Desilo se to sedmog avgusta 1995. godine, u jeku velikog egzodusa krajinskih Srba iz Hrvatske, najvećeg etničkog progona u Evropi od Drugog svetskog rata. Desetak kilometara od Bosanskog Petrovca prema Ključu, kod sela Klenovac, kilometarska kolona najrazličitijih vozila gamizala je, često zastajkujući od zagušenja. Brektali su motori načičkanih automobila, traktora, autobusa, kamiona...

Ujna Stana Tintor je njihova nova majka

U vidokrugu sve je treptalo od ilinjske žege. Ispod cerade jednog kamiona, ukleštena između torbi i ponjava, sedela je sedamdesetogodišnja starica Sava Stjelja iz sela Zagrad kod Benkovca, u Dalmaciji, držeći u naručju trogodišnju unuku Aleksandru. Zbijeni oko nje truckali su se njena snaja Vedrana, trudnica pred porođajem, i osmogodišnji unuk Savo, kao i nekolicina komšija, Zagrađana. Odmah iza kamiona išao je "mercedes 200D" kojeg je vozio Mirko Stjelja, tridesetčetvorogodišnji sin bake Save, dok se na zadnjem sedištu "mercedesa" nalazio njen muž Branko, a na mestu suvozača sedeo je njihov komšija Dušan Ivaneža. Tokom celog putovanja njih trojica pratili su u stopu kamion i snabdevali žene i decu hranom i vodom.

Raketiranje kod Klenovca

Reka limarije na točkovima, po ko zna koji put, stala je kao ukopana. Koji minut kasnije, hrvatski ratni avion, u brišućem letu, nadleteo je kolonu u pravcu njenog kretanja, napravio polukružni manevar i u povratnoj maršruti raketirao grupu civilnih vozila na zakrčenom putu. Mala Aleksandra i njena majka Vedrana, od gelera, ranjene su u ruke. U opštoj panici, svi su skočili sa kamiona, a za njima i baka Sava. Kad je dodirnula tlo, Sava Stjelja se osvrnula i pogledala na "mercedes". Bila je to scena iz najcrnjeg košmara: ugledala je sinovljevo truplo bez glave, a muž Branko sedeo je nepomično dok mu je krv curila iz usta. Vetrobransko staklo je bilo razbijeno a treći putnik iz "mercedesa", okrvavljene glave, izvukao se iz automobila koji je već bio u plamenu, najverovatnije zbog zapaljenih kanti goriva koje su bile u gepeku.

Preživeli i ranjeni civili s mesta zločina pokupljeni su na brzinu u druga, nepogođena vozila koja su se razbežala sa smrtonosne lokacije. Među spasenima bile su i Sava i Vedrana sa decom Savom i Aleksandrom.

U tom napadu, kukavičkom i krvničkom, poginulo je devet civila: tri dečaka (jedan od četiri, drugi od devet i treći od trinaest godina), jedna devojčica devetogodišnjakinja, devojka stara dvadeset jednu godinu, starica od šezdeset tri godine i trojica odraslih muškaraca. Sedmoro pobijenih ubrzo je sahranjeno u selu Tomina kod Ključa, na "novom" groblju starom koliko i izbeglička kolona iz Krajine. O sudbini posmrtnih ostataka dveju preostalih žrtava, oca i sina, Branka i Mirka Stjelje, ništa se nije moglo doznati. Ubrzo, bosanska muslimanska vojska osvojila je ovu teritoriju i mesto nečuvenog zločina našlo se van kontrole vlasti Republike Srpske.

Kosti u olupini

Nad propašću krajinskih Srba, preseljenih po karantinima i buvljim pijacama, raseljenim od Tasmanije do Islanda taložio se zaborav. Pa tako i nad sudbinom mrtvih tela oca i sina iz familije Stjelja.

Mesto zločina na putu Ključ - Bosanski Petrovac: u smrskanom, izgorelom i zarđalom "mercedesu" pronađene su kosti Branka i Mirka Stjelje

Ali, baka Sava Stjelja se nije predavala. Nije mogla da zaboravi onu krvavu scenu, želela je da dostojno sahrani svog sina i supruga. Najviše je urgirala preko jedine preostale krajinske institucije, Dokumentaciono- informacionog centra "Veritas". Šef "Veritasa" Savo Štrbac insistirao je kod muslimanskih vlasti da pretraže mesto hrvatskog ratnog zločina kod Klenovca, na lokalitetu Kapljuh. U proleće ove godine, među zarđalim olupinama, gurnutim s puta, vozilima pogođenim u hrvatskom avionskom napadu na srpsku izbegličku kolonu, pronađen je i "mercedes" iz ove tužne priče, uguran ispod jednog uništenog kamiona. Čovek koji je pronašao automobil, među zarđalom gvožđurijom, u školjci "mercedesa", ugledao je ljudske kosti, ali i dve ručne bombe. Slučaj je prijavljen vlastima SFOR-a koje su organizovale deminiranje "mercedesa" i vađenje kostiju. U Banjaluci, patološkom obradom i identifikacijom konačno je utvrđeno da je reč o skeletima Mirka i Branka Stjelje. Sahranjeni su krajem avgusta ove godine na groblju u Barajevu kod Beograda.

Tako se i ova morbidna epizoda uklopila u paranormalnu sudbinu Krajine: negde između logike i epilepsije, ćorave istoriografije i političke pornografije, na razmeđu sklapanja činjenica i prizivanja duhova.

Hrvatski "zračni vitezovi", koristeći poslednje sate pre službenog završetka akcije "Oluja" (sedmi avgust, 1995. godine, u 18 časova), odlučili su da iskale svoj ubilački nagon na nemoćnim civilima u begu, uglavnom deci i ženama. I to duboko na teritoriji susedne države. Zato ovaj ratni zločin nije standardni, "obični" masakr, već najmonstruozniji, genocidni akt.

Haško finale?

Međunarodno pravne reference i nijanse ovog zločinačkog čina pokušao je da naznači advokat Radivoj - Rajko Nikolić, funkcioner "Veritasa", u jednom službenom dopisu. Kolona krajinskih ratnih izbeglica, prema njegovom tumačenju, našla se na teritoriji Republike Srpske, odnosno BiH koja ih je prihvatila i time (prema međunarodnoj Konvenciji o izbeglicama iz 1951. godine) bila dužna da ih štiti. Ali, nastavlja Nikolić, na startu se javljaju mnoge nedoumice. Prva, kako štititi svoj vazdušni prostor kad postoji zabrana leta koju su obznanile UN, a faktičku kontrolu iz vazduha sprovodi NATO? Zatim, ako su ratne izbeglice zaštićene međunarodnim pravom, a jesu, onda je međunarodna zajednica bila obavezna da ih štiti na terenu, odnosno iz vazduha jer je NATO, kao njen instrument sile, lako mogao detektovati agresorski avion i sprečiti zločin. Dalje, postavlja se i pitanje odgovornosti Saveta bezbednosti UN jer je nezaštićena kolona, koja se našla na teritoriji druge države, dolazila s područja takozvanih "zaštićenih zona" UN (UNCRO). Nikolić napominje i to da izviđački avion NATO-a, avaksi, sigurno imaju koordinate leta ubilačkog hrvatskog aviona i da je na taj način, relativno lako, nepobitno dokazati zločin kod Klenovca.

Natalija Tintor sa svojim miljenicima

Prvi čovek "Veritasa" Savo Štrbac kaže da je ubijanje krajinskih izbeglica na putu Bosanski Petrovac - Ključ već okvalifikovano kao ratni zločin, da je tim istražilaca Haškog tribunala utvrdio činjenično stanje i da je, dakle, ovo zločinačko delo procesuirano. Preostaje, po rečima Štrpca, da se utvrdi ličnost ili ličnosti odgovorne za zločin. U komandnoj vertikali, iznad pilota su: general Imre Agotić, tadašnji komandant hrvatske avijacije, a danas Mesićev savetnik, general Janko Bobetko, tadašnji načelnik hrvatskog Generalštaba i Franjo Tuđman, tada vrhovni komandant hrvatskih oružanih snaga.

Kad je nedavno Haški sud obznanio optužnicu protiv Bobetka i zatražio njegovo izručenje, ovaj Titov i Tuđmanov general, uspaničen za svoju staračku kožu, optužio je Agotića da je on krivac jer je, po Bobetku, digao avijaciju koja je bombardovala srpsku izbegličku kolonu u kojoj je poginulo mnogo srpskih civila. Tako je Bobetkovu izjavu preneo zagrebački "Globus". Bobetko je, doduše, posle nekoliko dana demantovao ovaj navod, ali to teško da menja stvar. Jer, za pogibiju kod Klenovca kriva su, zasigurno, obojica. Leševi trojice dečaka, jedne devojčice, jedne devojke, jedne starice, oca jednog od poginulih dečaka i oca i sina iz porodice Stjelja ne mogu se demantovati.

Osim toga, ne računajući hrvatske vazdušne napade na kolone srpskih izbeglica na samoj teritoriji Hrvatske, vazdušna soldateska počinila je na isti način, na teritoriji Bosne i Hercegovine, još dva identična zločina. Dogodilo se to najpre u Bosanskoj Gradiški, u maju 1995. godine, u napadu na izbegle Srbe iz zapadne Slavonije. I tada su poginuli civili, ali i njihov ubica, bivši pilot JNA Rudolf Perešin, koji je oboren i koji je, na početku rata, spektakularno pobegao sa bihaćkog aerodroma Željava i aterirao u austrijskom gradu Klagenfurtu. Kao što se to desilo i u bosanskom mestu Svodna kad su hrvatski ratni avioni dejstvovali bombama po srpskom zbegu sa Banije, tokom "Oluje", i kada je takođe poginulo i ranjeno oko dvadeset srpskih izbeglica.

Kada bi se sutradan rasformirala hrvatska oružana sila, ona već sada ne treba da brine za svoj spomen. Ovakva bednička junaštva će je nadživeti.

Spartanski odgoj

Ostatak porodice Stjelja prešao je u Srbiju sa osmogodišnjim Savom kao najstarijom muškom glavom. Njegova majka Vedrana, sa mišicom leve ruke očišćenom od parčića metala, u zavojima, šokirana i iscrpljena, sa stomakom do zuba, otišla je 24. avgusta 1995. godine da se porodi u novosadskoj bolnici. Pet dana kasnije rodila je drugu ćerku - Tanju i presvisla od nagomilanih muka i iscrpljenosti, ne videvši svoje dete! Zla kob skrunila je familiju Stjelja na staru Savu i troje nemoćne dece!

Aleksandar (levo) i Tanja Stjelja sa bratom od ujaka Romanom Tintorom

Natalija Tintor, supruga njihovog ujaka, mlada i energična Crnogorka, rekla je, jednog jutra, svom mužu Nikoli: "Ako mi ne uzmemo tu decu, ostaće sama na ovom svetu!" I otišla je po njih u Ilok, dovela ih sebi, u Barajevo, gde su ona i Nikola, takođe prebezi, zidali svoju novu kuću uz pomoć rodbine i prijatelja, na placu koji su kupili Natalijini roditelji iz Danilovgrada. Naša tročlana reporterska ekipa, za samo sat, dva, koliko je boravila kod Natalije, mogla se uveriti da su Tanja, Aleksandar i Savo Stjelja našli svoj topli dom i najbolji način da prebole traume.

Najstariji Savo je đak policijske škole u Sremskoj Kamenici, Aleksandra je učenica četvrtog, a Tanja prvog razreda osnovne škole u Barajevu. Obe odlični đaci, nasmejane, vedre, u saglasju sa majčinim imenom i "šesne" (simpatične i lepuškaste), kako bi se to reklo u njihovom roditeljskom zavičaju. Aleksandri su ostale u sećanju mučne i iskrzane slike iz Klenovca: aviona kojeg je ugledala ležeći na baki, očiju uprtih prema nebu, bola od rane u desnoj šaci, kuknjave i bežanije...

Svoju ljubav i celodnevnu posvećenost deci Natalija tumači i činjenicom da godinama nije mogla da dobije dete ("Ja rađam svakih sedam godina"). Muža je upoznala u Zagrebu gde je ona, ćerka vojnog lica, studirala pedagogiju, a on je bio u policijskoj službi. Pred kraj rata, u kninskom porodilištu, dobili su sina Romana, a nedavno i ćerčicu Nikolinu. U razmaku od sedam godina, naravno. Troje ratne siročadi koje je, punog srca, privila uz sebe, odgaja "spartanski". Objasnila im je, još davno, potpuno otvoreno, svu tragediju i uči ih da je život borba. Vodi ih povremeno na psihofizičke preglede i kaže da su rezultati testova odlični. Hrani ih snagom, materinstvom, energijom... Ona je za njih stub, utočište, oslonac, toplina...

Rastajući se od Natalije i dečice u sećanje nam dolazi jedna davna replika koja na najbolji način govori da su ona i sve njoj slične Natalije jedini autentični heroji krajinske ili bilo koje druge, krvave ludorije. Bilo je to u Kninu, na početku priče, na nekom velikom mitingu kad je jedan patetični zvekan galamio u mikrofon opisujući samog sebe kao "srpskog mučenika koji je robijao u crvenim kazamatima". Na ovaj izliv jevtinog junačenja reagovao je šef te parade, akademik Rašković, preuzevši mikrofon: "Jedini naši mučenici su naše majke i bake koje ustaju u cik zore da namuzu mlijeka i navuku ćebe preko otkrivenih dječijih nogu!".

Stipendija Beogradskog sajma

Beogradski sajam će stipendirati Sava, Aleksandru i Tanju Stjelja u narednih pet godina, mesečnom stipendijom u vrednosti od dva prosečna lična dohotka Republike Srbije. To nam je izjavio Nikola Cerovac, predstavnik Udruženja Srba iz Hrvatske, organizacije s kojom je uprava Sajma sklopila ugovor o stipendiji.