PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Ko to tamo komponuje

Nedavno je na drugom programu Radio Beograda gostovao jedan od naših najpoznatijih etnomuzikologa, po zvanju profesor. Objašnjavao je različite faze u razvoju naše narodne muzike. Najpre je govorio o izvornoj muzici, a zatim o komponovanoj koja je nastala u gradu "i samim tim je gradska". Osvrćući se na poslednjih deset, petnaest godina, rekao je: "A onda su, privučeni novcem, u narodnjački deo estrade došli Zlaja i kompanija. Oni nisu u stanju da komponuju narodnu pesmu, jer tu vrstu muzike ne osećaju. To naprosto nije njihov teren. Oni, u stvari, rade ono što su radili i ranije - zabavnu i pop, samo što su te pesme sada malo obojili folkom".

Izvanredno! Jedan od naših najvećih muzičkih znalaca u samo nekoliko rečenica vrlo precizno je objasnio aktuelnu narodnjačku scenu, ali i razloge koji su je odveli u duboki ponor.

Šezdesetih godina počelo je komponovanje nove narodne muzike. Odmah je postalo jasno da će formula koja glasi: harmonika, lepa komponovana pesma i dobra interpretacija, pridobiti gotovo celokupan narod. To će se do kraja potvrditi sedamdesetih, osamdesetih, i do sredine devedesetih. Narodnjački pevači su i u zemlji i u inostranstvu (svugde tamo gde su živeli naši ljudi) bili apsolutne zvezde. U ovaj deo estrade slivao se ogroman novac. I upravo zbog tog novca u narodnjačko okruženje su krajem osamdesetih i naročito tokom devedesetih masovno počeli da dolaze akteri zabavnih, pop i rok nota.

Ali, odmah se pokazalo da oni nisu u stanju da komponuju narodnu pesmu (niti ih to zanima). To je za njih više matematika. Ta vrsta muzike daleko je od njih mnoge svetlosne godine. Ne osećaju je, naprosto, to nije njihov teren. Ne pripadaju tom muzičkom svetu, došli su iz neke sasvim druge priče. I ako malo bolje pogledate, jasno ćete videti da oni, zapravo, rade ono što su radili i ranije, ono sa čime jedino i mogu da izađu na kraj - dakle, zabavnu i pop muziku, samo što su tim pesmama sada dodali malo folka. Harmoniku su zamenili sintesajzerom, narodne orkestre pop-rok bendovima. Po mišljenju nekih naših muzičkih stručnjaka, to što oni rade eventualno bi mogao da bude prihvaćeno kao neka srpska zabavna i pop muzika, ali kao folk ni u kom slučaju.

Tim svojim zabavnjačkim pesmicama, koje pomoću medija već godinama plasiraju u okviru narodne muzike, čine nemerljivu štetu. Velikim delom oni su deformisali ukus narodnjačkoj publici, odvojili je i odvikli od narodne pesme i preveli na drugu stranu. Upravo to, kao i svekoliki primitivizam koji se zahvaljujući njima uselio u ovaj deo estrade, doveli su do toga da se publika, u, nažalost, velikom broju, opredelila za nesrpske žanrove.

Koliko oni, zapravo, mrze narodnu muziku, i do koje mere joj ne pripadaju pokazuju i njihove izjave date bez imalo stida, da sebe smatraju najzaslužnijim što je, najzad, srušena dominacija narodne muzike, što je potpuno promenjen muzički ukus i slušalačka navika najširih slojeva ovog naroda i što se, zahvaljujući upravo tome, konačno ustalila pop scena u Srbiji.

Dejan Stevanović,
Beograd

Pišite o selu

Poštovana redakcijo,

Stalni sam čitalac "Ilustrovane" i moram priznati da vam je sadržaj lista raznovrstan, dobar i zanimljiv. Pa i pored toga, biću slobodan da vam uputim nekoliko primedaba. Prva bi bila to što previše prostora u listu ustupate estradnim zvezdama iz muzike i filma pa im pri tom pružate šansu za karijerističko hvalisanje kao da su doktori nauka, ljudi od velike koristi za razvoj društva. Čak je ranije bilo i njihovih privatnih tračeva. Takođe vam zameram što ste svojevremeno objavljivali vrlo nezgodne porno-fotografije, a pošto je vaš list porodični, to pomalo neukusno deluje.

Vrlo malo reportaža objavljujete o poljoprivrednim proizvođačima, njihovim uspesima i nevoljama, kao i o bespomoćnim staračkim domaćinstvima i uopšte o selu. Kada biste to činili, dobili biste veći broj čitalaca seljaka, kao i gradskog stanovništva koje potiče sa sela. A njih je gotovo dve trećine, među kojima sam i ja.

Moj stari zavičaj je selo Gorčinci kod Babušnice. U njemu živi devetočlana porodica od kojih su dvoje starih, blizu po osamdeset godina - i petoro mališana, od kojih najmlađi ima četiri a najstariji trinaest godina. Stari su bez penzije, a samo je jedan član porodice - otac mališana - u radnom odnosu sa skromnom platom. Kada biste posetili porodicu Miroslava Ćirića, mislim kada biste nešto napisali o materijalnim teškoćama te familije, možda bi se našli dobrotvori koji bi im pružili pomoć da se dečaci iškoluju i pravilno odgoje (od njih je četvoro osnovaca) kako bi postali korisni građani ove zemlje.

O Babušnici bi se mogla napisati dobra reportaža jer je opština zabačena i nerazvijena ali sa vrednim i poštenim ljudima. U toj opštini radi šest nevelikih proizvodnih preduzeća od kojih su dva izvoznici, kao što je "Lisca" i pogon "Prvi maj" koji izvozi odela u Nemačku. Sva ta preduzeća su na stabilnim nogama zahvaljujući, pre svega, vrednim i skromnim radnicima.

Kad biste stvarno napisali jednu opširnu reportažu o tom lepom ali siromašnom i zabačenom kraju, siguran sam da biste ovde znatno povećali prodaju "Ilustrovane". Pri tom, naravno, ne bi trebalo zaobići porodicu Miroslava Ćirića iz Gorčinca koji je vredan i dobar domaćin, pa iako mu se bliži osamdeseta godina, zasad uspešno održava svoju familiju na okupu, iako bez neke društvene pomoći. Mislim da ni oni neće dugo izdržati premda je porodica rekordna po broju članova u domaćinstvu u opštini.

Danilo Ristić, Niš