Vladimir Pandžić 350 dana u godini radi kao galerista u Narodnom muzeju

Umetničko ime beogradskom Deda Mrazu je Ćira. Ima 32 godine i mobilni telefon. Crvenu odoru, od svile, u kojoj je poslednjih desetak dana decembra, sašila mu je mama. Vladimir Pandžić, kako glasi puno ime i prezime našeg Deda-Mraza, preostalih 350 dana u godini radi kao galerista u Narodnom muzeju. I obavezno je 1. januara bolestan.

- Ne pomažu čajevi, lekovi, ni vakcine. Za pet godina "staža" nije se dogodilo da mi bez nazeba osvane nova godina. Jer, na priredbe dolaze i bolesna deca. Kako da propuste paketić i susret sa sedobradim dekom? A svaki mališan hoće da ti sedne u krilo. Slika se. Neko želi da te poljubi - objašnjava Ćira kako svake godine zaradi virus.

Ideju da se uoči Nove godine preruši u najpoznatijeg deku na svetu i druži sa klincima, Vladimiru su predložile kolege iz muzeja. Te 1997. godine ljubazno su ga zamolile da uskoči u novu ulogu. Znajući da mladi galerista u slobodno vreme glumi u dečjem pozorištu, bavi se plesom, i da, naravno, neće hteti da ih odbije.

- Ovaj posao neko radi samo zbog novca. Drugi se prerušavaju jer im to firma traži, a neko jednostavno iz ljubavi. Kod mene je u pitanju ovo poslednje - iskren je Vladimir.

Nekadašnji profesionalni igrač modernog baleta, šou-densa, dužu karijeru u radu sa decom ima kao Smehuljko. U plesnom studio "Princ" osmislio je lik simpatičnog klovna i sve iskustvo sa nastupa tokom godine iskoristi za ulogu deke koji deli poklone.

Stanovnik Severnog pola

Deda-Mrazeva za iznajmljivanje u Beogradu, prema njegovoj proceni, ima samo desetak. Od dvadesetog decembra njihovi telefoni su u oglasima. Pet dana uoči Nove godine svi su rasprodati. Angažuju ih firme za podelu paketića, roditelji da u domu obraduju svoje mališane. Cena druženja sa najpoznatijim stanovnikom Severnog pola, vernim drugom irvasa i patuljaka, u glavnom gradu Srbije je najniža u Evropi, oko pedesetak evra.

Za razliku od domaćeg Deda-Mraza, redovnog putnika gradskog saobraćaja, onaj "pravi" stiže sankama. Živi na Severnom polu, tačnije u Laponiji. Pozlaćene saonice vuku mu leteći jeleni-irvasi. U kuće ulazi kroz odžak, a klincima i svima koji još veruju u čuda, poklone ostavlja u čarapi.

Od davnina su uticaji raznih naroda, kultura, religija, bojili i docrtavali sadašnji portret darežljivog gospodina Mraza.

Početak mita najčešće se vezuje za svetog Nikolu - zaštitnika mornara i putnika. Jašući na belom konju, Nikolaj Čudotvorac posećivao je i darivao decu koja su tokom godine bila dobra. Mali, pospani domaćini u prozoru bi ostavljali čiste cipelice u koje bi sveti Nikola spuštao poklone.

Sadašnji imidž Deda-Mraza, početkom 19. veka, utvrdili su, ko bi drugi, do preduzimljivi Amerikanci. Profesor Klement Mur daleke 1823. godine napisao je pesmu svojoj deci o dolasku svetog Nikole. Njegov zemljak, slikar Tomas Nast, pedesetak godina kasnije, inspirisan ovim stihovima, nacrtao je prvog Deda-Mraza, kakvog danas prepoznajemo.

Uvek nasmejan i dobroćudan, a svuda drugačijeg imena. Malim Japancima je Santono Odžisen (Ujka Santa), Italijani ga oslovljavaju sa Babo Natale (Otac Božić), za žitelje Kostarike, Kolumbije, Meksika on je Ninjo Hesus (Dete Isus). Kod nas je do Drugog svetskog rata poklone delio Božić Bata. Obavezno kao sedokosi deka, rumenih obraza, sa crveno- belom kapom i vrećom poklona.

Vremenom je legenda, na žalost mnogih, komercijalizovana. Početkom 20. veka "Koka-Kola" je lansirala kampanju sa dragim licem, novac je počeo da se vrti, a bajka da se plaća.

Da li iz želje da razotkriju magiju, ili utvrde baš suprotno - postojanje svemoćnog debeljka, čak su se i ozbiljni naučnici uključili u rasprave hamletovskog pitanja - postoji li ili ne?!

Reč nauke

Da je stvaran, novogodišnji učinak gospodina Mraza, bio bi, po našim zakonima, ravan onom koji ostvaruju ekstraprofiteri.

U jednoj jedinoj novogodišnjoj noći, deka, čije se godine ne znaju, obiđe oko 110 miliona domova. Zbog toga bi samo u jednoj sekundi morao da zakuca na vrata 967 kuća. Njegove sanke bi pri tom trebalo da jure 1.080 kilometara u sekundi, što je čak 3.200 puta brže od samoga zvuka. Ako bi svakom mališanu ostavio poklon, ne teži od kilogram, saonice i vreća za darove morale bi da izdrže teret od skoro 500.000 tona!

Početkom 20. veka "Koka-Kola" je "angažovala" za reklamnu kampanju drago lice

Zoolozi takođe nisu sedeli dokoni. Saznali su da sanke vuku obavezno ženke irvasa. Jer, mužjacima uoči Nove godine, zbog hormonskih promena, otpadaju rogovi, a naravno, svi znamo da su glavni vozači gospodina Mraza vlasnici prelepih rogova.

U sticanju prestižnog zvanja Deda-Mraza, širom sveta otvorene su škole. U Kopenhagenu, tokom leta, kada agilne čičice nisu toliko zauzete, organizuje se Svetski kongres. Raspravlja se o važnim pitanjima. Poput onog, da li je Deda Mraz iz Finske jedini autentični na planeti?! Da li su klompe prevaziđena obuća? Zašto se u Brazilu bune protiv čupavih i toplih brada i kapa?

Beogradski Deda-Mraz, nažalost, do sada nije imao prilike da učestvuje na ovako značajnom skupu. Program koji izvodi klincima, osmišljava sam.

- Nije lako zadržati deci pažnju devedeset minuta. Najmlađi, od godinu i po, dve, obavezno se rasplaču kada me ugledaju. Zato prethodno upozoravam roditelje. Predškolci su najbolji za saradnju. Odmah se uključe, igraju, pevaju. I naravno, svi sa nestrpljenjem očekuju poklone.

Nervozniji da zavire u šarene kese, ponekad su njihovi roditelji. Otuda je Vladimir, alijas Deda-Mraz Ćira, navikao na komentare mama i tata "da se firma i nije pretrgla".

Paketići su uglavnom skromni, a za pet godina bavljenja neobičnim poslom samo jednom je doživeo izobilje "kao iz bajke". Porodica iz centra grada za jedinca je spremila toliko poklona da je sam pola sata unosio džakove prepune skupih igračaka.

Ima i slučajeva kada roditelji u stvari žele da im neko pričuva decu dok oni nezainteresovano u drugoj prostoriji jedu i piju. Drugi, međutim, oduševljeno učestvuju u zabavi. Gostovanja u običnim dečjim sobama tako su Vladimiru najveće zadovoljstvo.

- Kada su tu mama i tata, deca i svi iskreno pokazuju jedni drugima sreću i raduju se dolasku Nove godine. Makar to bilo uz najskromniji paketić. To se zaista oseti - pojašnjava Vladimir Pandžić.

Ovo sam ja: Vladimir Pandžić

Nažalost, sve je više poziva za Deda-Mraza forme radi. Koliko su danas deca daleko od bajki možda pokazuje iskustvo sa nedavne priredbe.

- Osmogodišnjaci su potpuno nezainteresovano gledali moj nastup. Onda su uz blagoslov odraslih pustili pesmu Olivera Mandića "Ako lažem, tu me seci, nisam kreso šest meseci". Učenici drugog razreda osnovne škole u glas su pevali - našao se u čudu beogradski Deda-Mraz.

On sam, međutim, i dalje veruje u lik koji oživljava.

- Iako znam da sam to ja, kada idem ulicom i vidim "kolegu", nekog maskiranog, pomislim: "Jao, Deda- Mraz". Možda sam još negde u dubini duše dete, pa zato i radim sve ovo. Ko zna?

Na samom kraju razgovora sa Vladimirom, nismo tražili da nam ispuni želju. Pitali smo ga da otkrije svoju. Za pet godina niko se nije dosetio da mu nešto pokloni.

Ako vrtite brojeve telefona crveno-belih oglasa, setite se da i njemu stiže Nova godina. Poklonite mu makar vitamin C.

Polemike

U susednoj Hrvatskoj u toku su burne rasprave da li je Deda- Mraz novopaganski lik jeftine, eksploatatorske ekonomije koji nema nimalo veze sa Isusom Hristom. U muslimanskim državama, verske vođe prethodnih godina su poručivale da je darežljivi dedica šejtanske prirode. Na Kubi su komunisti pokušavali da ga zabrane, tvrdeći da je simbol američke mentalne kolonizacije.

Politika nije mimoišla životopis dečjeg junaka.

Kod nas, tvrdilo se, da su ga pedesetih godina uvele partijske direktive, kao dokaz otvorenosti zemlje prema zapadu. Sedamdesetih godina nordijske države duboko su se sporile koja je domovina uglednog starca.

Na početku 21. veka, dobu Harija Potera, junaka video igrica, Deda-Mraz "bije" još jednu bitku. Baš kao i poslednjih sto trideset godina...

Poklon na noši

Majka je zavapila: "Morate doći hitno!" Kada je stigao, Vladimira Pandžića čekala su tri deteta, ne starija od tri godine i brižne mame sa najneobičnijim zadatkom koji je ikada kao Deda-Mraz obavio.

- Oni još ne umeju da sede na noši. Naučite ih - molile su mlade majke.

Beogradskom junaku nije preostalo ništa drugo no da zatraži odgovarajući, za njihov uzrast, noćni sud.

- Posle predstave nisam imao izbora nego da odglumim "situaciju". Rekao sam: "Sada ćemo svi da sednemo na noše". Deca su poslušala. Onda su mame dodavale: "Eto, vidiš da nije strašno. Deda-Mraz kaki i piki u nošu" - prepričava sa osmehom neobičnu zgodu Deda-Mraz.

Oporije emocije preplave ga kada se seti starijih ljudi. Bake i deke koji dovedu unuke, a iskoriste priliku da mu se obrate.

- Dok su klinci zauzeti poklonima, oni dođu i ispričaju neku muku, zatraže savet. Kao da nemaju kod kuće sa kim da popričaju, pa očajnički žele razgovor sa likom za koji dobro znaju da je iz mašte.