Najpoznatija i najzagonetnija: Ljiljana Nedeljković privatno

Oba predsednika su izabrali žene. Jugoslovenski, Koštunica, prevodioca, novinara i urednika Ljiljanu Nedeljković, srpski, Milutinović, provereni kadar iz SMIP-a Olgu Vlahović koja je na tom mestu bila do pre godinu dana, a sada je v.d. Jovan Kojić. Premijeri su, ipak, na mesto šefova kabineta ustoličili muškarce: Pešić Gorana Garića, a Đinđić mladog Nemanju Kolesara (njegov prethodnik Nenad Milić otišao je na visoku funkciju u MUP). Temperamentnom guverneru NBJ Mlađanu Dinkiću taj odgovoran posao obavlja Nevenka Savović, kao što i tolerantnom predsedniku Veća građana Skupštine Jugoslavije Dragoljubu Mićunoviću kabinetom rukovodi dama, Svetlana Popov. U kabinetu predsednice srpskog parlamenta Nataše Mićić trenutno je to mesto upražnjeno, mada je doskora njen kabinet, kao i onaj prethodnog predsednika Dragana Maršićanina, vodila Jasminka Jakovljević.

Osim Dušana Mihajlovića, svi potpredsednici vlada za šefove kabineta imaju žene kao što su se u većini slučajeva i republički ministri (Srbija ima samo četiri ministarke) opredelili za pripadnice lepšeg pola. Tako se lakonski zaključak nameće samo po sebi: kad kažem šef kabineta, mislim žena.

- Slava muškarcima, a ženama rad - dodaje Kruna Petković, šef kabineta ministarke za saobraćaj i komunikacije Marije Rašete- Vukosavljević.

Zaista, pomenute šefice su za javnost anonimne ličnosti. Osim jedne. Ljiljana Nedeljković je mesto na novinskim stupcima izborila (ne)osnovanim prozivkama za učešće u raznim aferama: Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Odgovarajući na neke od tih optužbi, gospođa Nedeljković je čak u novinama obelodanila svoj matični broj - 270295515464. Ona kao i većina njenih koleginica ne voli da razgovara i fotografiše se za novine. Prezauzeta je, tako su nam rekli u njenom kabinetu, da bi sada odgovorila na nekoliko naših pitanja, makar i pismeno. Ipak, nekoliko dama je, uz dozvolu svog pretpostavljenog, pristalo da na tren izađu iz senke, objasne kako su došle na to mesto, kakav je to posao, da li je imaju i kolika je njihova moć....

Dug iz mladosti

Danijela Gačić-Vukićević: kad sve prođe, vratiće se političkom novinarstvu

Kada je Danijela Gačić-Vukićević prvi put kročila u prostorije dodeljene Ministarstvu za trgovinu, turizam i usluge bio je prvi mesec prošle godine. Ona je tada bila u šestom mesecu trudnoće. Zaposlenima, a njih je u ovom ministarstvu više od osam stotina, laknulo je. "Ne može biti zla, trudnica je", govorili su. Danijela je za takvu njihovu opasku saznala tek mnogo kasnije, kada je svima bilo jasno da se novi šef kabineta novog ministra, zgodna, nežna plavuša i već majka jednog Ognjena, čija slika uz cvetne aranžmane krasi njen radni sto, nije pretvorila u rospiju, goniča robova ili u "bič Božiji".

- A ljudi su strahovali od revanšizma. Ovo ministarstvo pre Slobodana Milosavljevića vodio je gospodin Krasić iz Srpske radikalne stranke. Međutim, novi ministar je zadržao i vozača i sekretaricu prethodnog i gotovo svi zaposleni su ostali na svojim radnim mestima - priča Danijela, trideset trogodišnja Beograđanka. - Otkaz su dobili samo oni koji su primljeni mimo zakona, odnosno ljudi sa visokom stručnom spremom koji su do posla u ministarstvu došli bez konkursa. Za ta radna mesta smo raspisali konkurs i neki su se, sad legalno, ponovo zaposlili u ministarstvu.

Danijela je postala šef kabineta tri godina starijeg ministra dr Slobodana Milosavljevića, koji je na to mesto došao kao ekspert iz Instituta za tržišna istraživanja, zbog, kako kaže, duga iz mladosti. Jer, objašnjava gospođa Gačić-Vukićević, njen sadašnji šef i ona znaju se još iz studentskih dana, dok je on bio postdiplomac, a ona studirala novinarstvo. Tada joj je rekao: "Kad ja postanem neko, ti ćeš biti moj šef kabineta". "O.K"., složila se Danijela.

U međuvremenu Danijela je pekla i stekla, prvo kao honorarac, a potom i kao stalno zaposlena, novinarski zanat u popularnoj "Dvesta dvojci" Radio Beograda. Počela je od pijace, a 1998. godine dogurala do voditelja i urednika Dnevnika i emisije "Gost nedelje". (S ponosom ističe da su baš u njenim emisijama gosti uvek bili Vuk Drašković i Zoran Đinđić što je u to vreme bio presedan kada su državni mediji u pitanju.) Ali, posle petooktobarskih događaja i nju je zakačilo novouspostavljeno, nepisano, pravilo da ko je u Miloševićevo vreme vodio Dnevnik to više ne može da radi. Nastavila je i dalje da prati Skupštinu Srbije.

Već je održavala trudnoću, kad se 25. januara 2001. godine, baš na njen rođendan, telefonom javio Slobodan. "Vreme je da odužiš dug iz mladosti", kratko je podsetio na svoje i njeno obećanje. Danijela je, što zakon dozvoljava, uzela tri godine neplaćenog odsustva u Radio Beogradu i latila se posla šefa kabineta čiji je opis poslova, precizno, po sistematizaciji radnih mesta u ovom ministarstvu, glasi: "Obezbeđuje kvalitetno, efikasno racionalno vršenje stručnih, operativnih i organizacionih poslova za potrebe kabineta ministra, obezbeđuje stručnu obradu najsloženijih pitanja u vezi sa ostvarivanjem funkcija ministra, stara se o protokolu prijema stranaka, zakazivanju i održavanju sastanaka u kabinetu ministra, organizuje poslove u vezi sa prijemom materijala u kabinet ministra dostavljanjem materijala na obradu pojedinim sektorima, kao i ekspedovanje materijala iz kabineta prema vladi, drugim organima i organizacijama, stara se o sređivanju i čuvanju dokumentacije od značaja za kabinet, posebno dokumentacije sa sednice vlade, prati izvršenje zaključaka vlade iz delokruga Ministarstva, obavlja i druge poslove po nalogu ministra".

- Nisam član ni jedne stranke i stojim iza svega što sam do sada radila, bilo kao novinar, bilo kao šef kabineta - kaže Danijela.

Ističe da je bez obzira na višegodišnje prijateljstvo Slobodan Milosavljević u zgradi u Nemanjinoj ulici za nju isključivo ministar, a ona njegov radnik. Veruju jedno drugom, što je za posao i najvažnije, a njoj je posebno drago što ministra vlast nije promenila.

- Ostao je isti čovek kao kad sam ga upoznala kao dečka moje drugarice - kaže. - Ono na čemu ja posebno insistiram jeste da kad ministra zove novinar, iz bilo kojih medija iz bilo kojeg grada, on se javi u najkraćem mogućem roku. Slobodan to razume, uostalom i supruga mu je novinar.

Kod zaposlenih u kabinetu Danijela insistira na ljubaznosti, lepom ponašanju, zabrani pušenja i radnoj disciplini. Ljudi su ovde zaista vredni, kaže. Ali:

- Kad sve prođe, vratiću se političkom novinarstvu. Jedva čekam.

Beogradska mama

Marina Beroš: gradonačelnicu je poznavala i ranije, ali nisu bile dobre prijateljice

U, za nju, tako daleku budućnost, njena koleginica Marina Beroš uopšte ne ulazi. Bitan joj je dan pred njom. A kakav će on biti pokušava da osmisli i zamisli dok peške grabi prema poslu iz Ulice 27. marta gde živi od kada zna za sebe. Privilegovana je, kaže, što za tih dvadeset minuta koliko joj treba do kancelarije u gradskoj Skupštini, prolazi kroz tri parka. Mnogi smatraju da je privilegovana i što radni dan provodi u jednom takvom izuzetnom ambijentu kakav pruža unutrašnjost Starog dvora.

- Ima tu nešto. Kažu da su crkve i dvorovi građeni na mestima koja su određivali rašljari. Bilo kako bilo, ja odavde, bez obzira koliko stresan, a takav je gotovo svaki radni dan bio, ne odlazim loše raspoložena i slomljena od umora - kaže gospođa Beroš. - Mada, takvom osećanju mnogome doprinosi i sama gospođa Hrustanović. Iako njen tempo jedva pratimo, jer ona često dolazi na posao i pre nas, a zatim se od osam i trideset pa do naveče na po pola sata smenjuju sastanci i još se dešava da i tokom noći ide na teren, kao kad je izbio požar u Gradskom saobraćajnom preduzeću, gradonačelnica, koju zovemo "Beogradska mama", smirena je žena, sa humanim odnosom prema sebi potčinjenima. Nikada ne povisi ton, uvek zna šta hoće. Velikim delom je i njena zasluga što u kabinetu vladaju dobri međuljudski odnosi, jer za moj posao oni su vrlo bitni. Smatram da je biti šef kabineta težak posao koji se unapred ne može naučiti. On ti jednostavno leži ili ne leži.

Marina Beroš, pravnik po struci, pre nego što je postala šef kabineta gradonačelnice Beograda radila je četiri godine za jednu grčku brodovlasničku kompaniju na naplati njihovih potraživanja u Jugoslaviji, a potom je još pola decenije provela u beogradskom "Brodoimpeksu" kao zastupnik inostranih firmi. U međuvremenu je postala i Viktorova mama, koji je sada brucoš na FPN-u.

- Kad su pre dvanaest godina počela teška vremena, u "Brodoimpeksu" nije bilo posla, plate su bile nikakve i ja sam dala otkaz. Sa drugaricom sam iznajmila mali lokal i počela da se bavim svojom ljubavlju - kućnim dizajnom. Radnju smo nazvale "Cakum- pakum" i radile sve do bombardovanja - priča Marina (50). - Moja politička opcija je građanska i Građanski savez Srbije mi je najbliži po svojim idejama. Kada je gospođi Hrustanović trebao šef kabineta, predložena sam ja. Poznavale smo se odranije, ali nismo bile dobre prijateljice, što je prednost jer lakše je sarađivati bez te "prepreke". Distanca je neophodna, ne zbog sujete, već zbog odgovornosti.

Bez obzira na političku nit koja spaja ove dve dame, u njihovom poslu politike najmanje ima. Čari i problemi života jedne prestonice prosto su je saterali u ćošak. Tako da šef kabineta gradonačelnice sve i da hoće ne može da bude kabinetski čovek. (Po Vujaklijinom rečniku "činovnik ili rukovodilac koji neprekidno sedi u kancelariji i koji više veruje papirima nego životu".)

- Uvek kada dobijemo pismo rukom ispisano, i pre nego što ga pročitamo znamo da je velika nevolja u pitanju. Gotovo svakodnevno se srećemo sa ljudskim sudbinama koje su zaista potresne. Još kad su njima pogođene žene i majke, a pogotovo kad deca pate, onda se posao, pod pritiskom emocija, nosi kući. To je možda najteži deo mog posla i istovremeno najlepši. Ovo drugo, kad uspemo da pomognemo. A desilo se to mnogo puta - priča gospođa Beroš.

Rob građana

Suprotno očekivanjima posmatrača sa strane, Marina, za godinu i po dana otkako je zaposlena u Gradskoj skupštini samo jednom je službeno prešla jugoslovensku granicu. Putovala je u Atinu sa gradonačelnicom, koja i sama vrlo retko koristi pasoš.

Kruna Petković: Posao ne ostavlja nimalo prostora za sujetu i ličnu promociju

- Štedi se na svakom koraku, naročito na putovanjima. Gradonačelnica uglavnom putuje na poziv, a najčešće su takva putovanja plaćena od strane domaćina - objašnjava šef kabineta prve žene Beograda.

I dve dame Marina Rašeta-Vukosavljević i Kruna Petković, koje "vladaju" saobraćajem u Republici, putuju samo kad se mora. Opet nema para. Ni visina plate nije za hvalu. Verovatno je debljina koverta razlog što u Ministarstvu za saobraćaj i telekomunikacije zajedno sa inspektorima, u pet sektora, radi samo 127 ljudi.

Pre nego što je postavljena za šefa kabineta ministarke Marije Rašete-Vukosavljević, Kruna Petković je bila simultani prevodilac. Govori engleski, nemački, francuski jezik.

- Iako nikakvo iskustvo u funkcionisanju javne administracije nisam imala, prihvatila sam ovo mesto jer sam želela da i na taj način podržim reformsku vladu gospodina Đinđića - kaže gospođa Petković, ne krijući da je član Demokratske stranke.

Kruna svoje poslove ne mistifikuje. Ona je, pre svega, "civil servant", što u bukvalnom prevodu sa engleskog znači - rob građana. Zato od svojih podređenih bespogovorno traži da ko god je iz bilo kojih razloga pokucao na bilo koja vrata u Ministarstvu ne izađe iz zgrade bez odgovora. Ljubaznost se podrazumeva, ona sama nikada ne povisi ton.

- Moj osnovni zadatak jeste da maksimalno olakšam život svom ministru, a da bih to uspela neophodno je da između nas dve postoji odnos poverenja i poštovanja - objašnjava. - Ovaj posao je pre svega operativan, zahteva veliko znanje, izuzetnu sistematičnost i fleksibilnost, samokontrolu, strpljenje i diplomatske sposobnosti. Ne ostavlja nimalo prostora za sujetu i ličnu promociju. O nekakvoj "sivoj eminenciji" nema ni govora. U ovom sistemu to, prosto, nije takvo radno mesto.

Kad ovoj vladi istekne mandat gospođa Petković sebe vidi na poslu vezanom za evropske integracije. Veruje da će do tada steći dodatne stručne kvalifikacije: završiti specijalističke studije o elektronskoj vladi na FON-u, a već u januaru će polagati ispit za trenera za Evropsku uniju. Dok to vreme ne dođe, sigurna je, i dalje će uživati u poslovima šefa kabineta. I ponovo će, radi bolje saradnje, za svoje kolege organizovati žurku u svom stanu, kao što je učinila prošlog decembra.

- Sa svojim kolegama izuzetno sarađujem - kaže. - Pravi majstori u svom poslu su Nevenka Savović, Dinkićev šef kabineta, Aleksandra Hristov kod ministra Gaše Kneževića i Biserka Terzić kod Dragana Milovanovića, ministra za rad i zapošljavanje. Kad o nekom mislim dobro ja kažem. Kad mislim loše, ćutim.

Zoran je kavaljer

Biljana Spasić: Ministar nije nadobudan, ne izdvaja se od okruženja

Dok je Kruna prosto zatrpana papirima u sobi "tri sa tri", Biljana Spasić šef kabineta Zorana Živkovića, saveznog ministra za unutrašnje poslove, ne oskudeva u prostoru.

- Nama je ministar u stvari ustupio svoju kancelariju, a on se preselio u salu za sastanke - kaže Biljana. - Dobili smo i kompjutere iz donacija i zaista imamo pristojne uslove za rad.

Kabinet ministra Živkovića broji osam zaposlenih. Sedam su dame. Biljana, pravnik po struci, u SMUP-u je od 1975. godine. Jedanaest i po godina radi u kabinetu ministra unutrašnjih poslova, počev od Petra Gračanina. Za Živkovićevog šefa kabineta postavljena je sa mesta savetnika za saradnju sa drugim organima i organizacijama. Tačnije, Zoran ju je izabrao.

- Za ovaj posao neophodne su organizatorske sposobnosti, komunikativnost, snalažljivost, pokretljivost - priča Biljana. - Posla zaista ima mnogo, pogotovo otkako je ponovo zaživela međunarodna saradnja u borbi protiv organizovanog kriminala. Uz to treba pregledati i sve skupštinske materijale, izdvojiti ono što se odnosi na naše ministarstvo, pripremiti materijal kad se SMUP pojavljuje kao predlagač... Srećom po nas, ministar je vrlo zahvalan za saradnju. Ovde nema klasičnog odnosa podređen - nadređen. Zoran nije nadobudan, ne izdvaja se od okruženja, realan je... Naše radno vreme je od pola osam do pola četiri. Ministar toleriše i kasniji dolazak na posao, ali mi vrlo retko odavde izađemo pre pet. I, zaista, Zoran je kavaljer.

Jasno je da se, zbog same prirode posla, ministar, inače po struci ekonomista, oslanja na šefa kabineta, ali, kako Biljana sama kaže, prejako bi bilo reći da je ona njegova desna ruka.

Katarina Klara Mitrović: povratak u manekenstvo samo za "Ilustrovanu"

- Ja volim svoj posao, našla sam se u njemu. Ali sam i realna. Ne živim u oblacima. I kao i svakog ovde, brine me šta će se desiti kad se usvoji, ili ako se ne usvoji, Ustavna povelja - kaže gospođa Spasić.

Iako se to na prvi pogled ne bi reklo, pre svega zbog njenih godina, i Katarina Klara Mitrović, dvadeset sedmogodišnja Smederevka, šef kabineta predsednika privredne komore Srbije Radoslava Veselinovića, sa svojih sto osamdeset jedan santimetar visine, čvrsto stoji na zemlji. Takva je još od svoje petnaeste godine kada se kao manekenka otisnula u svet. Sedam godina šetala je modnim pistama Francuske, Nemačke i Grčke. U međuvremenu je bila i spoljni saradnik turističke agencije "Putnik", recepcioner u "Hajatu", trenirala aikido, a potom i sama pomagala treneru u obuci drugih, kao diplomirani ekonomista radila u privatnoj firmi koja se bavila prometom građevinskog materijala... Njeno lice gledali smo u reklamama PTT Srbije, "Bambija", spotovima Demokratske stranke...

- Nije me sramota da radim bilo šta, ako to može da mi pomogne u sticanju novih znanja i sposobnosti. Kada sam se u leto prošle godine prijavila na konkurs za poslovnog sekretara u beogradskom predstavništvu kompanije "Galeb", čiji je vlasnik moj sadašnji šef, pitala sam se: kakva li je to firma kad za takvo radno mesto traže kvalifikacije kao za direktora? Primljena sam i počela da radim 25. septembra 2000. godine, dan posle izbora. Šefa uopšte nisam videla pet meseci. U međuvremenu, on je postao predsednik PKS-a. Ovde je trebalo mlađih ljudi i među njima sam došla ja - priča Katarina Klara. ş- Bačena sam u vatru. Do pre godinu i po dana uvek sam ja trebala nekoga, a sada svih sto četrdeset sedam zaposlenih u PKS-u trebaju mene. Najteže u ovom poslu je pomiriti ljudske prirode, a najvažnije u svemu naći meru.

Nervira je, ističe, nemar, nebriga i bahatost kako u odnosu prema ljudima, tako i prema stvarima. Iz takta je izbacuju i rečenice tipa: "Imam više godina od tebe, više znam... Videćeš ti kad dođeš u moje godine šta to znači..".

Ovaj postdiplomac na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer menadžment ljudskih resursa, ne namerava ceo život da bude nečiji šef kabineta.

- Radoslav je izuzetna ličnost i od njega sam mnogo naučila. Ali, moj šef radi petnaest-šesnaest sati dnevno i isto očekuje od svojih saradnika. Sada je moj posao moja porodica. A kad u mom životu na red dođu muž i deca ne vidim sebe kao poslovnu ženu koja radi duplo radno vreme - kaže Katarina Klara Mitrović i bez ustručavanja dodaje: - U ovom trenutku ja radim za slavu, ime, status. Najmanje za novac. Privilegija ovog posla je što ljude upoznajete sa nekog nivoa i što, po pravilu, nailazite na otvorena vrata.

Ko je glup

Na zidu, pored radnog stola Biljane Spasić, izlepljene su razglednice, isečci iz grčkih i naših novina sa fotografijama Zorana Živkovića, tekst o tome kako su u Sofiji ukrali četiri kilometra kamenja i ova ministrova izjava:

- Muškarce delim na pametne i glupe. Pametni muškarci znaju da žene vladaju svetom. Glupi to još ne znaju i veruju da time što se u kući ponašaju kao age mogu da demantuju takve tvrdnje. Oni nisu svesni da žene vladaju čak i u takvim porodicama.