. Da vas podsetim, predratnom policajcu Vladeti Milićeviću je trebalo dvadeset pet godina da otkrije pravu istinu o ubistvu kralja Aleksandra u Marseju. Verovatno ćemo i mi morati malo duže da sačekamo da istina o očevoj smrti izađe na videlo.

Razgovor sa našom novinarkom u beogradskom hotelu "Ekscelzior"

A da li je upoznao maćehu Mici Lou?

- Video sam je nekoliko puta - kaže princ Vladimir. - Kao sin oca koji je ostavio moju majku i otišao s njom, osećam se povređeno i razočarano, ali je ne mrzim. O njoj sam čuo dosta priča.

Računa li na deo imovine koju bi naša država trebalo najzad da vrati porodici Karađorđević?

- Čekali smo kao porodica šezdeset godina na povratak oduzete imovine i zato nema potrebe da se žuri - odgovara princ Vladimir diplomatski. - Karađorđevići nisu jedina porodica koja je posle Drugog svetskog rata sve izgubila. Kad se drugima vrati, neka se vrati i nama. Zašto bismo mi u tome bili povlašćeni? Ja nisam ovde da bih se borio za nasledstvo. Prirodno je da me to vrlo zanima, ali u Srbiji ima mnogo prečih stvari koje moraju da se reše. Što se imovine Karađorđevića u Sloveniji tiče, zbog toga se mnogo ne brinem. Evropska unija, kojoj će uskoro pristupiti i Slovenija, ima svoje sudove i zakone koji su vrlo precizni i jasni kad je reč o imovini.

Princ Vladimir priča i o svojoj velikoj ljubavi prema letenju i avionima. Najčešće je pilotirao "cesnom 150" sa dva sedišta. A onda, kad je počeo da dolazi u Srbiju, sebi je postavio pitanje: da li je moralno plaćati sto funti za jedan sat leta dok ljudi gladuju? Zaključio je da je mnogo bolje da taj novac da u humanitarne svrhe.

Velika želja mu je da posmrtne ostatke svog oca prenese na Oplenac i da živi u Srbiji.

- Sa suprugom sam nekoliko puta o tome pričao - kaže. - Njen dom je Nemačka, a moja dugogodišnja baza u Engleskoj. Svaki put kad dođemo ovamo, sve teže nam je da napustimo Srbiju. Onog trenutka kad nađemo finansijske mogućnosti, nastanićemo se ovde. Ne želimo da živimo, kako se to kaže, na grbači srpskog naroda.