Jovan D. snimljen s leđa na Petrovaradinskoj tvrđavi zbog bojazni i od policije i od mafije

Novosađanin Jovan D. se kloni policije. Oprezan je, plah i inače nepoverljiv; kad nekud krene od kuće, hoda lako kao da će svaki čas potrčati, motri na sve strane, ne predstavlja se svojim imenom, zatire tragove za sobom. Ali, to nipošto ne znači da je on s one strane zakona. Taman posla. Strah od policije, ispostaviće se docnije na osnovu njegove priče, nipošto nije iracionalan.

Jovan se, zapravo, više pribojava mafije. I mafijaši su bacili oko na njega, vrebaju ga, gledaju kako da ga negde zaskoče. Izbegava ih, ali… Teškoću mu pričinjava to što lakše prepoznaje policajca nego mafijaša. S tom bratijom nikada nije imao posla.

Jovan je, inače, bio gumarski radnik. Rođen je 1963. godine u Novom Sadu. Živi sa svojom majkom i sedmogodišnjim sinom Stevicom. Supruga ga je napustila kad je Stevici bilo sedam nedelja i od tad je nije video. Jovan je, sledstveno tome, samohrani otac.

Kada je Stevici bilo tri godine dolazili su ljudi iz centra za socijalni rad s namerom da ga odvedu u Dečje selo. Neko je, izgleda, nešto prijavio, proglasili su ga, valjda, za siroče. Jovan to nije dozvolio. Pitao je: kako posle da mu objasnim da sam baš ja njegov otac? Kako da mu objasnim šta je to - otac? Šta kad me pita, a pitaće me, za majku? Šta ću onda? Ovi iz centra su samo slegli ramenima i otišli. Možda mu zbog toga danas ne daju dečji dodatak?!

Jovanova majka je penzionerka: prima šest hiljada dinara iz dva puta. Uz to je obolela od šećerne bolesti, a i srce joj je oslabilo, guta šaku lekova dnevno. Neke od njih dobija i na recept, kad ih nađe u apoteci. Zato je on, kada je zatvoren pogon "Rekorda" u Novom Sadu i svi radnici ostali bez posla, pristao da radi kod nekog privatnika kao noćni portir za sto pedeset nemačkih maraka ili, danas, za sedamdeset pet evra. Bez staža i zdravstvenog osiguranja. Stevica je još mali, za njega važi ono pravilo obavezne (i besplatne) dečje zdravstvene zaštite.

Ponekad Jovan ode do pristaništa: ako ima sreće, nađe se neki posao na istovaru ili utovaru, u magacinima. Novcem koji tako zaradi kupi Stevici igračku ili knjigu. Tako prikriva svoje beznađe i detetu stvara iluziju obilja sličnu onom u kakvom žive njegovi vršnjaci iz škole.

Zabavljao se Jovan pre godinu dana s jednom devojkom. Nije da nije, još je mlad. Čula je za Stevicu i Jovanov propali brak. Sa propalim brakom je bila spremna da se pomiri, ali ne i sa tuđim detetom, pa su se razišli. Jovan baš i ne žali zbog toga.

Stan u kojem žive pripada firmi u kojoj je Jovanova majka nekad radila. Može da se otkupi, nema nikakvih prepreka za to. Čak i na kredit, ako su zainteresovani! Bili su zainteresovani, kako da ne, ali nisu imali primanja kojima bi pokrili mesečnu ratu, pa su odustali. Sada se Jovan pribojava šta će biti s njima, sa stanom, jednog dana kad za to dođe vreme.

Bekstvo od bede

Sve u svemu, primećuje se da život Jovana D. i nije posebno ružičast, bar ne toliko da bi opravdao one njegove strepnje od policije i mafije opisane na početku priče.

Odgovor na takve moguće nedoumice leži u tome što Jovan, uz svog Stevicu, goli život kakav je da je, i zdravlje koje ga, Bogu hvala, dobro služi, poseduje i dva važna medicinska dokumenta. Reč je o laboratorijskom, mikrobiološkom nalazu Instituta za transfuziju krvi Srbije, ili o "tipizaciji tkivnih antigena", kako se to stručno naziva, kao i o "Rezultatima krvne grupe i interreakcije". Ti nalazi su važni i vredni koliko i život nekog kome bi se, danas ili sutra, transplantirao Jovanov bubreg! Ali i drugi bubreg, srce, jetra, pluća, rožnjača, koža… Otuda onoliki strah! Izdati su 13. februara ove godine, broj protokola 116 / 02, odnosno 1656 i nisu zastareli, ne moraju se obnavljati svakih šest meseci. Jovanovo tkivo i krv su takvi kakvi su i neće menjati svoja svojstva nikad, te je on, za neke sa istim antigenima, zgodan "darodavac" svojih organa.

Taj nalaz je Jovana koštao više od sedamsto (pozajmljenih) nemačkih maraka, ali je on, istovremeno, i njegova najvrednija životna investicija. Jer, on mu je omogućio da - ponudi (ne na poklon, već) na prodaju sopstveni bubreg!

Sve je počelo kada je u izvesnim novosadskim novinama, u medicinskoj rubrici, Jovan još onomad video jedan čudan oglas. Oglašivač je na prodaju nudio - bubreg. Sopstveni bubreg! Cena - po dogovoru. Tako je pisalo; još je bio naznačen i broj mobilnog telefona na koji se mogu javiti zainteresovani kupci.

Pozvao je: javio se ženski glas koji je u sledećih nekoliko dana posredovao u razmeni poruka između Jovana i tajanstvenog prodavca. Pošteno je priznao da ga nimalo ne zanima kupovina. Naprotiv, i sam bi, ako je to ikako moguće, prodao jedan bubreg. Interesovale su ga pojedinosti: od cene, preko načina operacije, do posledica koje manjak jednog bubrega može da stvori kod donora. Tako je i saznao da je trgovina ljudskim organima, makar i ako je reč o sopstvenim, kod nas zabranjena, odnosno da je pravno okvalifikovana kao krivično delo.

- Meni je sve to bilo čudno - pričao je nedavno reporterima s kojima se, posle mnogo peripetija i provera, sreo u centru Novog Sada, kod spomenika Svetozaru Miletiću. - Godinama sam bio dobrovoljni davalac krvi i niko mi nije rekao da bih, ako bih tu krv prodavao a ne poklanjao, bio krivično gonjen. U Americi je, na primer, to sasvim legalno, bez obzira da li je reč o krvi, rožnjači ili bubrezima. I u nekim evropskim zemljama takođe. A ja, zapravo, i nemam šta drugo da prodam sem sebe samog, što, evo, i činim. Na parče. Na komad. Ako je to način da se pobegne od ove bede, da se detetu ostavi nešto trajno ili da mu se makar omogući pristojno školovanje, onda sam ja stavljen pred svršen čin. To sam sve rekao tom, do tada, anonimnom prodavcu bubrega, što je i bilo presudno za naše buduće odnose i međusobno poverenje.

Kružok straha

Argumenti koje iznosi Novosađanin Jovan D. su, nažalost, veoma upečatljivi i neoborivi. Slične ili iste argumente nam je iznelo i četvoro njegovih prijatelja i sapatnika takođe spremnih da, kao i on, nekom prodaju svoj bubreg. To su naveli u pismu poslatom iz Sombora redakciji naših novina 11. novembra. Ovo pismo su, uz Jovana, potpisali još i Zorica, Rajko, Goran i Borivoje, uz molbu da se ne objavljuju njihova prezimena ni adrese. To je i bilo povod tajnovite potrage za nekim od potpisnika, razgovora sa Jovanom i sveg ovog pisanija.

Njihov strah je, kao i Jovanov, dvostruk. Policija ih može (mora?) uhapsiti zbog "ilegalne trgovine ljudskim organima", a mafija ih traži iz istih razloga, ali ne da bi ih sprečila, već da bi posredovala u ovom inače veoma unosnom poslu koji uveliko cveta u razvijenijim i bogatijim zemljama.

Prema podacima do kojih je ova grupica očajnika došla i koje su naveli u svom pismu (Internet je najveća banka podataka, postoji sajt o nefrologiji iza kojeg se krije oglasnik sa ponudom i tražnjom), cene jednog bubrega se kreću od pedeset hiljada do dvesta hiljada evra, u zavisnosti od prodavca i kupca, od one tipizacije tkiva, od hitnosti i koječega drugog. Kod nas, cena zavisi i od količine očaja koja nekog tera na ovaj korak, naravno.

- Mi nismo kriminalci, mada nas sistem upućuje da bismo se tako morali osećati i zbog čega bismo se zaista mogli naći i u hapsu - objašnjavao je Borivoje u telefonskom razgovoru. - Kod nas ne postoji zakonska regulative u ovoj važnoj oblasti, iako je nauka daleko odmakla. Zakonodavstvo, u ovom slučaju, kasni bar pola veka za medicinom. S druge strane, zakon ne brani da se organ pokloni: to može, ali nipošto i da se proda. Kao da prodajemo nešto tuđe ili kradeno! Čini nam se da je to relikt onog čuvenog "socijalističkog morala" i sledstvenih priča o "čoveku kao našem najvećem bogatstvu"?! Da je to zaista tako, da je čovek stvarno toliko vredan, ne bismo danas nudili bubrege na prodaju. Ne bismo strepeli i od policije i od mafije. Ovako, upućeni smo jedni na druge, čujemo se, razmenjujemo informacije, pomažemo se koliko je to moguće… Živimo u strahu i nadi.

Iz drugog ugla

Prema nedavno objavljenim podacima u Srbiji danas živi oko tri i po hiljade bubrežnih bolesnika kojima je hemodijaliza jedinni način da prežive. Uz to, još devetsto podjednako teških bolesnika sa strepnjom čeka na red pred retkim centrima za hemodijalizu: stići će do spasonosnog aparata tek kad se uprazni neko mesto. Mesto na spasonosnom aparatu se oslobađa na dva načina: ili kad nekom srećniku presade bubreg pa više nema potrebe da se priključuje na ovaj veštački, ili kad nekom nesrećniku nema ko da pokloni zdrav bubreg i on posle izvesnog vremena umre.

Svaki bubrežni bolesnik upućen na hemodijalizu košta državu (ili Fond zdravstvenog osiguranja, svejedno) oko 22.500 evra godišnje: ova suma je dobijena množenjem broja dijaliza koje moraju da se obave tokom jedne godine (u proseku 150) i cene koštanja svake pojedinačne (150 evra). U cenu nisu uračunati svi oni lekovi koje bubrežni bolesnici neizostavno i nemilice troše, nije uzet u obzir gubitak zbog uglavnom trajne radne nesposobnosti, niti nepredviđeni a preuranjeni izdaci Fonda penzijskog osiguranja. Nikome nije ni na kraj pameti čak i da spomene moguće traume u porodici i najbližem okruženju, niti da ih preračuna u nekakvu cenu.

Transplantacija bubrega se kod nas uspešno izvodi već decenijama, a nefrolozi se slažu da je to jedini valjan a trajan lek u najvećem broju slučajeva. Jer, aparat za hemodijalizu je, ipak, samo "baj pas", privremeno rešenje koje ima za cilj da premosti vreme potrebno za pronalaženje odgovarajućeg organa, odnosno donora spremnog da ga pokloni ili proda!

Donori organa, u konkretnom slučaju bubrega, u najvećem su broju slučajeva najbliži rođaci, a u izuzetnim situacijama i uz saglasnost rodbine kada za to postoje mogućnosti, organi se mogu uzeti i od kadavera, dakle od upravo preminulog u nekoj zadesnoj smrti, u saobraćajnoj nesreći, na primer. Naravno, dogodi se da je donor i neka "plemenita osoba spremna da žrtvuje jedan bubreg iz sažaljenja", ali nije najjasnije da li je ta plemenitost podložna proveri, odnosno šta se zaista krije iza tog čina.

Ovakav način pribavljanja organa za transplantaciju je i uslovio da "potražnja" bude neuporedivo veća od "ponude", što je i omogućilo stvaranje crnog tržišta na kom već duže vreme caruju mafija i izvestan (ipak zanemarivo mali) broj nesavesnih lekara.

Jovan D. je imao priliku da stupi u kontakt sa čovekom koji je posredovao i u kupoprodaji bubrega. Na osnovu tih nekoliko telefonskih razgovora nesumnjivo je zaključio da ovaj posrednik nema ama baš nikakvo medicinsko obrazovanje, ali i da poseduje veoma čvrste i pouzdane veze u našim i inostranim medicinskim krugovima, među lekarima koji se bave upravo ovom poslom. Misli da je reč o nekom - advokatu?!

- Shvatio sam da nešto nije u redu kada je besno odbio i samu mogućnost da na put u jednu zapadnoevropsku zemlju, gde je trebalo da se obavi presađivanje, pođe i moj advokat, ili bar moj prijatelj Borivoje iz Sombora, i to o mom trošku - rekao je šapatom kao da ga ovaj još može čuti. - Šta bi se tamo dogodilo sa mnom i da li bi se odande uopšte vratio? On je meni obećao pedeset hiljada evra, ali verujem da je cena koju je tamo ugovorio bila višestruko veća. Bog blagi zna kakvi su bili njegovi aranžmani tamo? Kada sam samo dva meseca kasnije pokušao ponovo da stupim u vezu sa ovim čovekom, dobio sam informaciju da biram nepostojeći broj telefona. I to je to. Zato sam čvrsto odlučio da bubreg prodam nekom ovde makar i ispod cene, da se nipošto ne petljam sa strancima mada oni nude veće novce. Daleko im lepa kuća.

Kako će to izvesti, znaju samo on i eventualni kupac. Jer, reč je i dalje o ilegalnoj i kažnjivoj trgovini, bar dok se ne donese odgovarajući zakon koji će konačno regulisati i ovu oblast. Pa kad bude.

Ne treba biti previše mudar pa zaključiti da će buduća zajednica Srbije i Crne Gore, ma kakva ona bila, morati svoje zakone da uskladi sa evropskim i da će to u nekim slučajevima biti posao koji se neće previše obazirati na ono što je zacrtano u ustavnoj povelji ili ustavima država članica buduće zajednice. Među zakonima koji će se tada naći na dnevnom redu parlamenata Srbije i Crne Gore, a potom i buduće zajedničke države, biće svakako i ovaj, koji će konačno odrediti precizne načine i uslove traženja, ponude, preuzimanja, transporta, čuvanja i presađivanja ljudskih ili životinjskih organa. A moglo je to da se odradi bez pritisaka i uslovljavanja, ne samo zbog članstva u Savetu Evrope ili pristupanja Evropskoj uniji. Na vreme, zbog nas samih.