Siniša Mali: Novac mi nije jedini motiv

Radni dan za njih traje više od deset sati. Subotom i nedeljom za razliku od većine vršnjaka - nisu slobodni. I u dane vikenda, u agendama, upisani su im važni sastanci. O odmoru dužem od dve nedelje ni ne razmišljaju.

Mladi su, odgovorni i na važnim položajima u srpskom biznisu i politici. Potpuno su drugačiji od profila na koji smo u nekim drugim vremenima navikli da izgledaju osobe od odluka, čiji je prosečan predstavnik obavezno morao da ima više od 50 godina i 100 kilograma.

Novi menadžeri u Srbiji izgledaju onako pravo, svetski. I razmišljaju poput kolega iz bilo koje druge, bogate zemlje. Na pragu su ili tek ušli u tridesete. Govore nekoliko svetskih jezika. Vodi ih želja za uspehom. Na prvom mestu firme u kojoj rade. Onda tek lični.

Srbija je konačno dobila svoje japije. Šampione biznisa koji su se kao poseban sloj ljudi pojavili pre dvadesetak godina u Americi i Engleskoj. Tamo je i nastala reč "japi". Od početnih slova glavnih osobina koje su krasile dinamične, ambiciozne, mlade, stručne ljude. (Japi u običnom prevodu označava termin skovan od reči Úoung, urban, professional.)

Neki su se već našli na novinskim stupcima. Kao sagovornici o stručnim temama - finansijama, privatizaciji, problemima lokalne samouprave. "Ilustrovanoj Politici" otkrili su kako izgleda ono malo vremena koje im preostane za "običan" život.

Iz grada u ofis

U kancelariji direktora Centra za tendere Agencije za privatizaciju Republike Srbije, u petak oko 17.30, zatekli smo gužvu kao usred ponedeljka. Na stolu Siniše Malog, direktora, gomila dosijea firmi za predstojeće aukcije. Na velikoj tabli, na zidu ispisani zadaci za saradnike. Sekretarica ga podseća da za sat vremena ima još jedan sastanak.

Milan Marković, najmlađi predsednik opštine u Srbiji

- Obično sa posla odlazim oko pola devet uveče. Ponekad se dogodi da odavde produžim pravo u grad. Nekada se vratim u kancelariju da završim preostale zadatke. Na posao dolazim u devet ujutro- priča Siniša Mali.

Prijatelji iz detinjstva, Pete beogradske gimnazije, kažu da je oduvek bio vredan. Otuda je jasno kako je sa trideset godina stigao do biografije od šest gusto kucanih strana.

Bio je student generacije na beogradskom ekonomskom fakultetu. Do 26. rođendana magistrirao je na našem, i na koledžu u Americi. Dok je učio, preko "bare", bio je asistent za pet predmeta. Nekako u isto vreme počeo je da radi u "Dilojt tušu", jednoj od četiri najveće na svetu finansijske kompanije.

- Studije su mi oduvek bile sekundarne. Sa nestrpljenjem sam čekao da u praksi primenim ono što sam naučio, dodaje on. Zato je poziv Aleksandra Vlahovića, ministra za privatizaciju, da se priključi velikom poslu prestrukturisanja domaćih preduzeća prihvatio kao do sada najveći profesionalni "zalogaj".

Pre toga Siniša Mali vodio je projekat prodaje "Škode" nemačkom koncernu "Volksvagenu", transakcije vredne nekoliko stotina miliona dolara na Vol stritu.

Na loš doček u fabrikama, zbog mladih godina nije naišao.

- Ljudi su obično imali respekt jer sam bio zamenik ministra. Tek u stručnim stvarima nema nekog ko bi mogao da nešto zameri samouveren je stručnjak za tendere.

Potpuna posvećenost prodaji preduzeća ima i svoju cenu. Zvuči surovo, ali ovaj mladi čovek nema slobodno vreme. Beletristiku je zanemario, čita jedino stručnu literaturu. Druženje je "redukovao" na prijatelje samo iz profesije.

Iako bi mnogi pomislili da je u svemu novac motiv - greše. Kao direktor u Agenciji nema veću platu od dvadesetak hiljada dinara, što je drastično manje od zarade u Americi ili Pragu.

- Materijalni momenat ovde nije bitan. Jednostavno prihvatio sam se posla koji u svetskim okvirima predstavlja neponovljivo i vredno poslovno iskustvo - iskren je Siniša Mali.

Izazov započinjanja od nule, ali u poslovanju jedne banke, zadržao je u Beogradu i Vojislava Lazarevića.

Od pre godinu i po dana, dvadesetsedmogodišnji crnokosi mladić radi kao zamenik direktora Nacionalne banke Grčke. Naviku da nema radno vreme poneo je sa službovanja u "Sosijete ženeral" banci u Atini.

- Da bi se postigao zacrtani cilj, nešto mora da se žrtvuje. Najčešće je to slobodno vreme. Srećan sam što imam devojku koja me razume. Ona vodi privatnu firmu i poznat joj je osećaj odgovornosti, predanosti radu - poverava nam se Vojislav Lazarević.

Od jula prošle godine, kada je iz Grčke stigao u domovinu, primećuje sve više vršnjaka na važnim mestima u privatnim firmama, stranim predstavništvima. Prenosi još jedno zapažanje. u odnosu na Grčku ovde ima više uspešnih žena, ne samo u bankarstvu koje slovi za profesiju dama.

Samački život

Vojislav Lazarević: "Devojka razume moj rad od jutra do sutra"

Kada je sa trideset godina izabran za predsednika opštine Palilula Milan Marković nije ni pomislio da odbije zaduženje. Kao jedan od najmlađih opštinara kroz glavu su mu prošla ružna iskustva koja je kao advokat prošao u kontaktu sa lokalnom birokratijom, čekanje ispred šaltera, neljubaznost službenika. Ta ružna slika postala mu je vodilja. Da je promeni i ulepša.

- Ovo je bila jedna od najzaostalijih uprava u Beogradu. Opšti javašluk. Na posao se dolazilo u pola deset, odlazilo u podne. Zgrada dotrajalih instalacija, krov koji prokišnjava, bez kompjutera. Na računu 13 miliona dinara minusa, priseća se prvih dana predsednikovanja izvorni Palilulac, rođen 1970. godine. Prva reakcija starijih službenika je bila, valjda zbog godina, da novi šef ne zaslužuje respekt. Ubrzo su shvatili da sa mladim predsednikom, međutim, nema šale. Pokazao im se najpre stručno.

- Sazovem sastanak za desetak saradnika, načelnika i zatražim da mi objasne kako su bez ikakve pravne logike i poštovanja zakona doneli neku odluku, rešenje. Već posle nekoliko meseci stigli su rezultati. Sada smo korak ispred drugih opština. Prvi smo uveli servis preko kojeg građani telefonom "naručuju" izvod iz knjige rođenih, državljanstvo. Sutradan, kurir dokument isporučuje na kuću. Plate su povećane, nema više minusa u budžetu ponosan je na urađeno u prvoj polovini mandata Milan Marković.

Lično zadovoljstvo mladi čovek, koji je u politici video srodno zanimanje advokaturi, oseti kada i drugi imaju korist. Otuda mu pomalo smeta kada ga "prepoznaju" kao najmlađeg predsednika opštine, a ne po onome što je postigao.

- Promenio sam već trećeg sekretara. Ljudi imaju porodice i teško prate moj tempo. Meni je, valjda, lakše, jer vodim samački život - priznaje.

Za dve godine predsednikovanja uspeo je svega dva puta da ode u bioskop. Sa mamom komunicira porukama mobilne telefonije. Po nedelju dana unapred isplanirano mu je 90 odsto vremena.

Mihailo Vojinović: "Svaki dan odmora košta"

Naši ljudi nisu spremni da se takmiče. Na žalost, kada odu u inostranstvo pokaže se da nam to nije posledica mentaliteta, već navika stečena u društvu postavljenom na pogrešnom sistemu vrednosti. Raduje me, međutim, što je sve više baš mladih, spremnih da "zagrizu" i prihvate rizik - smatra Milan Marković.

Sličan utisak deli i Mihailo Vojinović. Školovan za diplomatu (završio međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka, magistrirao istu oblast u Londonu) pomalo slučajno, pomalo namerno, obreo se u klasičnom biznisu. Trgovini. U svakodnevnom kontaktu sa domaćim partnerima na mestu direktora za Jugoslaviju i čitavu jugoistočnu Evropu, holandske kompanije "Joan Rekords", primećuje ljude poput sebe.

- Pretpostavljam da je i ranije bilo visoko obrazovanih, profesionalnih ljudi. Sada su samo vidljiviji. Čini mi se i da je negativni mit o direktoru sa viškom kilograma, pred penzijom, koji odluke donosi u kafani, prošlost. Iluzije više nigde ne prolaze. Trend iz sveta da samo onaj ko se prilagodi tržištu uspeva, zavladao je i ovde - razmišlja mladić rođen pre 27 leta.

A po njemu, biznis i tržište nisu nikakva tajna. Tu svi rade za jednu stvar - profit. Isti se zarađuje kreativnošću, idejom, brzinom.

- Svaki odbijen telefonski poziv, dan godišnjeg odmora košta. Loše je i nepromišljeno odlučivanje, kada se više osloniš na druge, nego na sebe. Ja, na primer, lično pratim stanje u prodaji. Jednostavno, odem u prodavnicu i posmatram kupce, njihove reakcije - kaže mladi direktor.

U kontaktu sa običnim svetom, mušterijama, došao je na ideju da plasira muzičke diskove po cvećarama. Holanđani su bili oduševljeni Mihailovim "izumom". Stanovnici zemlje cveća se nisu dosetilo ovoga. Ideju koju su primenili, preuzeli su od našeg japija.

Odela obavezna

U ormanu Siniše Malog nema farmerki. Odela, kravate, košulje, zbog posla samim tim i privatno postali su mu jedina garderoba. Na pitanje da li su firmirane i skupe "krpice", odgovara da nisu.

- Neprimereno je otići u odelu od nekoliko hiljada evra u fabriku u kojoj radnici ostaju bez posla, ili nisu primili plate nekoliko meseci.

Predsednik opštine Palilula, iako voli sportski stil, u duks, patike uskočiće tek na kraju radnog dana. - Još u advokaturi navikao sam na kravatu i odelo. Brat i otac bili su strogi šefovi i po pitanju oblačenja. Zato mi sad ne predstavlja problem poslovni stil. Ali, na primer, kada idem na teren, u naselje gde nema asfalta, naravno da ću obući nešto ležernije.

U priručniku koji je napisao "Kako do zaposlenja", Mihailo Vojinović dotakao se poželjnog izgleda prilikom konkurisanja za posao. Njegov savet muškarcima je da obavezno imaju ispeglanu košulju, kravatu, izglancane cipele, da su obrijani i sa diskretnim parfemom.