PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

Dražu nije izdao Kalabić

Poštovano uredništvo,

Danas sam posetio vaš sajt i preturao po arhivi. U 2210. broju od 26. maja 2001. godine nalazi se tekst "Soba za mučenje u podrumu Ozne". U tekstu ste naglasili da je đeneral Draža na Ravnu goru došao 8. maja 1941. što je tačno i lepo je videti to u novinama jer postoje velike prepirke oko tog datuma. Tačno je, ali i žalosno što su ovog mučenika izdala deca. Tačno je i to da su njegovog sina Voju ubili komunisti, i otac mu je prikačio na grudi svoj orden.

Ali nije tačno da je đenerala Dražu Mihailovića izdao komandant njegove Gorske garde major Nikola Kalabić. Znam da se godinama o tome pričalo i pisalo po feljtonima "Borbe", "Politike"... Ali, istina je drugačija. Prvo, Nikola Kalabić nije bio major 1946. godine već je još poodavno dobio čin potpukovnika. Zatim nije uhvaćen na prevaru kod Valjeva kao što to ističete u tekstu. Istina je drugačija. Potpukovnik Nikola Kalabić se dugo izvlačio iz postavljenih mu zamki. Poslednji put se video sa Dražom krajem 1945. godine u selu Zakmur kod Foče (Srbinje). U jednoj borbi sa komunistima kod Deguričke pećine, desetak kilometara južno od Valjeva, on je ubijen. To je potvrdio i njegov pratilac major Milan Stojanović Ciga. To je bilo između Malog Božića i Svetog Jovana 1946, a to je između 14. i 20. januara 1946. Znamo da je Draža uhvaćen 13. marta 1946. i prema tome potpukovnik Kalabić, poznat u narodu kao Čika Pera, nije mogao učestvovati u toj akciji.

Dražu su pak uhvatili na drugi način. Početkom 1946. oboleo je od tifusa u svojoj zemunici iznad Višegrada. Đenerala su njegovi vojnici naterali da pređe u Italiju i tamo se leči. Preko radio-stanice je uhvaćena veza sa saveznicima, koji su možda bili komunisti a možda i britanska obaveštajna služba. Dogovoreno je da će avioni preleteti i izbaciti uputstva za otvaranje aerodroma. To je i bilo. Po uputstvima sve je načinjeno kako treba Jedne noći 13. marta 1946. avion je sleteo na improvizovani aerodrom. Draža je, pre nego što se oprostio sa svojom pratnjom, dao svima po nekoliko dukata. Kada je avion uzleteo, sleteo je drugi sa komunistima koji su bacili otrovne gasove i poubijali Dražinu pratnju. Ovde ima dva primera. Naime, neki govore da su komunisti bacili otrovne gasove i tako omamljenog Dražu uhvatili. Ali, to je svejedno, važno je da potpukovnik Kalabić nije učestvovao u tom činu.

To je ta istina. A utvrđena je po svedočenju raznih očevidaca.

U četvrtom pasusu istog teksta ste naglasili da je Slobodan Jovanović bio neko vreme predsednik jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu. Naprotiv, on nije bio predsednik jugoslovenske izbegličke vlade, a bilo bi lepo da ta vlada postoji jer ima mnogo izbeglica, pogotovo Srba, rasutih po svetu. Znam Slobodan Jovanović je bio predsednik Jugoslovenske vlade u izbeglištvu. U jednom od pasusa u poglavlju "Deca ga izdala" doslovno stoji "Kad su partizani u jesen 1941. godine prodrli u Srbiju, a Draža se sa svojom vojskom povlačio u Bosnu..". Partizani nisu prodrli u Srbiju 1941. godine već oktobra 1944. kada je Crvena armija bila na jugoslovensko-rumunskoj granici. Ovo nemojte shvatiti kao uvredu već kao jednu prijateljsku ispravku.

Miloš Mitić Cile, Leskovac

Zaboravljeni "Velimirijanum"

Velimir Teodorović

Velimir Teodorović je bio vanbračni sin kneza Mihaila Obrenovića. Celo svoje imanje je poklonio srpskoj državi, radi podsticanja talenata. Rođen je u Sloveniji 1849. godine, gde je živeo kod očuha. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju.

U to vreme u Beogradu je Stevan Todorović, slikar i akademik, otvorio svoju "Slikarsku školu" i od učenika koji su je pohađali obrazovao "Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje". Velimir je bio član te gimnastičke družine sve do odlaska u Minhen na studije. Među članovima te družine bili su sinovi visokih državnih službenika i uglednih građana. Knez Mihailo je bio oduševljen idejom da se omladina vežbanjem razvija i jača, pa je pomogao da se ogradi jedan plac u Knez Mihailovoj ulici, gde je sada Srpska akademija nauka. Podignuta je i zgrada za vežbanje, nabavljene su sprave. Tu su se okupljali članovi "Slikarske škole" Stevana Todorovića, slikali, vežbali, pevali i održavali svečane akademije.

Posle smrti kneza Mihaila Obrenovića Namesništvo je rešilo da Velimir Teodorović dobije veliko imanje u Rumuniji i 35.000 dukata. Prihode od tog nasledstva je trošio na društvo iz Beograda koje ga je posećivalo u Minhenu i koje je materijalno pomagao. Međutim, mnogi su ga zemljaci i tobožnji prijatelji iskorišćavali. Umro je u Minhenu veoma mlad u 49. godini 1898.

Velimir, da bi dokazao koliko je voleo svoju otadžbinu, osnovao je zadužbinu "Velimirijanum" i svu svoju imovinu poklonio srpskoj državi. Zadužbina je imala svoju zgradu u Beogradu u Ulici svetog Save broj 11, do hotela "Slavija". Na zgradi su bila ispisana slova zadužbine "Velimirijanum", iznad samih ulaznih vrata, koja je neko neznano kad povadio (bila su od bakra) pa su ostale samo rupe. Ali, sada nema ni rupa jer je u zgradi napravljen restoran. Članovi zadužbine su preneli Velimirove posmrtne ostatke iz Minhena i položili na Novom groblju. Tako je poslednji izdanak dinastije Obrenović stigao ponovo u Beograd.

Bilo bi dobro da se na zgradi u Svetog Save broj 11 postavi ploča sa podacima o zadužbinaru Velimiru Teodoroviću.

Dušan Cvetković, Beograd