PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Tragom ruže

Tih dana je vrvelo u našoj gimnaziji kao u košnici. Nastava se održavala redovno, ali hodnici su odzvanjali od užurbanih koraka češće no inače. Neka neuobičajena živost se uselila u ovu zgradu, mešala se u ustaljeni ritam života njenih đaka i nastavnika. Čak su i tetkice brže rasprodavale pecivo za vreme odmora. Završetak časova se nestrpljivije očekivao. A posle zvona, kao da su oči učenika nemo postavljale bezbroj pitanja profesorima, a ovi su ih, izgleda, dobro razumeli. Poneki odgovor na ta pitanja mogao se nazreti u naslovima za domaće zadatke.

Nešto neodređeno, neizvesno i teško pritiskalo je sve oko nas i pored toplog aprilskog sunca toga proleća 1941. godine.

U to vreme, nedaleko od škole, srela sam Mihajla. Pomogao mi je da ponesem knjige. U modi su tada bile što manje đačke torbe, pa se ostatak udžbenika i svezaka nosio u rukama. On student, ja u sedmom razredu gimnazije. Ubrzo smo stigli do moje kuće. Tu smo se pozdravili, a zatim, pošto sam na brzinu ostavila knjige, popravila kosu i bez obavezne đačke kape, izmislivši neku kupovinu, opet istrčala i našla se sa njim pred Kalemegdanom. Šetali smo izukrštanim stazama. Šljunak je škripao pod našim nogama. Od vodoskoka je dopirala prijatna svežina. Spuštalo se veče. Po običaju, zaustavili bismo se na obali Save i posmatrali usamljene dereglije i brodove u luci. Sasvim daleko, sa zemunske strane, razabirao se zvuk avionskog motora koji se gubio u daljini.

Nismo mnogo pričali. Smešili smo se jedno drugom, izgovarali nedovršene rečenice, postavljali nesigurna pitanja, sve je to zbližavalo i učvršćivalo toplo, iskreno prijateljstvo svojstveno samo mladosti.

U subotu, 5. aprila, našli smo se ranije nego obično. Mihajlo je sutradan trebalo da krene na put negde u unutrašnjost. Iako to nismo pominjali, oboma nam je bilo žao. Mihajlo se još dvoumio. I pored želje da što više budemo zajedno, mada smo osećali neminovnost onoga što dolazi, savetovala sam mu da pođe svojim roditeljima. Sopstvene reči su mi zvučale neuverljivo. Mihajlo je nevoljno pristao kolebajući se i dalje. Rastali smo se tiho. Dug, prisan stisak ruke i ja, ne osvrćući se, ustrčah uz stepenice do svoga stana.

Osvanulo je sunčano nedeljno jutro. Odjednom se začu zlokobno zavijanje sirena i na Beograd se stuštiše nepregledna jata čeličnih ptica sejući smrt. Bio je to početak jednog od najtragičnijih poglavlja naše istorije. Izručivši masu bombi na moj voljeni grad, odleteše, ostavivši za sobom pustoš.

Iz razrušenog grada potekoše reke izbeglica. Gorelo je na sve strane. Bežeći sa svojima, onako bez cilja, već samo da se sklonimo gde bilo, mislila sam na Mihajla. Gde li je? Šta se s njim desilo? Pokušavala sam da mislim trezveno. Voz je trebalo da krene u osam sati ujutru. Mihajlo je pošao na stanicu verovatno oko sedam časova. Ako nije, ima još neke nade. Ako je, ipak, stigao do stanice, onda... Dalje nisam imala hrabrosti da razmišljam. Zatim sam se opet vraćala na početak, na to vreme u sedam ujutru posle kojeg je nastalo bombardovanje i opet prekidala logičnu nit svoje misli ne želeći da je izvedem do kraja. Po ko zna koji put prebacivala sam sebi s razlogom što sam nagovarala Mihajla da krene toga jutra na put. Ni sama ne znam zbog čega, nošena bujicom uplašenih, unezverenih ljudi, pomno sam usput zagledala nepoznata lica, tražila, nadala se.

Posle nekoliko dana vratili smo se kući. Na ulazu ugurah ruku u poštansko sanduče nadajući se nekoj ceduljici, pismu, ali ništa. Prolazili su dani tegobe, u neizvesnosti.

Jednog jutra probudi me majčin glas: "Traži te neko". Potrčah u predsoblje. Ugledah Mihajla. Umorno od neprospavanih noći, nešto otvrdlih crta, drago lice smešilo mi se. Stajao je bez reči. U jednoj ruci torba, u drugoj ruže. Iznenađena i uzbuđena, preletela sam pogledom od njegovog lica do ruku i prvo prihvatila ruže, a onda Mihajlovu ruku. Osetih tragove ogrebotina na njegovom dlanu. Očiju zamagljenih od suza radosnica pokušavala sam blagim trljanjem tih ogrebotina da mu zahvalim na cveću. Mihajlo najzad izusti: "Ja ovako, pravo s voza. Nisam stigao ni da ih uvijem, žurio sam što pre da ti ih dam. Od srca je".

Od tada je prošlo mnogo godina. Životni putevi su nam se razišli. Retko se viđamo iako živimo u Beogradu. Sretnemo se ponekad u prolazu. Jednom prilikom, posle srdačnog pozdravljanja i rukovanja, ponesena sećanjem na našu mladost, rekoh mu: "Znaš, uvek se setim onih ruža. Nikad ih neću zaboraviti..". a Mihajlo samo dodade s prizvukom nostalgije u glasu: "Da, ruže, ruže..".

"Tragom ruže"