Po onome što sam nedavno ustanovio, Udba je meni otvorila dosije 1971. kad sam imao dvadeset godina.

Gledao sam original svog dosijea, odnosno original dosijea onoga što su meni dali. Naravno, prethodno su deo toga očistili ili jednostavno izbacili. Morao sam prvo da potpišem jedan dokument kojim se obavezujem da nikome neću govoriti o sadržaju. Ja govorim o tome, pa neka me kazne. Rado ću ići na sud.

Sve je počelo sa mojim bratom Đokom Stojanovićem koji je 1963. ilegalno otišao iz zemlje, stigao u Francusku i dobio status političkog emigranta. Iskreni levičar, mada ne i član Partije, bio je aktivan u KP Francuske, čak je bio i sekretar 19. arondismana u Parizu. Sedamdesete i sedamdeset prve sam bio kod njega u poseti. Nisam se interesovao za politiku, mada smo jednom bili na nedeljnom ručku kod Žorža Maršea, sekretara Komunističke partije Francuske. Nisam znao ni francuski, igrao sam se s nekom decom, šta ja ima sa Maršeom da polemišem, on meni nešto da objašnjava, van pameti.

Ali, to je bilo uredno registrovano u našoj službi. Posebno interesovanje su pokazali od januara 1975. godine, kad se moj brat razišao sa francuskim komunistima, otkazao status političkog emigranta, podneo zahtev i u ambasadi dobio jugoslovenski pasoš i sa ženom Francuskinjom i dvoje dece se preselio u Brisel. Tamo se upoznao sa Vladimirom Dapčevićem, imao je nekoliko susreta s njim.

Ovaj ga je pozvao na jedan put u Rumuniju, aranžman je već bio plaćen, ćerka je otkazala, a Đoki sa jugoslovenskim pasošem nije bila potrebna viza. Tako je bio jedan od dva svedoka otmice Vladimira Dapčevića. Obojica su ubijeni.

Hladnjačom na "moris"

Tad počinju moje prve sumnje da sam postao interesantan SUP- u. Podmeću mi jednu devojku, koja je sa mnom živela u Novom Beogradu. Trećeg septembra je nestala. Nikad je više nisam video. Podaci koje sam imao o njoj bili su lažni. Kasnije sam saznao da mi je brat ubijen 9. avgusta 1975. godine. Stan mi je bio pretresen i iz njega je nestalo sve što je bilo vezano za mog brata - fotografije, pisma, razglednice. Više nisam imao nijedan papirić da dokažem da je moj brat postojao.

Vlado Dapčević: Sve je počelo od jednog susreta sa njim

Još nisam bio diplomirao, počeo sam da radim kao pomoćnik upravnika najvećeg restorana u Zemunu - u hali "Pinki". Krajem te godine je usledila serija partijskih sastanaka, mada nisam bio član Saveza komunista, na kojima je čovek iz Gradskog komiteta objašnjavao kako sam ja brat velikog narodnog neprijatelja. Direktor je rekao: "Od sada ćeš ti meni da budeš pred očima!" Premeštan sam i godinu dana je moj jedini posao bio da odnesem zdravstvene knjižice u socijalno.

Izdržao sam pritiske da postanem član Partije. Na sastancima u mesnoj zajednici "Pionir" su raspravljali o meni. Jednog mog prijatelja su zvali i rekli da prekine svake kontakte sa mnom. To mi je ispričao pet-šest godina kasnije, kad se već odselio u Švajcarsku. Kod drugog su došli kući. On je bio hrabriji, obavestio me je već sutradan.

Otišli su i kod roditelja moje devojke sa kojom sam se dugo zabavljao. Imali su "dobru nameru" da ih posavetuju, kao i nju, da povedu računa. Ispitivali su je da li imam bombe, propagandni materijal, da li sam planirao nekog da ubijem. Ta veza se posle toga brzo prekinula.

Cilj toga je bio da me slome i kupe.

U međuvremenu je ovde bilo suđenje Dapčeviću, bez prisustva javnosti. Osuđen je na smrt, kazna je zamenjena sa dvadeset godina zatvora.

Moja snaja je naslućivala da mi je brat ubijen i otpočela je kampanju u Francuskoj. I ja sam ovde činio šta sam mogao, uspostavio bliske veze sa nekim ljudima, pre toga sa Jovanom Barovićem, Dapčevićevim advokatom i ocem Nikole. I on je pretpostavljao da je Đoka ubijen, ali nismo imali nikakve dokaze.

Bio sam poslednji čovek koji je razgovarao s njim, veče pre nego što je likvidiran. Preplašen je bio, rekao mi je da ne dolazim, da je opasno, da se više nećemo viđati. Sutradan, 1979. godine, krenuo je na neko suđenje u Vinkovce, hladnjača je prešla na drugu stranu i smrvila njegov "mini moris". Tad se to radilo hladnjačom, ne šleperima punim peska.

Nisam prestajao da se interesujem za bratovljevu sudbinu. Da su mogli da me pošalju u zatvor, učinili bi to. Ali, po kom osnovu? Udba je stalno pothranjivala nadu da je on živ, trudili su se da takve informacije stignu do mene. Čak da je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Poverovao sam u to, obilazio oko Mitrovice, pokušavao da nađem osuđenike, da uspostavim vezu sa stražarima, da podmitim nekog.

Znao sam, međutim, šta se desilo u Rumuniji, pa sam danima obilazio granicu. Preko leta, kad je moglo nešto više da se učini, određivali su me da radim samo u noćnoj smeni i to bez odmora 93 noći. Da ne bih mogao da putujem. Tako dve godine. Kad sam uzimao bolovanje, uručivali su mi otkaz. Četiri puta tako. Sve sam uspeo da oborim na Sudu udruženog rada. Pre desetak godina mi je tadašnji upravnik hotela "Grand" rekao: "Znaš, ja sam morao to da radim, bilo je to pitanje mog posla".

Takvi vanpravni metodi su poremetili i odnose u mom braku.

Marta 1986. godine su poslednji put upali kod mene. Nekoliko puta su pre toga dolazili. Znao sam brku, moju "staru simpatiju", ne znam mu ime. Ali, došao je s njim i jedan novi, mlad i nadobudan. Psovao je, stavio me uza zid, pretresao, ispitivao, pretio. Prišao je krevecu mlađe ćerke Milice, imala je samo godinu dana, uhvatio dušek i podigao ga. Dete je tresnulo dole, počelo da vrišti. Čovek koji je to uradio je sad jedan od savetnika šefa Službe bezbednosti Srbije. Znam mu ime, reći ću ga u nekoj televizijskoj emisiji, da istog trenutka čuje 500.000 ljudi, pa šta bude.

Dapčevićevo priznanje

Posle toga, da bih bio siguran, moja jedina šansa je bila da se uključim među disidente. Pokušavao sam da uspostavim veze i sa međunarodnim organizacijama - Helsinki vočem, Amnesti internešenelom... Snaja je u Francuskoj aktivno vodila kampanju. Počele su da joj stižu anonimne telefonske pretnje na lošem francuskom jeziku: da prestane, da će deca stradati. Policija je ustanovila da pozivi dolaze iz Jugoslavije. Dali su im novi identitet - njoj i trojici sinova. Preselili su ih iz Pariza u drugi grad.

Iako su francuske vlasti vršile pritisak na naše - Pompidu prilikom posete Jugoslaviji i ministri inostranih poslova nekoliko puta - odgovori su bili da ovdašnji ništa ne znaju o tome.

Baveći se ovim slučajem, počeo sam da istražujem i druga politička ubistva i progone koje je radila Udba. Godine 1981. bio sam jedan od osnivača grupe "Korjagin", po imenu jednog slovenačkog psihijatra. Stavili smo sebi u zadatak da se suprotstavimo i svet obavestimo o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe. Naime, ovde se često praktikovalo da ljude koji se usprotive režimu proglase ludim, spakuju u psihijatrijsku ustanovu i tamo drže izvesno vreme na terapiji. Posle pet-šest meseci čovek zaista ima oštećenja nervnog sistema. Naš rad je imao velikog odjeka u celoj Jugoslaviji, uspeli smo da identifikujemo nekoliko drastičnih slučajeva zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe i da to dostavimo Međunarodnoj asocijaciji psihijatara. Stiglo je to i do Komiteta za prava čoveka pri Ujedinjenim nacijama.

U opozicionu stvar sam se uključio 1975/76. godine. Sarađivao sam sa svima onima koji su sad na vlasti. Neki od njih, naravno i režim, činili su sve da mnoge akcije miniraju.

Vrhunac je bio 1988. godine. Puštaju Vladimira Dapčevića iz zatvora, iako je bio osuđen na dvadeset godina. Tad sam sarađivao sa slovenačkom "Mladinom", koja prelazi jednu granicu dozvoljenog. U "Osmici" me napada jedan od sadašnjih uvaženih kritičara rada SDB-a. Kao, ja blatim našu časnu službu, a slobodno šetam ulicama Beograda.

"Mladina" šalje dva novinara u Brisel da intervjuišu Dapčevića. Objavljuju i otvoreno pismo Vojislava Šešelja Stanetu Dolancu o ubistvima koje sam znao. Zbog toga je list bio zabranjen.

Bilo je sasvim izvesno da ću uspostaviti vezu i sa Dapčevićem. Tad me Udba stavlja u takozvani prvi stepen. Neki stručnjaci kažu da je to treći stepen, svejedno. To podrazumeva da je oko mene neprekidno 24 časa angažovano dvanaest do petnaest ljudi i tri do pet automobila.

Pretpostavljam da sam u tom prvom stepenu bio od proleća 1988. do januara ili februara 1989. godine.

U oktobru 1988. uspostavio sam vezu sa Dapčevićem. Razgovarali smo telefonom i on mi je rekao kako je sve teklo i da mi je brat ubijen.

Januara 1989. "Mladina" je objavila intervju sa mnom i rekao sam sve što sam znao. Očekivao sam, ali nisu zabranili list.

Tad sam podneo krivičnu prijavu protiv Staneta Dolanca, potpredsednika Predsedništva SFRJ i predsednika Odbora za odbranu ustavnog poretka, zbog formiranja zločinačkog udruženja Službe državne bezbednosti sa ciljem da se ubijaju politički protivnici. Tu krivičnu prijavu je objavila "Mladina". Pozvali su me u ondašnje Okružno javno tužilaštvo. Primenili su taktiku kupovine i pretnji. Jedan od zamenika republičkog javnog tužioca mi je predložio, znam mu ime, da odem u inostranstvo i zatražim politički azil. Daće mi ga u svakoj zemlji.

Rekao sam mu: "Zamislite da Vi kao republički javni tužilac odete u Francusku ili Nemačku i zatražite politički azil. Daće vam ga pre nego meni".

Drugi put je predložio da se dogovorimo, da "ne pišam uz vetar", kako je rekao, da ćutim godinu dana, a onda će mi, kao ekonomisti, obezbediti posao u SIV-u. Ako budem ćutao još jednu godinu, dobiću i stan.

Pitam ga da li ima brata. "Što pitaš", kaže. "Da vidim koja je cena. Da vidim za koliko biste Vi Vašeg brata prodali".

Isterao me je napolje. To je bio naš poslednji razgovor.

(U sledećem nastavku: "Da pišem ministru?")