PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Bravo za Jovana Marića!

Iskreno, topla ljubavna ispovest dr Jovana Marića, objavljena u poslednjem broju vašeg lista, nešto je najlepše što se moglo dogoditi čitalačkoj publici. U ovom više tužnom nego ludom vremenu, kada se ne može bez straha otići ni u moskovsko pozorište ili njujorški trgovinski centar, kada se ne može u miru putovati prostranstvima Avganistana, ovakav tekst je pravo osveženje. Ljubav, ah, ljubav. Priznajmo sami sebi, svi ponaosob, kada smo poslednji put čuli tu reč, a da i ne pominjemo taj najlepši osećaj koji čovek može da doživi.

Nas nekoliko vernih čitalaca vašeg lista, dok smo s uživanjem iščitavali ljubavno kazivanje dr Jovana Marića, kao da smo se vratili u neko rano srednjoškolsko doba, ili tačnije, u kasno osnovnoškolsko. Toliko lepote, ljubavi, iskrenosti... to može biti samo u davno prošlom vremenu. Svi mi smo krili suzu u krajičku oka dok smo čitali tu ljubavnu poeziju (tačno, to je bila najlepša poezija), a pomalo smo se i stideli.

Zašto stideli?

Pa zato što smo kasnije u iskrenom razgovoru ustanovili (a svi smo dugo u bračnoj zajednici) da svojim suprugama, odnosno supruzima već godinama nismo rekli "volim te". To su dve potpuno zaboravljene reči. Sa osećanjima je još teža situacija - zaboravili smo da volimo. Gde su nestali treptaji srca, klecanja kolena, blaga pomućenost svesti, žmarci uz i niz kičmu.

Ovako javno, a ipak intimno kazivanje dr Jovana Marića treba sve da nas podseti da nije teško biti fin. Mi smo se dogovorili da od sada, tri puta dnevno, iza jela, svojim bračnim drugaricama, odnosno drugovima kazujemo te dve magične reči "volim te" i da svoja osećanja iskažemo i javno, bar jednom mesečno, na primer, na oglasnoj tabli u zgradi. Bilo je predloga da u svojim zgradama iniciramo povremene sastanke skupštine stanara sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda "koliko volimo svog bračnog druga". Međutim, odustali smo jer smo zaključili da bi to bila prilika i za iznošenje prljavog veša u nečijem braku. Možda bi čak došlo i do tuče.

Za sada moramo biti vrlo oprezni i strpljivi, Balkan je ovo, bre. Treba mnogo rada, mnogo edukovanja (da tako kažemo) pa da jednom dočekamo neko srećno vreme kada ćemo transparentno (to je sada moderan izraz) moći da iskazujemo svoju ljubav prema bračnom drugu. Putem novina, transparenata, oglasnih tabli...

U vezi sa tim šta nas sve očekuje na tom mukotrpnom putu, slobodni smo očekivati, i to već u prvom ili drugom sledećem broju vašeg lista, i odgovor supruge dr Jovana Marića. To očekujemo ne samo zato što je ljubav dvosmerna ulica i što je samo u tom slučaju velika i lepa, nego i zato što nam je to potrebno. Kao hleb nasušni. Hvala doktoru Jovanu Mariću i njegovoj supruzi.

Verni i ubuduće još verniji čitaoci vašeg lista
(Imena i adrese poznati redakciji)

Izvor suza je presušio

Poštovani doktore Mariću,

Osjećam se izdanom, napuštenom. Umor je duboko u meni, taložio se godinama. Ravnomjerno kucanje sata me podsjeća na proticanje vremena koje mi djeluje jako nevažno. Svaki trenutak je isti - bezličan, iste su ulice kojima prolazim, dani koje živim, ljudi koje srećem. Isti je i on, svaki dan jednako pijan. Nekada više, nekada manje, važno da je uzeta "doza".

Pokušala sam na svoj način da riješim problem. Prvo sam bila umilna, sretna, poslušna, dijelili smo čak i postelju mada je to za mene bilo mučenje (nikada nijesam voljela ni mogla da se pretvaram), poslije toga opet pijanstvo. Onda je nastao period žestokih svađa oko sakrivanja prihoda, neodgovornog i nezrelog ponašanja oko otvorenih laži, oko svega. Opet pijanstvo kao rezultat moga nerazumijevanja.

Kada sam zatražila da se razvedemo sporazumno, jer kad nešto ne ide, ne ide, bio je veoma ljut i izričit da neće razvod.

Ja sam vrlo emotivna osoba. Sve naše svađe su se završavale bujicom mojih suza koje jednostavno ne mogu da kontrolišem. Prezirala sam sebe zbog toga, ali snagom volje tu nijesam mogla ništa da uradim.

Sada traje predugi period ćutnje koja na mene djeluje bolesno, sa jedne strane, sa druge - izvor suza je presušio.

Koliko je sve to ostavilo traga na djecu - ne moram da vam govorim. Vi to najbolje znate.

Jedino rješenje koje vidim ispravnim jeste da se pokupimo i odemo. Mi, nažalost, nemamo gdje. Da mu napišem ljubavno pismo morala bih da mu kažem da ga ne volim odavno, da mu ništa, ama baš ništa ne vjerujem odavno, i da se neka pravila moraju poštovati ako smo već u braku.

Ja to nijesam napisala, ja sam mu sve to rekla u lice, ali šta sad. Vi kažete: reči lete, pisano ostaje. Možda su odlijetele prije nego ih je čuo?! Možda ne bi imao šta da kaže ili bi rekao da nijesam normalna. To je njegov stil.

Vama ostavljam da odredite stepen moje nenormalnosti - Vi, a ne on.

Molim Vas, jer sa mnom izgleda stvarno - nešto nije u redu. Šta?

S poštovanjem, "Matilda"