PRIPREMA: Desimir ĐORĐEVIĆ

PISMA UREDNIŠTVU

E-mail: ilustrovana@politika.co.yu

Poštujte državu i građane

Poštovana i uvažena gospodo predsednici Skupštine Srbije i Skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore, obraćam nam se kao lojalni građanin i državljanin ove zemlje čija su ljudska i građanska prava, uključujući i pravo na život u delu kvaliteta života, surovo i grubo pogažena i da vas molim da i vi, iako ste na najvišim funkcijama, kao i "obični" građani poštujete Ustav i sve zakone ove zemlje i da nikoga, pa ni mene ne ignorišete.

U pokušaju da ispravim nepravdu koju je država učinila meni, 17. januara 2003. godine, poštom, preporučeno, dostavio sam "zahtev za stručno mišljenje o značenju pravnih termina: lažna isprava i nedozvoljena radnja", zakonodavnim odborima obe skupštine na postupak i rešavanje. Da ste hteli da poštujete Zakon o upravnom postupku, zahtev je trebalo u roku od tridesetak dana ili da odbacite ili da rešite. Vi i danas ćutite.

Zašto?

Da li je moguće i da li je dopušteno da najviša zakonodavna tela krše zakon? Ili se možda pošta izgubila? Ja vas molim odgovorite na ovaj moj jednostavan zahtev i praksom i primerom pokažite da poštujete svoju državu, njene građane i da na taj način čuvate slobodu i prava za koja se deklarativno zalažete.

Milutin Pokimica, Raška

Nakaradni muzički ukus

Pre neko veče u ulici gde stanujem okupila se veća grupa mladih, uzrasta od prvog razreda osnovne škole pa do trinaest, četrnaest godina, u nameri da pokažu kako su ovladali okretnim i drugim igrama. Plesali su tango i valcer, vrteli se po pravilima sambe i rumbe, igrali bugi-vugi, ča-ča-ča, mambo, đuskali u ritmu rokenrola. Trajalo je to više od jednog sata uz opšte odobravanje odraslih koji su stajali sa strane i pljeskali im. U jednom trenutku sam ih upitao da li znaju da odigraju užičko kolo? Nastao je tajac, deca su me gledala u čudu. Pitao sam ih dalje da li su čuli za moravac, bećarac, vlaško kolo, trojanac? Naravno, nisu znali.

Želeo sam, dalje, da proverim njihovo poznavanje nacionalne muzike, pa sam im ređao nazive dobro poznatih kompozicija: "Oj, Moravo, "Vranjanka", "Milica jedna u majke", "Divan je kićeni Srem", "Moravsko predvečerje", "Dobro jutro, Šumadijo", i još desetak izvornih i komponovanih narodnih pesama. Zamolio sam ih da otpevaju bar neki deo iz ovih bisera srpske muzike ili bar da odzvižduću.

Bio sam vrlo rastužen poraznim saznanjem da naša deca ne znaju gotovo ništa od srpske muzike a u isto vreme su im poznate mnoge pesme sa domaće, pa i strane pop i rok scene. Slična situacija je u celoj Srbiji.

Najpodmuklije od svega je to što se ova muzika žestoko nameće i predškolskoj populaciji. I to više ne samo u Beogradu. Dečje pesme se rade u duhu anglo-američke a ne srpske muzike, kako je to nekad činjeno. Emisije na radiju i televiziji kao i priredbe za najmlađe do kraja su ispunjene pop, rok, čak i latinoameričkom i džez muzikom.

Nedavno je otvorena takozvana "Dečja televizija" a kamo sreće da nije. Po ceo dan deci puštaju spotove sa MTV-a uz aktuelni repertoar domaće pop i rok scene. Po posledicama koje ostavlja za sobom ova TV je mnogo gora od "Pinka". "Dečji kulturni centri" uče klince džezu i roku. U pozorištima za decu zvanična muzika je pop i rok. Na scenama lutkarskih pozorišta "igraju" lutke koje imitiraju rok muzičare, a sve prati odgovarajuća muzika.

Jedno vreme na televiziji je išla serija emisija pod nazivom "Rok klinci". Srpska deca od pet do sedam godina, sa gitarom oko vrata, nekontrolisano skaču oponašajući rokere kada pod uticajem droge izađu na binu. Niko zbog toga nije odgovarao, i, evo, sada, širom Srbije, krenula je manija pravljenja "dečjih rok grupa", koje se dovode na TV i među druge mališane. Formiraju se i neka udruženja za popularizaciju rokenrola, džeza i bluza, koja imaju nastupe po školama i kulturnim centrima. Rok koncerti su već redovna pojava u ustanovama osnovnog i srednjeg obrazovanja. Treba li da napomenem da troškove svega ovoga snosi država odnosno narod koji u njoj živi.

Decu tako od početka usmeravaju na ono što je tuđe, ne dajući im ni najmanju šansu da upoznaju i prihvate ono što je zaista srpsko, što je njihovo. Odmalena im formiraju jedan nakaradni muzički ukus koji će posle biti teško ili nikako promeniti. Prave od srpske dece i potencijalne narkomane i generacije nacionalno obezličenih ljudi. A niko se tome ne suprotstavlja!

Dejan Stevanović, Beograd