PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ
PISMA UREDNIŠTVU
E-mail: ilustrovana@politika.co.yu
Sve si moje i tvoja sam sva
 |
Jedino što mogu sada da uradim to je da patnju pretočim u rad, a rad da pretvorim u uspeh. To će mi doneti olakšanje, a tebi puno srce i radost jer znam da ćeš biti ponosan što sam tvoja, a ja ću biti srećna što sam tvoj ponos. Zato ću, mili moj, ovo vreme bez tebe radom ispuniti. Slikaću i pisaću od svanuća do duboko u noć. Kad mi se vratiš, čekaće te završen rukopis za moju novu knjigu priča i tridesetak novih slika. Naslikaću celu jednu izložbu za tebe. Čekajući te, u radu će mi vreme lakše proticati.
Sada je decembar, mrazovit i beo sa poledicama i snegom, sa ledenim vetrom što se u kosti zavlači. Znaš i sam kako je u Beogradu kad vetar zagudi, kad zacvile ogolele grane platana i lipa što se u nebo podižu kao pipci oktopoda. Čeka me dugačka i tužna zima bez tebe.
Šta da uradim da u meni ne proklija bol i da mi se duša u polje bodljikavih čičaka ne pretvori? Šta da uradim da se vukovi u meni ne namnože, da patnja u meni ne poludi, da mrakovi u mom srcu ne procvetaju, da ne podivljam od belih ugriza? Šta da radim sa svim ovim praznicima što ih decembar i januar u sebi nose? Šta sa Božićem i Novom godinom? S kim da ih podelim? Šta sa poklonima koje sam ti spremila?
Zar si stvarno morao tako iznenada i tako daleko da odeš? Dve duge zime, dva proleća, dva leta i jednu jesen biću bez tebe. Beskrajno mnogo vremena, čitavu večnost neću moći da spustim glavu na tvoje rame.
Ove godine neću ni jelku kititi, neću kad ti nisi tu. Ako bih to uradila, tuga bi u meni nabujala kao velike mutne vode što sve sa sobom odnose. Haos bi me obuzeo. Neću da stavljam šarene trakice i staklene kugle na jelku i da plačem...
Sigurno nisi zaboravio sa koliko smo radosti prošle godine zajedno kitili mirisni četinar? Kao deca smo bili!
Znaš, ljubavi moja, mada nas okeani udaljenosti razdvajaju, ja ipak nisam sama jer imam tebe u sebi. Reci, da li je tvoje srce ispunjeno mnome, kao što je moje, tobom ispunjeno?
Kada si na put polazio, rekao si mi sa smeškom: "Čekaj me, veverice moja". Hoću, hoću, čekaću te, vredi na tebe čekati, jer je tvoja pojava u mom životu pokrenula nevidljive ružičnjake da ponovo cvatu, bujaju i mirišu. Podigao si plimu strasti u mom telu, zatravio bespuća moja, rascvetao irise u mojoj duši.
Sad znam da sam celoga života upravo na tebe čekala. Uz tebe sam ponovo otkrila i razbudila uspavano dete u sebi, ono slatko, naivno, razdragano, dobro, radoznalo, nasmejano, nestašno... Svu lepotu života spoznala sam upravo sa tobom. Uz tebe sam naučila da me porazi ne slome i da me uspesi ne ponesu. Uz tebe sam počela da verujem da me, čak, ni smrt ne može dotaći, a zar to nije veličanstveno otkriće?
Podmladio si moje noći, vratio sjaj mojim očima i smejalice na moje obraze. Nijedan napor više nije uzaludan. Volim tvoje dodire i tvoju ćutnju koja življe i rečitije govori od bilo kakvog govora. Sazdan si od snage i nežnosti i baš te takvog volim.
U svakom potezu moje četkice si ti, u svakom slovu koje napišem vidim tebe. Svuda si oko mene, na stolu, u plakaru i knjigama, u mirnom uglu sobe gde dracena drema, među laticama kamelije što je upravo procvetala. Ljubavlju bojiš zidove moje sumorne samoće. Pretočio si moj život iz ljubičaste melanholije u himnu sreće, a to je mnogo za voćnjak koji dugo nije beharao. Uz tebe mi je život postao ljubavna poema i za to je ova razdvojenost tako bolna. Uz tebe sam postala vatra što plamti ispod vodopada zvezda. Ni olujni oblaci ne mogu mi ništa! Ugnezdio si se u moju dušu kao nestašni crvendać, kao skakutava senica. Jedino uz tebe mogu da snivam i treperim snažno, tako jako kako nikada pre tebe drhtuljila nisam.
Ljubavi moja, postojim od onoga dana kad si me privio na grudi, kad se tvoja svetlost uvukla u mene. Govore mi, zlobnici: "Zašto da ga čekaš, život će ti u čekanju proći", ali ja ih ne slušam, neću da me izleče od tebe, jer ti si moj polet, moja nada, moja uzletna tačka, moje stepenište ka vrhu, moj znak spasenja, moja vera... Sve si moje i tvoja sam sva. Duša te moja nezasita traži, telo moje čezne za tvojim nežnostima, ruke se moje tebi nadaju... Kad dođeš, nanovo ću se roditi i obnoviti. Kako bi bilo lepo da mogu ubrzati vreme pa da mi se već sutra vratiš!
Piši mi kako si se snašao, da li si zadovoljan poslom i da li je tvoje srce, kao moje, čežnjom ispunjeno? Ako mi priznaš da svi oni sićušni svici u tvojim očima svetlucaju samo onda kad na mene pomisliš, moja će duša biti srećom ispunjena i preplaviće me radost kao slavuja pesma, a ja ću baš te svice uporno i strpljivo čekati, makar do kraja života na njih morala da čekam.
Vaseljeno moja, Meseče moj, hvala ti što postojiš i u budućnosti hoću da budem tvoje zrnce sreće, tvoja veverica i tvoj svetionik.
Svi moji putevi tvojim su imenom obeleženi. Ma kud da pođem, stignem do tvog pogleda, ako zalutam tvoja će me zvezda voditi, ako posustanem, tvoj će me osmeh hrabriti, ako mi uzmeš sve, nadu mi ostavi.
Tvoja veverica.
"Penelopa"
Akciju koju smo pokrenuli prošle godine - da nam šaljete svoja ljubavna pisma od kojih ćemo najlepša objaviti - dala je, evo, prvi rezultat. U našu redakciju nedavno je stiglo jedno prepuno onih najplemenitijih osećanja. Objavljujemo ga u celini i pod šifrom. Naslov je redakcijski.
