Šta u savremenom svetu znači biti žena i imati kraljevsko poreklo? Možda ima i drugačijih primera, ali u slučaju Jelisavete Karađorđević to znači biti pametna, duhovita, pozitivna, lepa, elegantna, energična, omiljena u narodu, cenjena u svetu. Ovim kvalitetima dodali bismo i - uspešna poslovna žena.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Beogradski glamur srpske kneginje: u pratnji prijatelja Dragana Babića

Ako ste mislili da ćerka kneza Pavla, unuka kraljevića Arsena i potomak vožda Karađorđa, sve to postiže sedeći na sofi, okružena kućnim pomoćnicama, prelistavajući mondenske magazine i ispijajući šampanjac - onda ste se prevarili. Kneginja gotovo da nema vremena da sedne u stolicu staru više od jednog veka koja je pripadala njenoj baki a ni jedan polarni dan u trajanju od šest meseci ne bi joj bio dovoljan da odgovori svim pozivima i ostvari sve svoje zamisli.

Jelisaveta nas je primila u svom prostranom stanu u centru Beograda gde je bio spremljen sto za sastanak odbora njene nove fondacije "Temelj srpstva". Ona smatra da naša kultura ne sme više sebi da dozvoli da se ponižava i moli za novac. Na stolu je spremljeno posluženje i mineralna voda "Knjaz Miloš". Pa zar dinastija Obrenović u stanu jedne Karađorđevićke?

- U najbližoj prodavnici prodaju samo tu vodu a ne pada mi na pamet da jurim po gradu neku drugu - kroz osmeh nam objašnjava kneginja. - Ja ionako ne smem da je pijem zbog bubrega. Previše je soli u njoj.

U bakinom vrtu

Osim namere da ovom fondacijom pomogne našoj kulturi, Jelisaveta Karađorđević poslednjih petnaest godina, koliko manje-više boravi i živi u Jugoslaviji, sponzoriše naše studente, organizuje humanitarne akcije, donosi lekove i pomagala u bolnice, paketiće za decu - izbeglice, a sa bratom knezom Aleksandrom pokrenula je inicijativu da se nekadašnjem Muzeju kneza Pavla vrati zgrada (današnje Predsedništvo Srbije), ime, kao i predmeti koji su u njemu bili do Drugog svetskog rata, a koji danas (uglavnom) čuče u podrumu Narodnog muzeja. Jelisaveta bar jednom sedmično dobije neko priznanje, postane počasni član nekog udruženja (čak i Veslačkog saveza), promoviše bajke za decu koje lično piše (već druga knjiga je izašla), a ima i pune ruke posla oko parfema "Elizabet" koji je sada njena preokupacija. Poslove obavlja preko firme jednostavnog naziva - "Jelisaveta Karađorđević d.o.o"..

Kneginja kaže da je uvek volela lepe mirise jer su je podsećali na nešto lepo pa je tako i došla na ideju da počne posao sa parfemima, a uskoro i sa kozmetikom:

"Malo društvo iz Srbije" (sa potpisom ispod slike): kneginja Jelisaveta sa Draganom Babićem i našim novinarima

- Pamtim moju baku kada smo 1941. otišli iz Beograda kod nje u Atinu. Imala je vrt pun drveća pomorandži čiji cvetovi tako divno mirišu. Kad god bih negde osetila taj miris, u Crnoj Gori ili Španiji uvek bi me podsetio na nju. Mnogo volim i belo cveće. Obožavam gardenije, imam ih ovde u stanu, jasmin, beli zumbul, iris. Sve to sam stavila u parfem. Dugo sam na njemu radila u Njujorku da bi bio baš onakav kakav sam želela. Sada znam da kod ljudi on izaziva dobro raspoloženje i radost. U Njujorku sam ga prodavala dve godine i imala 60.000 mušterija što je ogromno.

Firmu u Americi je Jelisaveta zatvorila jer, kako kaže, njoj nije cilj da samo radi ono što se njoj sviđa, već da otvori preduzeće u svojoj domovini kako bi mogla proizvod da izvozi:

- To što previše uvozimo nije zdravo za ekonomiju. Ne kažem da će moj parfem napraviti veliku stvar za ekonomiju u finansijskom smislu, ali sigurno će uraditi puno za imidž naše zemlje.

U Jugoslaviji je prodaja parfema počela u julu i može se naći u gotovo svim većim gradovima u zemlji. Jelisaveta kaže da je namenjen pre svega vitalnoj ženi. Razmišljala je o tome da osmisli i jedan miris za muškarce ali je shvatila da to nije dobar biznis:

- Malo muškaraca kupuje parfeme. Oni koje znam upotrebljavaju mirise koje ne volim poput "Aramis" ili "Brut", što je grozno, ili ne koriste ništa.

Palačinke i cigarete

Jelisaveta se i danas seća parfema koji su koristili njeni roditelji, još dok su živeli u Belom dvoru:

- Moj otac je voleo da stavlja kapi parfema na maramicu koju je uvek držao u džepu. Kada bi je izvadio odjednom bi se oblak mirisa, kao buket cveća, razlio po sobi. To je bio miris firme "Pent Halingon" i još ponekad ga osetim. Baš pre dva dana sam bila negde i odjednom je taj miris došao u sećanje tako živo kao da je otac bio pored mene. Koliko znam samo on i muž engleske kraljice Elizabete su upotrebljavali taj miris. Mama je volela "Afež". Svaki lep miris, od parfema i čokolade do polog hleba, izaziva osmeh. Kod mene su to palačinke. Kada sam bila mala mogla sam da pojedem deset odjednom. I danas ih obožavam, s limunom i šećerom. Ja sve volim da pomirišem: hartiju, ljude, vaš pulover, moje jakne. To ljude ponekad iznenadi pa me pitaju šta ja to radim a ja im odgovaram da jednostavno moram jer me zanima.

Sa sinom Nikolom u Londonu

Miris palačinki donosi osmeh na lice kneginje ali ga odatle skida duvanski dim:

- Od njega poludim. Sinoć smo bili u kafani "Boem" gde je bilo toliko zagušljivo da nisam mogla da dišem. Toliko je bilo otrovno da sam danas morala da ostanem kod kuće. Kosa mi je smrdela a kaput sam držala na terasi da se provetri. U mom stanu niko ne sme da puši.

Osim o parfemu, Jelisaveta brine i o kremi za ruke koja, pod njenim imenom, uskoro treba da se pojavi u prodavnicama. Biće sastavljena od prirodnih sastojaka među kojima je i kantarion. Pored pomada za ruke, nova kolekcija će sadržati i krem za telo, za čišćenje, podlogu, noćnu kremu i tonik.

- Moja poruka za žene je da pažljivo pročitaju etikete na kozmetičkim preparatima jer ja čim vidim da nešto sadrži 50 hemikalija, to ne uzimam - kaže naša sagovornica.

Sve poslove vode Jelisaveta i njen dugogodišnji prijatelj Dragan Babić:

- Nismo kao oni u Belom dvoru koji imaju 40 ljudi oko sebe. Sve radimo sami. Ako ima neki problem moramo da čekamo. Možda bi u Americi bilo malo brže, ali znam da to možemo i ovde i insistiram da svi delovi za moje proizvode budu napravljeni kod nas.

Film sa Šarlotom Rempling

Kneginja ne smatra da nije posebno obdarena za biznis ali priznaje da od umetnosti i vizija ne može da se živi ako se nešto i ne zaradi:

- Čovek ipak mora da plati kiriju. Ja sam ponosna jer ništa ne dugujem a za mene je to važno. Moramo da radimo a ne samo da prosimo jer je to ponižavajuće za naš ponosni narod. Jedan student kome sam pre desetak godina pomogla da ode u Ameriku i školuje se došao mi je pre neki dan, sav depresivan, govoreći kako nema pare i posao. Strašno je smrdeo na duvanski dim. Rekla sam mu: "Prvo moraš da ostaviš cigarete, onda da promeniš ponašanje i budeš pozitivan". Za dva dana sam mu našla posao a on me je odmah pozvao da se žali kako je teško i da ne zna da li će moći da izdrži. Kazala sam mu da mora i može: "Samo promeni svoje ponašanje i hajde dalje, do viđenja". To je mnogo bolje nego da sam mu dala pare da ide u kafanu da puši, da se napije. To nije pomoć.

Jelisaveta smatra da svako mora da nađe svoj način da ostane pozitivan i da se ne treba mnogo nervirati ("I ja se iznerviram ali to kratko traje i idem dalje"). Današnja uspešna poslovna žena Jelisaveta Karađorđević rado priča o tome kako je s petnaest godina štedela džeparac i kupovala ploče (uglavnom džez i Luj Armstrong), a jednom haljinu i jaknicu za sedam funti. Prvi posao koji je Jelisaveti omogućio da sama zaradi novac bio je u Parizu, u prodavnici antikviteta:

Jelisaveta u prvim redovima tokom protesta protiv bombardovanja Jugoslavije 1999. u Njujorku

- Kasnije, kada sam živela u Londonu ustajala sam u četiri ujutru, išla na pijacu antikviteta, kupovala ih i slala u Ameriku da se prodaju. To je bio zanimljiv posao. Uvek sam se snalazila na neki način. Intervjuisala sam i razne ljude kao novinar. Kada sam se prvi put udala, odmah sam dobila dve ćerke i više nisam mogla da radim.

Htela je da bude glumica, da ode u Holivud a snimila je čak i jedan film sa Šarlotom Rempling...

- Pola filma jer nije bilo para da se završi. Bilo je zabavno a mislim da je sniman 1974. godine. Mnogo volim pozorište i film. Kao dete sanjala sam da upoznam Elizabet Tejlor koja je na filmu jahala konje u "Nacionalnom somotu". A ja sam obožavala konje i kao mala ih jahala. Reditelj ovog filma je bio Englez koji je živeo u Nici i nedavno je umro. Ne znam šta se desilo sa tom nezavršenom trakom. U Holivudu nisam mogla da pravim karijeru jer nisam imala zelenu kartu. Pre dvadesetak godina sam u Njujorku učila improvizaciju. To nije baš gluma ali jeste priprema za pozorište. Mnogo mi je pomoglo u životu jer sam bila jako stidljiva. Kada sam došla ovde nisam znala ni reč srpskog, ali to nije bilo važno jer ako nemate reči imate osmeh i oči da njima uspostavite kontakt. To sam naučila na tim časovima.

Bila sam crna ovca

Zbog nemirnog Jelisavetinog duha knez Pavle i kneginja Olga su mnogo patili. Ni ona sama ne zna od koga je to nasledila:

- Moj otac je bio formalan čovek a majka još više. Uvek su jeli u isto vreme, ručak u jedan, večera u osam. Ja sam apsolutno haotična. Ili ne jedem ili previše jedem, ili jedem u tri po podne ili u sedam ujutro pa ništa do ponoći. Moj rođeni brat je isto formalan. Jednog dana sam na ulicama Pariza videla Cigane i jednog od njih dovela kući. Moj otac je poludeo jer se to ne radi sa petnaest godina. Volim da sedim na podu, da igram. Htela sam da budem balerina ali mi nisu dali. Moj brat je pisao levom rukom a roditelji su mu menjali tu naviku. Ja sam sve pomešala: neke stvari pišem levom, neke desnom. Stvarno čudno. Bila sam crna ovca. Kad se setim, patim što moja majka nije mogla da me razume i ima strpljenja. Nije kriva, uradila je sve što je mogla.

Jelisaveta razmišlja o tome da je možda veliki jaz između generacija bio između nje i njenih roditelja:

- Ja sam rođena kada je mama imala 34, a otac deset više. Ko zna kakva bih bila da sam ovde odrasla.

Svaki novi brak i novo mesto u kome je živela za Jelisavetu je značio novi početak i novi život:

- Ako nešto nije dobro morate da idete dalje da potražite nešto bolje. Možda su ta moja lutanja i zbog detinjstva koje je bilo iscepano. Bila sam kao lopta koja svuda skače. Tipično za osobe koje ne pripadaju nigde. Nije uvek bilo lako jer dugo nisam imala cilj, nisam znala ko sam i kuda idem.

Srećna Nova godina!

Poslednjih petnaest godina Jelisaveta je uglavnom u Srbiji. Priznaje da je i to novi početak ali, dodaje, i velika privilegija:

- Mogla sam da budem u braku sa istim mužem i tamo negde živim dosadan život, ali za mene je fascinantno da mogu da živim ovde, u Beogradu - nekada zabranjenom mestu za Karađorđeviće, da radim ovde, da imam prijatelje. Moja filozofija je da ništa ne očekujem jer nikad nije onako kako se planira. Kao za kremu. Planirala sam da bude gotova pre mesec dana ali nije. Nema problema. Ako nešto ne mogu da menjam zašto da patim?

Šta se dešava sa imovinom njenih roditelja?

- Imam nameštaj i slike u Belom dvoru koji su pripadali mom ocu kao i kuću u Užičkoj ulici gde su sada Crnogorci. Moj otac je kupio u Sloveniji veliki zamak Brdo kod Kranja. Sve drugo pripada Njima. Sada smo tražili dozvolu od suda da uđemo u Beli dvor i vidimo čega još tamo ima i da vidimo da li je nešto oduzeto. Od 1989. samo sam četiri puta bila u Belom dvoru.

Jelisaveta je pokušala da pita šta će biti sa njenom kućom u Užičkoj ali nije sigurna, kaže, da država ima želju da to vrati ili izvrši denacionalizaciju:

- Bilo bi lepo i korektno da to učine ali ne mogu da ih forsiram ili da kukam jer sam vrlo zadovoljna kako živim sada.

Volim "Ilustrovanu"

To je u skladu sa Jelisavetinom filozofijom da je ona lično odgovorna za sve dobro i loše što joj se dešava. Tako je i vaspitala svoju decu. Sve troje su danas samostalni ljudi koji imaju porodice i karijere. Katarina i Nikola imaju bebe pa verovatno neće opet uskoro doći u Jugoslaviju:

Iz Šumadije u Holivud: Ispred kuće njene kćerke Katarine Oksenberg. Sa njima je i njena unuka Indija

- Nikoli sam predložila da dođe ovde i zaposli se kao bankar ali on kaže da su se njegova žena i on navikli na život u Londonu. Ne znam, ja moje ćerke, recimo, vidim kao matore. Jedna ima 40, a druga godinu više a ja se osećam mlađom od njih.

Obe Nove godine i Božić Jelisaveta će provesti u Srbiji. Ići će u posete prijateljima, u restorane, pripremaće svoje kreme za tržište, opuštaće se odlaskom na fitnes, čitanjem novina ("Više volim ćirilicu od latinice"), odlaskom u bioskop ("Baš nedavno smo gledali novog Džemsa Bonda")... Nije tajna da je "Ilustrovana" prva pisala o dolasku Jelisavete Karađorđević u Srbiju 1989. godine i da kneginja rado čita naš časopis. Evo šta nam je poželela:

- Da list bude još deblji, da ima više stvari o životu u Beogradu, da bude nešto između časopisa "El" i "Lajf". Tamo ima mnogo reportaža sa prijema i događanja dok naše novine kada pišu o tome često ne stavljaju potpise ispod slika pa čitaoci ne znaju ko je ko. Kao i ova knjiga o Karađorđevićima što su je Karići izdali. Ispod slike sa venčanja mojih roditelja stoji: "Društvo iz Engleske". Baš sam bila ljuta i nisam htela da idem na promociju knjige. Svaka osoba na toj fotografiji je važna i poznata. Nisu me ni pitali ko je ko. Nije pisac kriv nego oni u redakciji. Oni znaju gde mogu da me nađu.

Jelisaveta kroz osmeh na ovu priču nadovezuje još jednu anegdotu vezanu za prestolonaslednika Aleksandra koga ona naziva "Rođak":

- Samo moj Rođak ne zna gde sam. On mi je pozivnicu za slavu poslao u Ameriku! Isto tako, kada ljudi iz Amerike zovu Beli dvor da pitaju za moju adresu ili telefon oni kažu "Mi nemamo pojma". Jedna sekretarica je čak rekla poznaniku koji me je tražio: "Ona uopšte nije princeza nego samo kneginja i nemojte više ovde da zovete". A kneginja uopšte nije manje od princeze. To je isto samo lepše: prava srpska reč.

O netrpeljivosti u porodici Karađorđević dosta se pisalo a verovatno će se i pisati. Ovom prilikom mi našu sagovornicu pitamo šta bi još u Novoj godini poželela našim čitaocima?

- Volela bih da u Novoj godini naš narod izgubi strah. Dugo naši ljudi nisu smeli da kažu ono što misle i štitili su se tako što su lagali. To je šteta. Život je suviše kratak i mogu samo da poručim vašim čitaocima da se vole, ljube i uživaju.